Objavljujemo govor Vladimira Bolte, studenta sociologije, urednika Opsega i člana Tanke crvene linije, na skupu povodom Međunarodnog dana solidarnosti sa palestinskim narodom održanog 29. novembra 2024. godine u Beogradu.
Poštovane dame i gospodo, hvala vam na vašem prisustvu, vašoj pažnji kao i na prilici da čujete šta imam da kažem. Mislim da se nalazimo u vremenima gde je nasušno da se javno govori o stvarima kao što je Palestinsko pitanje – jer, ne zaboravite da i mi Srbi imamo Kosovsko pitanje. Potrudiću se da ovaj govor ne bude prazna beseda, ali da isto tako ne bude ni teoretizacija koja bi svojoj prirodi isto tako odvela do praznine.
Kada pogledamo kako stoje stvari na globalnom nivou, one ni malo ne deluju blagonaklono po čovečanstvo. Palestinsko-izraelski rat, rat u Ukrajini, carinski ratovi i ratovi sankcijama – dakle, u pitanju je više čvornih tačaka, vidljivih i nevidljivih, koje uslovljavaju osećaj potpune globalne nesigurnosti. Tako je bar taj osećaj definisan od strane zapadnog pojedinca, koji, svi to ovde znamo, jeste ograničen samo na ovaj prolazni i materijalni svet. U jednu ruku, zapadnom pojedincu je ovo što sada vidi – njegova jedina prilika da živi život. Ovu svoju misao ću eksplicitno potporiti jednim dokazom u vidu citata jednog od najvećih filozofa svih vremena, britanskog filozofa Bertranda Rasela. Rasel kaže sledeće: „Verujem da ću, kada umrem, istruliti i da ništa od mog ega neće preživeti. Nisam mlad i volim život, ali bi trebalo da prezirem drhtanje od straha pri pomisli na uništenje. Sreća je ipak istinska sreća jer mora doći do svog kraja, a ni misao ni ljubav ne gube svoju vrednost zato što nisu večne.“.
Ovaj sjajan citat će poslužiti kao centralno mesto za sve ono što ću govoriti u ovom svom izlaganju. Prilično zanimljiva slika i predstava sveta jednog eminentnog zapadnog filozofa. Međutim, to je samo prividna i spoljašna slika koja, poput iluzije, krije ono što zapravo današanja globalna situacija jasno pokazuje da jeste. Ontološki gledano, današnja globalna situacija je u svojoj suštini jasna borba između pojma Otpora, koji se zalaže za Istinu, Pravdu i Ljubav, i, ove prividne i spoljašnje slike o kojoj pričam i koju pripisujem zapadnom čoveku, u čemu mi je gospodin Rasel navedenim citatom pomogao. Ova jasna borba nastala je zapadnjačkom tendencijom da stvari i činjenice uprosti, banalizuje i konačno, da ih polarizuje u dve kategorije koje su gotovo uvek u antagonističkom odnosu. To je zapravo tendencija da stvari budu izvesne i da samim tim uslove ontološku sigurnost, kako bi to rekao britanski sociolog Entoni Gidens. Dokaza za to ima mnogo i oni se ovde mogu samo opisno nabrojati, od podele sveta na civilizovane i divljake, na građane i seljake, od sudova stvarnosti koji su izrazito površno dualistički izraženi u vidu apsolutnog dobra i apsolutnog zla, itd.
Mi koji se nalazimo u ovoj prostoriji ovde smo, za Zapadni svet, uvek već u negativnoj kategoriji u relaciji prema njima. Tako su Palestinci divljaci i teroristi, Srbi su koljači i silovatelji, Rusi su velika benzinska stanica i genocidan narod. Tako je kad god su u pitanju ove binarne opozicije u sklopu diskursa zapad-i-ostali, koje oni svesno-nesvesno tako polarizuju, bez ikakve osnove. Dovoljno je čitati redovno zapadne novine i pratiti zapadne medije, kako bi čovek zdravorazumski ovo video. Osnove za ovako nešto nema, ako pokušavamo racionalno da je pronađemo. Osnova postoji samo ako ovaj fenomen dovedemo u relaciju sa iracionalnim, ono što je za Zapadnog čoveka savremeni jeres. Hoću reći, priroda ove mržnje i ovog prezira kod Zapadnog čoveka, koji uslovljava da drugog od sebe smatra negativnim i ništavnim – jeste patološka.
Ova patologija se zasniva na permanentnom nedostatku koji Zapadni čovek ima u svom biću, koji dovodi do posledice da je Zapadni čovek u večnom strahu od smrti-i-neizvesnosti. To nam briljantno otkriva citat Bertranda Rasela. Onaj koji je u strahu od smrti-i-neizvesnosti, svim raspoloživim sredstvima će pokušati da osigura svoj cilj, cilj u vidu života-i-izvesnosti. Dokaz za tako nešto možete pronaći čisto i jasno, već u 17. veku, u Hobsovoj teoriji Prirodnog Stanja (u njegovom Levijatanu). U pitanju je teorijska koncepcija sveta, gde Hobs (kao prvi socijalni filozof i teoretičar društvenog ugovora) Prirodno Stanje predstavlja kao rat svih protiv svih i kao opštu neizvesnost i haos koju jedino može sprečiti društveni ugovor i odricanje od slobode zarad sigurnosti. Ne zaboravite, Hobs je Britanac.
Samo nekoliko vekova pre Hobsa imali smo početak Zapadnog kolonijalizma i katoličku inkviziciju – dva istorijska procesa u kom su milioni ljudi izgubili svoj život. Izgubili su život, samo zato što su bili, jelte, divljaci. Međutim, biti divljak, za Zapadnog čoveka znači nešto sasvim drugo od onog samorazumljivog značenja reči divljak. Divljak za Zapadnog čoveka, znači drugačiji čovek, sa razlikama koje Zapadni čovek ne može da prihvati, jer Zapadni čovek zapravo mrzi život i samim tim razlike – jer, kao što sam rekao, za njega je ovaj život jedini koji će istinski imati. Zato za Zapadnu svest, na primer, nemamo ličnost, već imamo individuu, čist prazan pojam koji predstavlja univerzalnog pojedinca. Mnogo sadržaja iliti razlika kod Zapadnog čoveka budi osećaj neizvesnosti i straha. Međutim, nešto značajno gore leži iza ovoga. Zapadni čovek divljaka mrzi zato što divljak živi sajedinjeno sa prirodom i samim tim sa životom. To je nešto što je Zapadnoj svesti nezamislivo i što je pre svega prema njoj nepošteno. To je nešto što je drži u hostilnom odnosu prema samoj sebi gde se oseća i samorazumeva kao rob. Baš zato što zapravo Zapadni čovek ni u šta ne veruje i zato što mu je strogi antropocentrizam upotporio apoteozu ega, koja naravno nema nikakvu osnovu. I toga je Zapadni čovek na trenutke kroz istoriju bio svestan, jer su nam različiti teoretičari za Zapada raskrinkavali njegovu prirodu. Od Rusoa i Hamana preko Zombarta i Genona do Horkhajmera, Klastra i Adorna i ostalih.
Pravilnost koja se pokazuje jeste da Zapadni čovek čini dve stvari kroz celu svoju istoriju: ili ubija „gospodara“, tj. svoju drugost ili ubija samog sebe, što je klasičan odgovor agresivnosti roba koji na frustraciju svoga rada odgovara željom za smrću. Tu prazninu i tu svoju samospoznatu poziciju roba za Zapadnog čoveka rešava i popunjava volja za moći i pozicija gospodarenja. Zato je zapadna civilizacija jedina civilizacija koja od svog nastanka nikada nije mirovala, za razliku od, na primer, kineske i indijske. U to ime, Zapadnom čoveku onaj koji nije moćan i onaj koji nije spreman da ubije zarad samog sebe ne zaslužuje da živi i zaslužuje pravednu smrtnu kaznu jer se nije adaptirao na Prirodno Stanje. Ovo je, naravno, opis Zapadnog ciklizma, koliko ovakav vid obraćanja dozvoljava. Sve u svemu, ovo je ono što je zajedničko svim epohama zapadnjačkog krvavog ekspanzionizma i kolonijalizma. Oni u ovom svetu, kao najjači, zaslužuju najbolje. Tako to oni vide. Tako je posle Hobsa došao pravi Levijatan, bezdušni i mehanički, a on se zove Kapitalizam. Kapitalizam, koji upravo bombama dokazuje svoju superiornost nad slabijima u Gazi, do juče u Libanu – sutra u Moskvi, prekosutra u Beogradu, kao 1999. godine.
Zapravo, cela stvar leži u tome da je Zapadna imperijalna oštrica po prvi put u svojoj istoriji pokazala na globalnom nivou, veoma otvoreno, kako je otupela. Svet koji su mukotrpno gradili vekovima, i izgradili ga genocidom i kapitalističko-animalističkom vizijom sveta, u njegovoj postvarenoj globalnoj fazi nestaje pred njihovim očima. Njima je ostalo samo i jedino ono što oni rade još od vremena krstaških ratova preko inkvizicije, kolonijalizma, prosvetiteljstva, pa sve do dašanjeg globalizovanog sveta, a to je da projektuju i projiciraju svoju nesvesnu i animalnu stranu na drugog – u ovom slučaju na osovinu otpora, Rusiju, Srbiju, Kinu i ostale igrače koji imaju svoje mesto u ovoj strukturno-istorijskoj situaciji.
Kako bi danas razumeli ovu istorijsku pravilnost i ovo ponavljanje Zapadnog ciklizma u vidu večnog pohoda na Istok, koje neodoljivo podseća na Hegelovu rđavu beskonačnost, moramo prvo dobro da osmotrimo koji su elementi u strukturi Zapadne svesti danas. Ne brinite, ovde neću ući u tešku filozofiju i teren nerazumljivog. Ono što budem govorio trudiću se da posluži kao jedna vrsta optike kojom stvari mogu da se sagledaju.
Za zapad da bi svet postojao, on mora biti univerzalan kroz brojeve i prazne pojmove i svaki čovek zato mora imati jednoobraznu svest – ono što Markuze naziva čovekom jedne dimenzije. Zapadni svet sebe jeste danas sveo na jednu dimenziju i jednoobraznu svest – to dokazuje nezadrživa dehumanizujuća tehnologija u koju jedino veruju. Njegove ideje i predmeti su: fizikalizam, redukcionizam, tehno-optimizam, latentna i inverzna mržnja prema čoveku u vidu ideje trans-humanizma, veštačka inteligencija kao inteligibilno biće bez emocija i tela, kapitalistički luksuz i opravdana eksploatacija, konzumeristički nihilizam, kolateralna šteta i dozvoljena greška, individualizam, naučni relativizam i kvantitavistička objektivnost, ateizam, smrt porodice i smrt ljubavi kao večne vrednosti. Ovo su, drage dame i gospodo, elementi i pojmovi koji izgrađuju svest-i-subjektivitet Zapadnog čoveka, manje više od industrijske revolucije do danas. Ne zaboravite, industrijska revolucija je nastala na ideji vere u progres i nauku, a ćelija joj je bila porodica. Onda je uništila porodicu, pa je vremenom uništila nuklearnu porodicu i danas se kune u individuu kao osnovnu jedinicu građe i funkcije sveta, dok požudno najavljuje post-humanizam. Lično, to mi deluje kao regres. Ako je progres baciti dve atomske bombe na Japan, zašto onda za zapad ne bi bio progres bilo koji rat koji se vodi protiv drugog, protiv nezapadnog čoveka? Svi ovi elementi i pojmovi koje sam malopre opisno izložio, jasno impliciraju ono oko čega se vrti celo izlaganje do sada – a to je da Zapadni čovek mrzi život, prezire Boga, ne želi da voli i ne želi da oseća, zato što bi najradije voleo da čovek nestane jednom zauvek. Zapad od svog postanja gaji kult smrti. Eklatantan primer zenita otvorenog zapadnog kulta smrti je Nacistička Nemačka.
Ko su danas nacisti, i gde su nestali? Ako znamo da je visoko rangirani nacista Verner von Braun postao otac NASA-e, da je postao američki državljanin nakon drugog svetskog rata i da je spokojno umro u Sjedinjenim Američkim Državama? Pa eto gde su nacisti, u samom upravljačkom vrhu SAD-a, nekadašnje britanske kolonije koja je nastala na osnovama ideje državotvornosti prosvetiteljske misli, to jest, da budem precizniji, putem planskog i postepeno izvedenog najvećeg genocida u istoriji čovečanstva – genocida nad domorodačkim stanovništvom Severne Amerike, Indijancima.
To je prosto u krvi Zapadnog čoveka. Sama njegova bit je žeđ za krvlju. Na taj način SAD, država stvorena na lokvi krvi i na kostima, 172 godine kasnije stvaraju jednu drugu ćerku državu – Izrael. Kako možemo uopšte pomisliti da je ova tragedija koju gledamo godinu i mesec dana u Gazi mogla biti drugačija? Nije mogla biti drugačija, jer je izraelska država nastala kao produžetak zapadnog imperijalizma i njegovog krvožednog ciklizma. Mislim na genocidnu izraelsku državu koja je stvorena sintezom osnova vavilonskog talmuda i nacionalističke ideje Teodora Hercla. Eto, tu su nacisti. Gledamo godinu i mesec dana šta rade, šta pričaju u diplomatskom svetu, šta prenose njihovi mediji dok pokazuju istinsku prirodu zapadne zveri koja mrzi život. Nacisti nigde nisu otišli, nigde nisu nestali – kult smrti i dalje živi, samo ne sada u ideji Lebensrauma i arijevske vrste, već u ideji izgradnje Solomonovog hrama i dolaska mesije svom izabranom judejskom narodu. Nije više u priči binarna kategorija čiste i prljave rase, već je po sredi polarizacija na Judejac i goyim. Goyim, što znači ‘životinja u ljudskom obliku’, to je svako ko nije Judejac. Plansko i postepeno anihiliranje Palestinaca iliti goyima, po uzoru na SAD i Nacističku Nemačku, radi izgradnje trećeg hrama trajalo je 75 godina – sve do 7. oktobra 2023. godine.
U pitanju je, dame i gospodo, borba života protiv smrti, Boga protiv Đavola, istine protiv laži, večnog protiv prolaznog i ljubavi protiv mržnje. Ovaj bespovratni proces, i ova eshatološka borba pokrenuo je Hamas, kao prava oslobodilačka organizacija, koja je napravila iznenadnu vojnu akciju i tako potpuno poremetila tihi i planski genocid koji je Izrael strpljivo kuvao. Pisao sam tekst već na tu temu, pa ću izbeći ovde da se pozivam na njega, ali da ponovim samo jednu poentu koja je važna: ja pozdravljam svaki vid otpora i borbe koji ima totalizujući efekat na sam narod koji podiže pobunu protiv zapadnog imperijalizma. Do 7. oktobra, Palestina je bila obrisana iz javnog prostora i tako bačena u zaborav jevrejskog logora na otvorenom u Gazi. Prosto, kao jedan namučeni Srbin, koji je celo svoje životno iskustvo proveo pod čizmom zapadnog simboličkog i realnog nasilja – ja se divim Palestincima i Hamasu. Nedvojbeno i bez laskanja. Divim se Hezbolahu, iračkim milicijama i iranskoj revolucionarnoj gardi. Zato što je uz Rusiju i jedan takav svet, napokon, probuđena nada. Nada u bolji svet, svet bez dominacije jedinih pravih terorista tj. kolektivnog zapada. Mi Srbi, duhovno klonuli, istorijski i metafizički nepravedno kažnjeni u proteklom veku – ipak jesmo dali zalog za ovaj novi svet u oličen u pojmu Otpora. 1999. godine borili smo se prvi i sami protiv kolektivnog zapada tj. NATO pakta. Tu je pokazano pravo lice Zapada i ovo sve o čemu pričam je od tog trenutka stidljivo započelo svoje ogoljavanje prema celom svetu, u jednom ireverzibilnom procesu. Ruska specijalna operacija i vojna akcija Hamasa 7. oktobra dali su nadu ne samo Palestinskom narodu, već i celom svetu porobljenom od strane kolektivnog zapada. Vera i nada, pored mudrosti i strpljenja, jedine su koje istinski mogu da pobede đavola. A ja to nedvojbeno vidim kao apsolutnu istinu upravo u hrabrom i strpljivom palestinskom narodu, koji je povrh svih nevolja do-sada-i-sada, uz veru u Alaha, ipak prevazišao ovaj svet čuvajući svoju nacionalnu i istorijsku vrednost, a to dokazuje time što pokazuje celom svetu ko je zapad – genocidno biće, đavo, šejtan, zlo. Sve laži, sva patnja, sva bol i sve smrti koje zapad proizvodi su prolazne, jer je duša večna i raj je uvek već čeka. Dok se uporedo događa samoubistvo ateističkog i egotističkog zapada koji veruje samo u ovaj svet, i to sada uživo emituje na svim malim ekranima širom sveta, polako, ali postepeno, ova nepravda prerašće u veliku pravdu. U to ne sumnjam, iako znam da će cena biti ozbiljna dok se dođe do konačnice koja je, slobodno mogu reći, naša. Naša, jer smatram da je srpski narod iste sudbine kao palestinski narod i da samim tim srpski narod mora stajati uz Palestinu. Do kraja, do pobede. Došlo je vreme da se svi duhovno probudimo i da sve naše pozapadnjačene tehnologije, lične interese i utilitarne računice, podredimo višem idealu i da obavimo transcendentni kolektivni povratak višoj ideji u vidu Njegoševog Srpstva, jer uz sebe imamo palestinski primer i pred nama se nedvojbeno budi jedan novi svet, svet probuđenog globalnog juga. Ovo izlaganje i ovaj govor završiću Njegoševim stihovima, zato što je njihovo značenje univerzalno, i u Gazi, i na Ceru, i u Staljingradu, i u Jerusalimu, i u Solunu:
Treba služit česti i imenu.
neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može –
nek ad proždre, pokosi satana!
Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje.
