Pad Berlinskog zida, urušavanje socijalističkih režima u istočnoj Evropi i raspad najveće socijalističke države označili su završetak Hladnog rata. Disolucija Sovjetskog Saveza i uspostavljanje novih, nezavisnih republika na istoku kontinenta, uz neprikosnovenu dominaciju Sjedinjenih Američkih Država u međunarodnim odnosima, otvorili su put ka kreiranju novog svetskog poretka u kome nije bilo mesta za „protivnike liberalne demokratije“. Delovalo je da će zaista nastupiti „kraj istorije“ o kome je Fukujama govorio u svojoj knjizi objavljenoj 1992. godine.
Međutim, „kraj istorije“ doživeo je svoj krah samo trideset godina nakon što je knjiga napisana. Pukotine novog svetskog poretka mogle su se nazreti kroz različite vojne intervencije i ekonomske krize koje su pokazale nestabilnost sistema u kome očigledno nije došlo do pravedne raspodele moći.
U jutarnjim satima 24. februara 2022. godine, oružane snage Ruske Federacije prelaze rusko-ukrajinsku granicu i započinju specijalnu vojnu operaciju usmerenu protiv kijevskog režima. Moskva je ovo opravdala kao odgovor na napade kojima su godinama bili izloženi civili, etnički Rusi, na istoku Ukrajine. Tokom trajanja ovog sukoba, u fokusu su bile dve republike koje su na istoku Ukrajine unilateralno proglasile nezavisnost nakon Evromajdana i puča kojim je smenjena legitimna vlast u Kijevu na čelu sa tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem. Cilj specijalne vojne operacije bio je jasan, a predsednik Putin ga je označio kao demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine.
Gotovo tri godine kasnije, sukob još uvek traje, ali nedavna pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD konačno otvara mogućnost da se rat okonča za pregovaračkim stolom.
Tramp i mirovni plan
Nedugo nakon Trampove pobede, u medijima su se pojavili tekstovi o potencijalnim planovima za okončanje rata. Ono što je privuklo najviše pažnje svakako je ideja da bi najbolje rešenje za obe strane bila obustava vatre na trenutnim linijama fronta. To bi značilo da zaraćene strane prekinu ratna dejstva, a u sivoj zoni gde se sada vode borbe formira se područje nalik demilitarizovanoj zoni na Korejskom poluostrvu.
Ovu obustavu vatre pratila bi obaveza Ukrajine da u narednih 20 godina obustavi proces pristupanja Severnoatlantskom savezu, dok bi zapadne države na čelu sa SAD mogle nastaviti snabdevanje i prodaju vojne opreme Kijevu. Usvajanje ovakvog plana moglo bi da dovede do prekida sukoba, ali ostaje otvoreno pitanje spremnosti obe strane da na to pristanu.
Za Ukrajinu bi ovaj plan značio prihvatanje trenutnog statusa kao privremenog rešenja, dajući Kijevu vreme za obnovu porušene zemlje, vojske, industrije i infrastrukture. Ipak, gubitak gotovo 20% teritorije nije nešto što bi bilo koja ozbiljna država lako prihvatila. Zelenski bi se našao u izuzetno teškoj poziciji, pre svega zbog unutrašnje nestabilnosti, ali i zbog reakcije različitih radikalnih grupa u Ukrajini, koje bi ovakav čin smatrale izdajom vitalnih nacionalnih interesa.
S druge strane, Tramp bi mogao da vrši pritisak na Zelenskog da prihvati ovakav sporazum pretnjama o prekidu isporuke municije i opreme ili obustavom dalje finansijske pomoći. Ovo bi moglo dovesti Ukrajinu bar do pregovaračkog stola. Ipak, deluje da bi glavni problem u prihvatanju ovakvog plana mogao doći sa suprotne strane.
Odlazeća administracija predsednika Bajdena nedavno je dala zeleno svetlo Kijevu za gađanje dubine ruske teritorije koristeći rakete dopremljene sa Zapada. Ukrajina nije dugo čekala – američkim raketama ATACMS napala je region Brjanska. Kao odgovor na ovu eskalaciju, Rusija je upotrebila novu balističku raketu srednjeg dometa, pod nazivom „Orešnik“, protiv ciljeva u Dnjepropetrovsku.
Upotreba ovog oružja je izuzetno problematična zbog njegovih specifičnih karakteristika – veliki radijus dejstva i velika brzina otežavaju mogućnost presretanja. Pored toga, strah dodatno izaziva činjenica da ove rakete, osim konvencionalnih, mogu nositi i nuklearne bojeve glave. Zato ne iznenađuje što je Zelenski nakon ovog napada izjavio da je „Rusija još jednom pokazala da nema interes za mir“, pozivajući na dodatni pritisak na Moskvu.
Rusko njet?
Ako bi Tramp, po preuzimanju mesta predsednika Sjedinjenih Država, zaista kao predlog izneo plan o kome se u medijima govori, kako bi na njega reagovali Rusi i da li bi takav plan bio prihvatljiv? U slučaju prihvatanja ovog plana, ciljevi SVO ne bi bili ispunjeni – denacifikacija i demilitarizacija čitave Ukrajine ne bi bili sprovedeni, već bi se ponovio ranije viđeni scenario. Ukrajina je već jednom iskoristila priliku i period između potpisivanja Minskih sporazuma i početka SVO koristila za militarizaciju i jačanje vojske, na štetu interesa Moskve. Rusi takođe imaju negativna sećanja na ishod Istambulskih pregovora u proleće 2022. godine, što dodatno doprinosi njihovoj nespremnosti na pregovore.
Period od 20 godina bi Ukrajini dao dovoljno vremena da se pripremi za potencijalni novi sukob, u kome bi, uz pomoć saveznika sa Zapada, mogla da povrati kontrolu nad teritorijama izgubljenim sporazumom. Posmatrajući poslednja dešavanja na frontu, deluje da su ruske snage u stalnom napredovanju, dok se ukrajinske, usled nedostatka opreme i ljudstva, nastavljaju povlačiti, olakšavajući napredovanje neprijatelja. Prekid vatre u ovom trenutku bi značio davanje vremena Ukrajincima da se konsoliduju i odgovore. U slučaju propasti pregovora, ovaj scenario bi bio veoma verovatan, zbog čega je malo verovatno da bi Rusija pristala na prekid vatre, bez obzira na trajanje samog primirja.
Govoreći o ruskom minimumu za mir, često se navodi da je za Rusiju neophodan uslov međunarodna potvrda povratka Krima u sastav Ruske Federacije, kao i potreba da Luganska Narodna Republika i Donjecka Narodna Republika ostanu u sastavu Rusije. Pošto Rusija trenutno kontroliše oko 99% Luganska i oko 60% Donjecka, to bi značilo da bi značajan deo teritorija ostao pod kontrolom Ukrajine iza linije razgraničenja.
Osim što bi ovakvo rešenje bilo neprihvatljivo za Rusiju, postavlja se i pitanje političkih posledica ovakvog sporazuma na unutrašnju stabilnost Rusije. Postoji realna opasnost da bi to bilo percipirano kao neuspeh SVO. Važno je napomenuti da su na teritorijama Luganske, Donjecke, Zaporoške i Hersonske oblasti održani referendumi na kojima su se građani izjasnili za ulazak ovih oblasti u sastav Ruske Federacije. Predsednik Putin je 30. septembra 2022. godine dekretom potvrdio njihovu aneksiju, čime su te četiri oblasti, zajedno sa Krimom, prema zakonu i ustavu Ruske Federacije postale sastavni delovi te države.
Zamrzavanje fronta i razgraničenje po mirovnom planu bi, u praksi, značilo da se Moskva odriče delova svoje teritorije koje čine ove četiri oblasti, a koje još uvek u potpunosti ne kontroliše. Ne treba zaboraviti ni to da su oružane snage Ukrajine uspešno izvele upade na predratnu rusku teritoriju, okupirajući delove Kurske oblasti. To bi značilo da bi, pod ovakvim uslovima, Rusija morala da se odrekne i teritorija koje je kontrolisala pre početka SVO.
Jasno je da Moskva neće prihvatiti ovakav plan, ne samo zbog teritorijalnih pitanja već i zbog činjenice da bi na taj način Kijev dobio priliku za predah i pripremu za budući nastavak sukoba, kada se konflikt ponovo rasplamsa.
Ovakav završetak SVO ponovo bi otvorio pitanje funkcionalnosti Ujedinjenih nacija i njihove uloge u sprečavanju i rešavanju konflikata. Ono što bi trebalo da zabrine međunarodnu zajednicu jeste presedan koji bi ovakva situacija mogla da stvori u međunarodnim odnosima. Naime, postojala bi mogućnost da države izvrše vojni upad na teritoriju susednih zemalja, prisvajajući delove njihovih teritorija u kratkom roku, kako bi potom za pregovaračkim stolom potvrdile novo stanje.
Ovaj scenario mogao bi da ohrabri druge aktere u međunarodnoj areni da pokrenu slične akcije, što bi dovelo do eskalacije napetosti i otvaranja novih žarišta konflikata. Posebno bi osetljiva područja poput Balkana ili regiona sa nerešenim teritorijalnim sporovima postala potencijalna zona rizika. Takav razvoj događaja ugrozio bi ne samo regionalnu stabilnost, već i čitav međunarodni poredak, narušavajući osnovna načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta, koja su temelj postojećeg sistema međunarodnog prava.
Ono što se čini verovatnijim scenarijem ukoliko Vašington predloži ovakav mirovni plan jeste njegovo odbijanje od strane Rusije. U tom slučaju, nepredvidivi Donald Tramp, mogao bi da promeni pristup koji Sjedinjene Države imaju prema ovom sukobu. Pod izgovorom nespremnosti Moskve na pregovore, on bi nastavio podršku Ukrajini, ali u drugačijem formatu. Za razliku od Bajdenove administracije, Tramp nije sklon direktnoj novčanoj pomoći, ali bi mogao da se osloni na odbrambenu industriju.
U tom smislu, Sjedinjene Američke Države bi mogle da primenjuju model sličan onome iz Drugog svetskog rata, gde bi Ukrajini pozajmile sredstva za nabavku vojne opreme. Nakon rata, pokrenuo bi se program nalik Maršalovom planu za obnovu ukrajinske industrije, omogućavajući vraćanje pozajmljenih sredstava. Uz to, Tramp bi mogao da pojača pritisak na članice NATO da izdvoje više za odbranu, podižući minimalni udeo sa 2% BDP-a na 3%. To bi ublažilo teret američkih obaveza prema saveznicima, ali bi u isto vreme donelo ekonomske koristi SAD, jer bi odbrambena industrija dobila značajan broj porudžbina za novu vojnu opremu.
Sve to bi omogućilo Trampu da finansijski podrži Ukrajinu bez direktnog tereta za američke poreske obveznike i da istovremeno pojača ekonomski i vojni pritisak na Rusiju. Takav scenario bi bio najpovoljniji za Zelenskog i Ukrajinu, ali će se krajnji ishod verovatno kretati negde između ova dva opisana scenarija.
Dok ovaj sukob svakoga dana nastavlja da odnosi žrtve, svet iščekuje Trampovo preuzimanje predsedničke funkcije u najmoćnijoj državi na svetu. Njegova nepredvidivost nekima izaziva strah, a nekima nadu, ali jedno je sigurno — rusko proleće je slomilo kraj istorije. Nakon okončanja sukoba, svet će morati da se uputi u novom pravcu, u potrazi za pravednijom raspodelom moći i novim poretkom koji će omogućiti istoku da nađe svoje mesto pod suncem.
