usamljenost –> otuđenost –> samocentričnost –> samoživost –> nominalizam –> (hiper)individualizam –> neoliberalizam –> kapitalizam (realizam)
U okviru zapadne filozofije „sebstvo“ ili „sopstvo“ dugo je smatrano nultom tačkom iz koje sve proizilazi. Rene Dekart poznato je izjavio „Mislim, dakle postojim“, postavljaući sebe u poziciju najčvršćeg sidra realnosti. Kantov moralni sistem pretpostavlja da su svi slobodna autonomna bića, koja u potpunosti mogu da se oslone na individualnu racionalnost. Ideja egzistencijalizma zastupa ideju da je svako svoje slobodno biće, fokusirajući na zaštitu i maksimiziranje dobrog korišćenja svačije individualne slobode. Evidentno je da su zapadna filozofska stanovišta direktno formirala individualističku misao današnjice.
U savremenom društvu, upravo ta filozofija fokusa na sebe, ili filozofija sopstvenosti dovela je do odnosa sličnom Hegelovom Subjekt – Objekt okviru. Subjekt predstavlja svest, poput mene i tebe, dok su Objekti nežive, nestvarne stvari. Uzimajući u obzir da Hegel kaže da ljudi imaju uređenu slobodu, svaki put kada dva svesna subjekta dođu u kontakt postoji fundamentalni osećaj suprotstavljanja drugoj svesti jer ugrožavaju njihovu sposobnost da deluju potpuno slobodno. Svesni um, druga osoba, ima sposobnost da oblikuje svet koji je u sukobu sa drugim svesnim umom. Otuda uvek postoji želja da se razlikujemo od drugih svesnih subjekata. Oba subjekta se bore da nametnu jednu volju drugome, stvarajući odnos Jednog i Drugog. Subjekt je povezan sa svetom kroz posesivni način razmišljanja. Na primer, jezik kojim govorimo o našim voljenima, nazivajući ih svojima i koristeći prisvojne prideve kada ih opisujemo. U skladu sa ovim Subjekt – Objekt okvirom, Žan Pol Sartr verovao je da je romantična ljubav osuđena na propast, zbog kontradikcije postojanja dva svesna bića koja ujedno pokušavaju da ostanu autonomni prema sebi i posesivni prema drugom subjektu. Levinas je preokrenuo ovu egocentričnu filozofiju postavljajući pitanje; „S kojim pravom mi postojimo? Šta opravdava naše biće?“. Razumeti našu situaciju u stvarnosti ne znači definisati je, već biti u afektivnom stanju. Slično Hegelu, Levinas kaže da nas kontakt sa drugim čovekom čini svesnim da mu u svakom trenutku možemo nametnuti svoju volju. Međutim, postoji jasna razlika između perspektiva Hegela i Levinasa – Hegel smatra da snaga volje čini drugog našom konkurencijom, dok za Levinasa oni predstavljaju ranjivo biće, izloženo našem uticaju, čega i mi postajemo svesni. Prostije, Levinas veruje da spoznaja da imamo moć da povredimo drugo biće nas čini uplašenim ZA njih, umesto Hegelovoj interpretaciji da treba da se plašimo njih.
„Ne ubij je prva reč lica. Naše samo postojanje čini nasilje nad drugima. Moje bivstvovanje u svetu, moje bivstvovanje kod kuće; nisu li i to bile uzurpacije prostora koji pripadaju drugom čoveku, koga sam već ugnjetavao ili izgladnjivao, proterao u treći svet; zar to nisu akti odbijanja, isključivanja, proterivanja , skidanja, ubijanja?“ – Emanuel Levinas, „Etika kao prva filozofija“
Poput popularne fraze „U kapitalizmu ne postoji etička potrošnja“, Levinas upozorava da naše opšte postojanje, ne samo ono u okvirima kapitalističkog društva, počinjava nasilje nad drugima. Pomenuta fraza opominje da naše puko postojanje podrazumeva da profitiramo od zemlje stečene putem nasilne kolonizacije, živimo u kući napravljenoj od materijala koji su po mogućnosti dobijeni teškim radom eksploatisanih radnika… Zapravo, uzdržavanje od aktivnog nasilja nas ne čini nevinim.
Naša odgovornost prema drugima ne postoji samo onda kada im nešto dugujemo, moralna odgovornost je sveprisutna i neprekidna, isključivo zbog činjenice da stojima rame uz rame jedni s drugima. Moramo da opravdamo naše pravo na postojanje, jer naša sposobnost da, naudimo drugima njih čini potpuno i trajno ranjivim.
„Kako si ti, rekla je, najviše odgovoran za sve? Ima ubica i razbojnika na svetu, i koji si to strašan greh počinio da bi sebe samog optužio pre svih?
Majko, srce moje najdraže, radosti moja, moraš shvatiti da je svako zaista odgovoran za svakoga i za sve.“ – „Braća Karamazovi“, Fjodor Dostojevski
Nažalost, našim društvom vlada stav da fini, obzirni i ljubazni ljudi bivaju iskorišćeni i nadmudreni. Iako to jeste istina, suština Levinasovih reči nije da udovoljavamo ljudima isključivo zbog naše odgovornosti prema njima, bez obzira na to koliko mi ne osećali tu potrebu, već upravo ovo; nadam se da mogu da budem ljubazan/a prema tebi, nadam se da te neću povrediti, želim da snosim odgovornost za tvoju dobrobit. Suština je biti prisutan u iskustvima u prvom licu i omogućavanje istom da promeni našu svest.
„Onlajn“ intenzivira individualizam; nestanak ljudskog lica
Onlajn svet je dizajniran da bi nas učinio samocentričnima. Čovek izložen besomučnim algoritmima napravljenim po šablonu koji sami oblikujemo, lako zaboravi da se sa druge strane ekrana nalazi stvarna osoba, sa svojim licem i emocijama. Uvek je bilo lakše skriti se iza anonimnosti koju nam internet pruža, a prekrivanje lica s razlogom je jedan od najučestalijih oblika dehumanizacije. Zbog neprisustva lica, digitalni svet olakšava zaboravljanje prethodno pomenute etičke odgovornosti. Naravno, možemo svedočiti o nečijem licu putem slike, ali dvodimenzionalni svet neizmerno se razlikuje od susreta uživo jer je svest o tuđoj izloženosti nama zanemarljiva. Osobe u digitalnim prostorima ne moraju da se susretnu direktno s tuđom ljudskošću, te je za toliko lakše biti isuviše negativan ili isuviše pozitivan.
„Generacija Z“ na internetu teži ka veoma vokalnom aktivizmu, na makro skali zalažući se za tolerantniji svet u kom svi, bez obzira na pojedinačne sposobnosti, mogu da blistaju. Ali na mikro skali, kada su u pitanju lični odnosi, ovaj stav se pretvara u hrpu ne-dugujem-ništa-nikome mantri, što dovodi do moralne hipokrizije. Jer, da zaista želimo da pretvorimo svet u tolerantije, obzirnije, pozitivnije okruženje prepoznali bismo da to pre svega polazi od nas. Kada govorimo o poboljšanju stanja neke uopštene grupe poput čovečanstva ne susrećemo se ni sa jednim licem što u prevodu znači da se ne suočavamo ni sa kakvim oblikom ranjivosti. U teoriji je lako zalagati se za ukidanje zla kapitalizma nad radničkom klasom i lumpenproleterijatom bez preuzimanja odgovornosti ili suočavanja sa posledicama koja dolazi zajedno sa tim poduhvatima. Lakše je fokusirati se na ispravne ideološke pozicije i zaboraviti na pripisivanje istih kada su u pitanju realni pojedinci. Međutim, pravi susret nas uslovljava da se suočimo sa ljudskošću sagovornika. U tom trenutku preuzimanje odgovornosti za nepogodnosti koje su ih snašle čini se dodatno zastrašujućim.
Da li smo naterani da se plašimo jedni drugih? Otkud dolazi ovolika zloba i osuda?
Ako ste prisutni na bilo koji način na društvenim mrežama, sigurno ste primetili da ljudi ne oklevaju pri iznošenju svog mišljenja, pogotovo onda kada prikazani sadržaj to ne zahteva od njih.
Primera radi, ispod videa u kom neko igra, skoro pa sigurno će se naći negativni komentari čija je jedina svrha ismevanje tuđe razonode. Isto tako, ispod videa ili pisanog materijala u kom neko izražava svoje mišljenje, u 9 od 10 slučajeva, naći će se neko ko će napisati „ko je pitao“ i slično. Ni u jednom od navedenih primera, osoba koja ostavlja sličan komentar, nije se zapitala da se ne vrti sve oko njihovog utiska, njihove osude ili njihovih interesovanja. Da li je zaista vredno biti brutalno iskren, iako to situacija od nas ne zahteva i pored toga što ćemo staviti drugu osobu u podređenu i neprijatnu poziciju. Izgovor „brutalne iskrenosti“ nije sinonim za autentičnost.
Naravno, ovo nisu nove pojave, ali su postale izraženije uoči rastućeg pristupa internetu. Isto tako, ljudi nisu postali išta zlobniji i pokvareniji nego što su ranije bili. “Čini se da se društveno tkivo raspliće: uljudnost izgleda kao staromodna navika, iskrenost kao neobavezna vežba i poverenje kao relikvija drugog vremena. Neki posmatrači tvrde da je „proces našeg moralnog opadanja“ počeo „potapanjem temelja morala“ i doveo do „konačnog urušavanja čitavog zdanja“, koji nas je doveo „konačno do mračne zore našeg savremenog dana, u kome ne možemo da podnesemo svoje nemoralnosti niti da se suočimo sa potrebnim lekovima da ih izleči”. Ali koliko god ovaj opis našeg vremena izgledao prikladan, to je napisao je pre više od 2000 godina istoričar Livije, oplakujući opadajući moral svojih rimskih građana. Od drevnih do modernih vremena, društveni posmatrači često su se žalili na ružne preokrete koje su njihova društva činila, ukazujući na nedavni pad morala – u ljubaznosti, poštenju i osnovnoj ljudskosti — bili su među uzrocima“. Kao što su i autori A.M. Mastrojani i D.T. Gilbert naglasili, slični zaključci nisu originalni i prisutni su u društvu oduvek. Ono što naglašava ovu pojavu u savremenom trenutku, biće sami uslovi života. Bilo bi pogrešno i neuko osuditi ovakvo ponašanje bez uzimanja u obzir širi kontekst našeg vremena, zašto se ljudi suptilno „reprogramiraju“ ka ignorisanju tuđe ljudskosti i potreba. Mogući razlog za to bi bila činjenica da sve teže izlazimo na kraj sa preživljavanjem i zadovoljavanjem naših, individualnih, potreba i žudnji. Uslovljeni smo da se fokusiramo na to šta bi bilo najbolje po nas i naše interese. U mnogim slučajevima, većina nas prosto pokušava da preživi, približnije, da preživi na lak način bez razmišljanja o tome kako ćemo i kojim radom to postići.
Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma
Razgovor o prethodno pomenutim zapažanjima bio bi nepotpun bez kompletne slike današnjice, a sinonim za nju bio bi kapitalizam – te i hiperindividualizam na kom se on temelji. Kapitalizam, pogotovo u svojoj neoliberalnoj varijanti, stvara, blista i zapravo zahteva sve veću individualizaciju i sve veću atomizaciju našeg društva.
Vaš šef uvek će pokušavati da vas natera da radite više i da vas plati manje. U bilo kom sledu događaja, usamljenost je neminovna posledica parališućeg straha od siromaštva koji vas i zadržava na radnom mestu. Birokratska mašinerija ne brine o kvalitetu vašeg života niti se trudi da to čini. Kada na sve ove ekonomske aspekte dodamo neoliberalnu kulturu i politiku koja vrednuje samopouzdanje, individualizam, prezir prema siromašnima i tako dalje, kada se celo društvo navodi na maksimalnu eksploataciju umesto maksimalnu dobrobit, kada nas kapitalističke tendencije izoluju od prirode, zajednice, pa i nas samih i neoliberalno insistiranje da smo sami sa našim problemima u kombinaciji sa njihovim taktikama koje nas maltene teraju na to, pravo je čudo što nismo još otuđeniji.
„Živimo u kontradikciji, brutalnom stanju stvari, duboko neegalitarnom – gde se svo postojanje vrednuje samo u novcu – predstavlja nam se kao idealno. Da bi opravdali svoj konzervativizam, partizani ustaljenog poretka ne mogu ga zaista nazvati idealnim ili divnim. Umesto toga, odlučili su da kažu da je sav ostatak užasan. Sigurno, kažu, možda ne živimo u stanju savršenstva i dobrote, ali imamo sreće što ne živimo u stanju zla.“ – Alen Badju
Neoliberalizam je ideologija čiji je ključno načelo da ekonomija i društvo budu uređeni na osnovu principa slobodnog tržišta. O njenim prednostima i nedostacima se uglavnom raspravlja u političkom i ekonomskom diskursu, međutim skorašnja istraživanja pokazuju njen psihološki uticaj. Usled povećanja u osećaju međusobne konkurencije ( nalik onom Hegelovom ) i smanjenjem povezanosti s ljudima, neoliberalizam dovodi do izolacije i usamljenosti. Kada na ljude gledamo kao na konkurenciju, osećamo se u opasnosti od pretnje koju oni simbolizuju. Moglo bi se tvrditi da je neoliberalizam generalno koristan jer ova ideologija podstiče pojedince da teže samoaktualizaciji, ličnom rastu i sreći. S druge strane podjednako se može tvrditi da su pojedinci oštećeni neoliberalizmom jer ova ideologija promoviše konkurenciju i, u tom procesu, podriva osećaj solidarnosti i socijalne sigurnosti ljudi. Neoliberalno sopstvo predstavlja preduzetnički subjekt čija filozofija nalaže da pojedinci slede imperativ za lični rast i blagostanje takmičeći se jedni s drugima.
Teško je ne zapaziti način na koji konstantno suparništvo sa drugim ljudima podstiče dalje stanje otuđenosti i još veću alijenaciju od drugih ljudi. Gledamo na njih kao na najveću pretnju prema našoj individualnosti i opštem opstanku. Tržište rada dodatno povećava utisak, plašimo se da su tuđe kvalifikacije bolje od naših, na njih gledamo sa prezirom. Skoro da sam upitala zašto ne možemo biti srećni usled tuđeg uspeha, ali ubrzo sam shvatila da njihov uspeh umanjuje naš. Tuđi prosperitet osporava naše mogućnosti i liši nas prilike da pokažemo sebe u najboljem svetlu ispred poslodavca, koji je čista manifestacija kapitalizma u ljudskom obliku. Naravno, ništa od toga nije ispravno. Sa racionalne strane smo svesni činjenice da tuđi uspeh ne umanjuje naš, ali usled propagande koja nam se servira sa doručak, ručak i večeru, ne možemo da se oslobodimo osećaja konstantne suparnosti. Upravo to je cilj kapitalizma i neoliberalne ideologije kao njegove navernije sluge. Najefikasniji način borbe protiv kompleksa individualnosti jeste upravo shvatanje da kapitalizam profitira od međusobne zabrinutosti sopstvenom individualnošću.
„Ko je društvo? Ne postoji tako nešto! Postoje pojedinačni muškarci i žene i postoje porodice“- Margaret Tačer, pionir neoliberlizma
Individualizam VS. Kolektivizam
Suvišno je naglasiti značaj individualnog identiteta. Slično tome, individualizam ne mora biti nužno loš. Problem nastaje kada on postane hiperrealan – hiperindividualizam, jer s njim ne samo da uzdižemo pojedinca, podižući njegove potrebe na pedestal, već obezvređujemo ceo kolektiv, kolektivni identitet i njegovo značenje. Okretanjem leđa i prevrtanjem očiju prema ovoj pojavi srodnoj kapitalističkom poretku pružamo savršenih 5 minuta alijenaciji i otuđenosti da stupe na scenu. Reflektori se pale, zavesa podiže i aplauz publike, u ovom slučaju mase nesposobne za kritičko razmišljanje, odjekuje amfiteatrom. Predstava je odavno u toku i skoro da je jezivo koliko je ona realna.
„Društvo“ je entitet koji postoji nezavisno od pojedinca, ono je bilo tu pre, tokom, a biće tu i nakon njega. Kao takvo, najznačajniji je kolektiv bez kog život na Zemlji, koja se susrela sa većinski kapitalističkim i neoliberalnim poretkom ne bi bio moguć. Okrenuti se sebi, „brigu o sebi“ koristiti kao sinonim za određene sebične pogodnosti koje olakšavaju sveopšte ljudsko stanje samomržnje i beznađa, prikrivanjem istih sa sitnicama i prijatnostima koje će vaše iskustvo olakšati samo i isključivo na privremeni način. Negovanje i građenje dubokih i suštinskih odnosa je ono što će zapravo olakšati naše iskustvo, ali sama ideja nesebičnog davanja naše ljubavi ili činjenja nečega isključivo iz dobrote bez očekivanja recipročnog i momentalnog uzvraćanja naklonosti ne postoji u neoliberalnoj kulturi. Presudan razlog za nedostatak ili nepostojanje zajednice je manjak kapaciteta da gradimo zdrave odnose u sklopu naših života, jer oni zahtevaju ogromnu količinu truda, žrtvovanja, nesebičnosti i empatije.
Kapitalizam, a s njim i neoliberalizam doprineli su dekadenciji i obezvređivanju međuljudskih odnosa pomoću politike koja od nas zahteva da gledamo isključivo sebe, da budemo sebični, da se ne obaziremo na tuđu muku, jer nije naše da utičemo na njeno poboljšanje ili ukidanje, prioritizovanjem ekonomije, radnog mesta i tržišne pozicije.
Postali smo apatični i najbolji primer nedostatka dodira sa realnošću manifestuje se na internetu i međusobnim odnosima u mlađim generacijama. Mladi ljudi, kao rezultat odrastanja u solipsističkom društvu, na druge gledaju isključivo kao na sredstva pomoću kojih ostvaruu sopstvene ciljeve i prohteve. Požrtvovanost, nesebičnost i altruizam dobile su status misaonih imenica koje se ne mogu pronaći u distopijskoj današnjici. Emocionalna pismenost ne uči se putem ekrana, već isključivo pomoću nesebičnog odricanja u našim odnosima i dopuštanja drugima da nam priđu, bez obzira na pretnju koju nam mogu predstavljati. Kako bi zdrava zajednica postojala, naš kompletan mentalitet mora da se iskoreni.
Sebično, ne-dugujem-nikome-ništa-ali-zaslužujem-sve, neobavezno, solipsističko gledanje na svet mora biti iskorenjeno zauvek, jer jedino tako ćemo moći da obrnemo dosadašnju dekadenciju naših odnosa. Biće nam potrebna hrabrost, ali volja će, nesumnjivo, nadmašiti strah.
