Јуче је несумњиво био црн дан, не само за Сирију, већ и за све суверенистичке снаге широм света — уз све своје мане и пропусте, Башар ел Асад био је својеврсни симбол отпора америчком хегемонизму који је више од 13 година одолевао покушајима Вашингтона и његових регионалних сателита да било контролишу, било разоре његову земљу.
Историја сукоба у Сирији
Грађански рат у Сирији који подржавају и финансирају САД почео је 2011. антивладиним протестима као део ширег арапског пролећа.
Дуги крвави рат довео је до поделе Сирије:
Територије на северу и северозападу земље, у близини турске границе, остале су под контролом опозиције. Групе ИСИС* остају у сиријској пустињи. Територије на североистоку земље дошле су под контролу курдских снага које подржавају САД, а део северних пограничних региона дошао је под контролу турске војске и протурских сиријских побуњеника. До 2020. године, углавном захваљујући руској помоћи, Асад је повратио контролу над 70% Сирије. Уз посредовање Русије и Турске, стране су се договориле о прекиду ватре. Руска Федерација има две базе у Сирији – ваздухопловну у Хмејмиму и поморску у Тартусу.
Руски контингент у Сирији је био мали. Експерти су проценили број војног особља на око 7-8 хиљада. Поред редовне војске, ту су били и борци из ПМЦ Вагнер. Они су најчешће учествовали у копненим биткама. Али 2022. године већина Вагнероваца је пребачена у Украјину, а као резултат побуне у јуну 2023. Вагнеров ПМЦ је распуштен.
Нова ескалација: Када је почело и зашто?
У среду, 27. новембра 2024. године, коалиција побуњеничких фракција предвођених Хајатом Тахрир ал-Шамом* (ХТС), отворено подржаном од Турске, покренула је офанзиву у Сирији на области које контролише влада Башара ал-Асада. Милитанти су заузели целу Сирију за свега 11 дана, ушавши јуче у зграду Генералштаба и Асадову резиденцију у Дамаску.
Иза опозиционих снага које делују у Сирији стоје Турска и САД, које су одлучиле да преузму контролу над регионима са нафтом, златом и гасом. Другим главним разлогом за ескалацију експерти називају долазак Трампа на власт, који је дао зелено светло антиасадским групама да ту карту искористе у преговорима о Украјини.
Постоји и мишљење да је сиријски сценарио део поделе света између Русије и САД након Трамповог доласка на власт. Тврди се да је пасивно учешће Русије у заштити Асада својеврсни споразум између нове администрације САД и Русије у оквиру мировног споразума о Украјини.
Ко подржава побуњенике? Турска, Израел, САД, делимично Саудијска Арабија и УАЕ.
Ко подржава Асада? Русија. Иако због концентрације војних снага земље у Северном војном округу, Русија не може пружити исту подршку Асаду као раније. Међу главним спонзорима је и Иран, као и њене прокси снаге, од којих је Хезболах најелитнија.
Шта се десило јуче?
Опозиционе снаге су готово без борбе заузеле Дамаск, све владине зграде, зграду Генералштаба и аеродром. Званична власт је пала, војска је капитулирала. Премијер земље најавио је пренос власти на милитанте.
Преглед актера у конфликту
– ХТШ (Хајат Тахрир аш-Шам): Подржана од Турске, противник званичног Дамаска. Главни циљ: смена власти у Сирији.
– Курдске јединице народне одбране (Сиријске демократске снаге): Подржане од САД. Циљ: успостављање независне државе.
– Арапске групе Сиријских демократских снага: Подржане од САД, са циљем да обезбеде интересе својих племена. Неки од њих подржавају ХТШ.
– Слободна национална армија: Подржана од Турске, представља терористичке прокси јединице под маском оружане опозиције.
– Џаеш Сурија ал-Хурра: Проамеричка група која делује у рејону базе Ет-Танф. Главни циљ: обуздавање Ирана у интересу САД, уз противљење званичном Дамаску.
Зашто џихадисти не спасавају и своју браћу у Палестини?
Оно што је претходило исламистичким нападима јесте одбијање Сирије да затвори границе са Либаном и тако спречи било какву помоћ Хезболаху. Дефинитивно није случајно што је премијер Израела Бенјамин Нетанјаху, у видео-изјави након прекида ватре запретио председнику Сирије Башару ал Асаду, рекавши ‘играте се с ватром’. Када је Асад одбио овај амерички захтев, прошло је само неколико сати пре него што су терористи са свих страна, укључујући Ујгуре, Албанце, Таџикистанце, Узбекистанце, извели напад на Алепо. Све ове тзв. џихадисте који долазе у Сирију да ‘ослободе’ Сиријце, питао бих с иронијом – зашто не иду у Палестину да тамо ослобађају своју браћу? Да ли они ратују само против непријатеља САД?
Јасно је да џихадисти раде за војску САД и користе их против својих непријатеља тамо где они не желе директно да интервенишу.
Анализирајући путеве којима су деловали ови терористи, покушаје да опколе положаје сиријске војске и одвоје обалу од остатка Сирије, долази се до закључка да су имали за циљ да створе појас око Либана како би окупирали границе и прекинули ланце снабдевања Хезболаха. Дакле, јасно је да су они радили по налогу Израела и очигледно спроводили њихове интересе.
Овај напад је иницирао Ердоган јер зна да ће, кад Трамп преузме власт, бити приморан на одређене компромисе. Турска себе види као моћну силу у региону и поузданог савезника за Трампову администрацију која може попунити вакум ако се Американци повуку из Сирије. Ово је дефинитивно део стратегије – свака страна покушава да обезбеди бољу позицију пре него што Трамп преузме власт, како у Сирији тако и у Украјини. Свака страна покушава да за столом покаже боље карте.
Украјина није директно видљив актер, али има посредну улогу у овом нападу. Прегледајући вести из Сирије, наишли смо на извештај који је сада и потврђен, да је изведен напад дроном који је циљао и убио бригадног генерала, шефа огранка безбедности у Хами. Ово је био прецизан напад, а знамо да је Украјина обезбедила технологију и обуку милитантима за извођење оваквих циљаних напада дроновима против сиријске војске.
Ко је човек који је предводио офанзиву терориста у Сирији?
Са 22 године, Абу Мухамед ал-Џулани се брзо попео кроз редове Ал-Каиде у Ираку. Године 2006. ухапсиле су га америчке снаге и затвориле у америчку војну базу. Ослобођен је 2011. године, а исте године Абу Бакр ал-Багдади га је именовао за вођу Ал-Каиде у Сирији током грађанског рата који је почео.
Џулани је основао ал-Нусру, сиријски огранак Ал-Каиде, и почео да води џихад против сиријског председника Асада. Багдади је покушао да споји Ал-Каиду у Ираку и ал-Нусру у Сирији у ИСИС (Исламска држава Ирака и Сирије), међутим, Џулани је успешно избегао спајање и уместо тога постао блиско повезан са Катаром.
Сједињене Америчке Државе су покренуле кампању против ИСИС-а док је Џулани градио своју базу на северозападу Сирије, у Идлибу и Алепу. ИСИС је поражен и Багдади је убијен, заједно са најистакнутијим вођама Ал-Каиде, али је Џулани преживео. Уз помоћ Русије и Ирана, Сирија је успела да поврати већи део некурдске територије земље, осим Идлиба и околине.
Након преговора о прекиду ватре у Астани, сукоб је заустављен. Џулани је променио име Ал Нусре у Хајат Тахрир ал-Шам. Током овог периода, његове снаге је финансирала и обучавала Турска, а постао је миљеник медија на Западу као „умерени побуњеник“. У једном интервјуу он је изјавио да је „ …потпуно против политике да убијамо Европљане или Американце.” Он је такође позивао да муслимани из бивших совјетских република нападају руске цивиле.
И онда 27. новембра 2024. терориста Ал-Каиде и ал-Багдадијев главни поручник (тј. не он него они који управљају њиме) је одлучио да је време за удар на „ауторитарни режим” Башара ал Асада. Џулани је рођен у Ријаду. Он је из богате породице, његов отац је радио у саудијској нафтној индустрији. Његов отац је такође био насерит и више пута су га затварали Баасисти у Сирији.
Затим се породица вратила у Сирију, где је ал-Џулани излазио са девојком алавитског порекла, али је њена породица била против њиховог забављања. Освета за неуспелу тинејџерску љубав или регрутовање од стране америчке обавештајне службе док је био у притвору, шта је пресудно утицало на њега- ви пресудите.
Конкретна улога Турске
Иако су извођачи радова на терену припадници поменуте терористичке групе ХТШ, оно што се назива Сиријска национална армија (СНА), а што су заправо турске оружане снаге, запоседа простор, тамо где постоје слабости, као и да имају податке о распореду сиријских војника.
Они (СНА) су имали те податке, направили су продор, а за њима су дошли представници ХТШ, војно-политичке структура Ал Каиде. То је велика коалиција оружаних снага под контролом Ал Нусре. Ал Нусра је добила могућност да организује ХТШ због тога што се налази на листи терористичких организација како би скинули ту стигму.
Циљеви су да се руске војне базе одсеку од територије и копна и да Русија, за своје логистичке потребе, не може да користи ауто-пут који су џихадисти заузели, него да мора морским или ваздушним путем да доставља логистику за своје базе.
Присутне су и разне групе које контролише ИСИС, као што су саудијска мрежа, борци из Босне, на десетине тзв. мухаџерских терористичких организација које су ратовале у Сирији под покровитељством Турске.
О ситуацији у Сирији, објавио је ТВ канал А Хабер, позивајући се на администрацију турског председника, разговарали су телефоном председник Турске и председник Русије.
У извештају се наводи да је Ердоган истакао да Турска, с једне стране, наставља да подржава територијални интегритет Сирије, а са друге да тежи “праведном решавању ситуације”.
Већ смо то видели у Азербејџану: дођете до једне тачке простора, замрзнете сукоб, руске трупе дођу да гарантују мир, а онда поново азербејџанска војска направи продор и очисти Нагорно-карабах. Док је Русија заузета сукобом у Украјини, Турска жели да заврши овај посао.
Сиријску државност није срушила удружена опозиција ни протурске снаге, него управо турске снаге. Турска је чланица НАТО, и управо покровитељство НАТО-а ствара тај маневарски простор да привидно балансира, а окупира и јача своју позицију, тражећи начин да реши економску кризу у којој се налази.
А Турска и Израел су савезници, без обзира на то што понекад турски и израелски председник воле да размене тешке и велике речи. Они стално износе неке тешке оптужбе, па се стиче привид да су они сукобљени око питања Палестинаца, Хамаса, Либана, међутим, Турска никада није повукла ниједан конкретни потез.
Ердоган (не први пут) вара Русе
Читајући изјаве руске и иранске дипломатије, у којима се акценат ставља на важности преговора са ”легитимном” опозицијом (терористима), стиче се утисак како је добро познат преварант из Анкаре, поново, не ни први а ни десети пут, преварио своје ”партнере” из Москве и Техерана, и све то у контексту похвале Сергеја Лаврова у правцу турске ”озбиљне и одговорне политике”.
Намеће се закљуак да је одлука руских служби из децембра 2016. године, да Ердогану спасу живот након војног пуча у Турској – са историјске дистанце, била кобна грешка. На ред стиже Јерменија, у коначном губитку државности кроз Занзигурски коридор, чије ће освајање од стране Бакуа створити повезану туркијску трансфезалу од Тракије до каспијског језера, односно од каспијског језера до кинеског Синкјанга, поспешивање сепаратистичких и терористичких акција на северу Ирана, а на крају и угрожавање руских и кинеских интереса преко Казахстана и Ујгура. Ширење неоосманизма и пантуркизма ће бити један разлог више за бригу руско-кинеске осовине, али и подстрек на интензивнију сарадњу. Ердоган је и Пекингу и Москви смртни непријатељ, а након отвореног заокрета у вашингтонско гнездо, више нико не сме имати илузије. Пад Сирије претставља трагичан крах руско-иранске политике на том простору, али и срамоту самог Башара ел Асада на унутрашњем плану, јер се од ослобођења Алепа ништа конкретно није радило, катастрофална транзиција из ратног у мирнодопски режим.
Свакако да остављам и најмању могућност да је ова ситуација добро исплаћен договор, али уколико то није случај, Москва је отворено доживела османски нож у леђа. Историја је показала да је код Турске договор само мртво слово на папиру, те ће га у складу са том доктрином погазити првом приликом. Ситуација ратник заробљеника нацистичког батаљона Азов је веродостојан пример који иде у прилог тој тези. Политика Ердогана се дуже од две деценије своди на повлађивање у стању инфериорности, чекајући погодан тренутак да нанесу најбезкрупулознији стратешки ударац. За последицу лаковерности и наивности русих политичких елита, имамо инсталирану протурску терористичку бадну која де факто нарушава сферу утицаја Техерана.
У историјском контексту, од свих трагедија које су Британци направили свету, у сам врх се може сврстати и вештачко одржавање Турске, тада Османске империје, у животу – када је 1912. Србија уједињена са Бугарском и Грчком, имала историјску прилику да зада последњи ударац империји и протера је са европског континента преко Босфора. Азијски остатак те империје био би подељен између Грка, Арапа, Персијанаца, Јермена и Курда, те би евентуално некаква Турска у знатно суженим границама остала као неприметан политички и војни чинилац у региону. За последицу британског играња на њихову конзервацију, плодове бере цео свет.
Сиријска нефункционалност и руска неефикасност
Сирија је од самог основиња држава која је грађена темељима који су од почетка били осуђени на дисфункционалност, те управо из тог разлога више од половине становништва Сирије не даје подршку одлазећем председнику са акцентом на иоле озбиљне Суните. Болна је истина да сиријска нација у својој суштини не постоји, а овај дебакл најбољи је показатељ. Границе одређене од стране Велике Британије и Француске споразумом Сајкс-Пикот, без националног јединства, идентитета и жеље за борбом, осуђене су на пропаст.
Сетимо се само какав је то режим био, сетимо се успешних борби које су, уз помоћ Москве 2015. године, задржаи тврђаву државности. Но, све је то само део прошлости, јер је цео систем, који се урушавао од библијске победе и одбране Алепа, пао за недељу дана као да није ни постојао. Гледајући глобално, веома је значајан догађај из 8. децембра, јер је Дамаск био важан савезник Москве, а са њеним губитком ће Кремљ врло брзо постати свестан шта је испустио. По питању наше земље, чак искључујући емотивни и морални аспект, ово нам не иде у корист. Разлог је тај што ће се Руска Федерација сада бавити питањем буђења неоосманизма у централној Азији и новонасталим пантуркијским коридором на Блиском истоку, уместо нашим простором. Тужна је чињеница која се мора констатовати, а то је да се Русија, без обзира на све, и даље понаша као регонална, а не као светска сила.
Намеће се закљуак да ће Путин морати ићи до краја у Украјини, не би ли му се, у годинама и деценијама замрзмутог конфликта, десила судбина Башара ел Асада.
Војни пуч и унутрашња издаја као последица запуштања државе?
Индикације на војни пуч и унутрашњу издају јесу велике, јер се оваква спољна операција није могла извести без продаје изнутра. Такође, битна је брзина, ко ће брже реаговати на унутрашњем плану. 1917. године су бржи били бољшевици, 1993. су бржи били либерали када су пуцали на Бели дом. Игре структурама безбедности нама не могу бити јасне, јер не знамо ко вуче конце унутар земље, нити знамо мотиве таквих потеза. Присетимо се Горбачова, пропалог пуча ГКЧП. Такве се ствари решавају у оквиру кључних људи у безбедности и јединицама одговорним за безбедност државе.
Други пресудан фактор јесу људи, али је насушно знати да није потребно имати већину становништва на својој страни у том тренутку. Довољна је клацкалица у расположењу широких народних маса. Када је кренуо рат 2011. и 2012. године, тада су позвани људи да изађу на улице ради пребројавања подршке. Можда је Асад имао жељу да то учини и сада, али није имао могућност, што ће се, дубоко сам уверен, доказати временом.
На основу тренутних података, пуч је извео генерал Мухабарат и неименованог високог официра сиријске војске, непосредно након почетка операције. Наиме, Асаду није дозвољено да иступи на телевизију, јер је пуч био изолационе природе (такозвани тихи пуч), како му не би дозволили да позове народ на мобилизацију. Постоје снажне назнаке да је отказивање ирачке подршке у људству отказала управо групација која је издају и спровела. Следеће што нам указује на малверзацију је лажна вест о штиту око Дамаска коју је изнео премијер, који је и сам учесник пуча, уз прећутно одобравање и подршку генерала САА. Након тога, врх војске је са јасном намером повлачио јединице у служби распадања фронта. Народ који је последњих година демотивисан, разорачаран неулагањем у одбрану, стандарде војника и војних објеката, никако није могао пронаћи елементарни разлог због којег би се латио оружија и улетео у непријатељски рој. Пучисти су ово чињенично стање знали и добро га искористили у своје финансијске сврхе. Народ је, за последицу немара политичке елите, постао уморан чак и у одбрани сопственог суверенитета. Генерали који су учествовали у велеиздаји проћиће лошије од војног врха који су помагали да дође до 5. Октобра у СРЈ, који су безпоговорно изручивали колеге у Хаг. Чак ће и од њих завршити горе.
Остаје жал што Башар није прочистио своје службе безбедности од сунитских петих колона. Видно је дошло до синергије издаје служби и људи око њега, сектаријанизма који се никако није могао превазићи. Због запуштања државе, стагнације и објективне бахатости последњих година, Москва и Техеран су одлучили да је Башар ел Асад неодржива инвестиција.
Крах Осовине отпора и иранске геополитичке стратегије
Након што је убијен лидер Хезболе Хасан Насрала, главна опасност тадашњих догађаја не лежи толико у губитку дугогодишњег лидера либанске групе, колико у све стварнијој могућности стратешке победе Израела која би могла означити почетак дезинтеграције Осе отпора.
И, нажалост, управо ово се и догодило — након погибије ”старе гарде” Ирана, бившег председника Ебрахима Раисија и министра спољних послова Амира Абдолахијана, као и уклањања Алија Шамханија са политичке сцене путем оптужби за корупцију, Техеран је изгубио творце суверенистичке политике који су обликовали кораке исламске републике у претходним годинама. Влада реформисте Масуда Пезешкиана просто се није показала као довољно одлучна да осигура спољнополитички континуитет, но ово ни није било на списку њених приоритета који су пре свега били усмерени на покушаје ублажавања санкција.
Мосад континуирано врши озбиљну операцију наспрам Ирана, на свим пољима. Наиме, Тел Авив је у реалном времену обавештен о експоненциалном расту либерализације друштва у Ирану, те су у складу са тим, са циљем покретања нових избора, врло вероватно ликвидирали иранског председника Раисија. Због друштвеног тренда, постали су сигурни да ће либерална струја однести победу, што се и десило. Рачунали су на неусаглашеност између конзервативаца и реформиста које ће довести до таласа политичке нестабилности. Догодило се. Војни неусепх у Либану, који је неминован и срамотан, су санирали историјским колапсом сиријске војске.
Иран, и Оса отпора шире тако нису успели да спрече геноцид у Гази, нису успели да спрече инвазију Израела на Либан, а сада нису биле кадре спречити ни пад Башара Асада, у најмању руку, а можда и дезинтеграцију Сирије која се у овом тренутку налази на ивици краха. И након пада Дамаска, Иран је изгубио копнену везу са Либаном, а тако и кључну логистичку руту путем које су до сада одржавани борбени капацитети Хезболе.
Иран је, због свих поменутих саботирања (али и тренда либерализације), пустио Сирију низ воду, уз процену преоптерећења Русије. Даља дестабилизација Ирана се огледа у сарадњи Анкаре, америчких обавештајних служби и челницима Азербејџана. Турска и САД ће повећати улагања у поспешивање азерског и курдског сепаратизма, док ће ЦИА, МИ6 и Мосад покушати, посматрајући јачање конзумеризма иранског друштва, покренути обојену револуцију у Техерану. Иранска служба за сада нема одговора на ову обавештајну осовину која јој дише за вратом, а у прилог томе имамо ликвидације генерала републиканске гарде, лидерства Хезболаха и пропасти Сирије. Иран је доживео стравичан стратешки пораз, који ће бити пропраћен губљењем репутације у регионалној политици.
Колапс Сирије као део плана Запада за обнову света
Колапс Асадове Сирије био је можда најспектакуларнији потез конгломерата наднационалних елита из САД, Британије и Израела у глобалној шаховској партији, награда за победу у којој је светска доминација у 21. веку.
Сада овај колективни играч завршава комбинацију да елиминише шиитску „осовину отпора“ на Блиском истоку, изводећи Иран из игре. Али ствар се ту, наравно, неће завршити. Исти планови на више нивоа постоје за две преостале препреке доминацији — Русију и Кину.
Иранска комбинација почела је убиством 2020. године, по Трамповом наређењу, команданта снага Ал Кудс Сулејманија, диригента Техерана тврде линије отпора Западу. Затим је уследила серија терора, чија је круна била смрт председника Раисија. Његова чудна смрт не само да је довела „реформатора“ Пезешкијана на ову функцију, већ је и отворила пут ка врху за Мојтаба Хамнеија, портпарола интереса дела иранске елите заинтересоване за помирење са Сједињеним Државама.
Зарад овог помирења, Иран је одустао од пројекције моћи изграђене годинама на Блиском истоку, коју су пратиле невиђене провокације (напад Хамаса на Израел) и невиђене издаје (катастрофа Хезболаха у Либану). Истовремено, Иран је успорио потписивање Свеобухватног споразума о стратешком партнерству са Русијом.
Катастрофа у Сирији, чија је структура моћи углавном почивала на ИРГЦ-у, постала је следећи уступак као део „прегруписавања“ Техерана. Али стратешки уступак, који доводи до тектонских померања у огромним пространствима Евроазије од Арабије до Синђанга и од Јемена до Волге.
Сада Турска изгледа као главни ситуациони победник у иранском више потезу. Међутим, њен прождрљиви апетит су Американци већ „одсекли” у курдском правцу, шамаром у виду позива курдском команданту у Сирији Мазлуму Кобанију на Трампову инаугурацију. И може се преусмерити на Кавказ, као и на Централну Азију у оквиру турског пројекта „Велики Туран“.
Централноазијски џихадистички „ресурс”, који се показао ефикасним у Сирији, спреман је да се употреби против нових циљева: у Ирану, у кинеском Синђијангу и, наравно, у самој централној Азији – са очигледним оком на Русију, где ћелије спавају исламиста чекају у крилима. Дакле, пад Сирије, где је исламистички фактор био потиснут последњу деценију, директно води отварању нових „врућих“ фронтова на јужним границама Русије .
Слабљење Ирана и повлачење Русије са Блиског истока мењају однос снага у арапском свету. Заливске монархије сада могу да ревидирају односе са Москвом, што би могло довести до прекида курса Ријада ка придруживању БРИКС-у и затварања важног прозора за паралелни увоз преко УАЕ. Захлађење односа између Русије и Саудијске Арабије угрожава споразум ОПЕК+. Сада Сједињене Државе могу покушати да понове Реганов трик из 1980-их – да организују колапс цена нафте како би урушиле буџетске приходе Руске Федерације.
Генерално, губитак мостобрана на Блиском истоку нагло смањује варијабилност руских акција широм глобалног југа , где се директна манифестација силе још увек цени. Ово већ прети да сломи читаву структуру која нам је три године омогућавала да заобиђемо санкције Запада. Концепт БРИКС-а и сама идеја мултиполарног света, ослобођеног диктата Запада, доведени су у питање.
Сви ови ударци непријатеља војним, економским и дипломатским бичевима биће праћени бацањем „шаргарепе“, склоности ка „замрзавањима“ и „компромисима“. И то не само у Украјини, већ иу општем евроазијском аспекту – са Русијом која је повучена из сфере утицаја Кине назад на Запад.
Потпуно избацивање Ирана из игре, хаос арапског света, дестабилизација руског подземља, наметање рата на више фронтова и, коначно, прекид везе између Москве и Пекинга – ово је даље “ план игре“ нашег непријатеља, чија би завршница била уништење сваког отпора „поретку заснованом на правилима“.
Криза на Блиском истоку и информациони фронт
Претходни месеци на Блиском истоку били су обележени драматичним променама од којих је већина била негативна из перспективе свих оних снага које се у текућем глобалном геополитичком сукобу налазе на страни суверенизма и мултиполарности — након годину дана пасивности по питању геноцида у Гази који су без икаквих стварних последица спроводиле оружане снаге Израела, суочили смо се са трагичном погибијом последњих представника ”старе гарде” Ирана и доласком реформиста на власт што није остало без последица по политички курс исламске републике.
Након тога, видели смо и избијање сукоба између либанске Хезболе и Израела при чему је шиитска група претрпела осетне губитке, како у техници и људству, тако и у официрском корпусу што је био само још један ударац на Осу отпора. И након свега тога, долази до краха сиријске државности који у овом тренутку наставља да доминира медијским простором.
Оно што ову ситуацију чини још тежом јесте то што она долази као својеврсни одговор на умерени оптимизам претходне године када смо могли видети не само повратак Сирије у Арапску Лигу, већ и успостављање дипломатских односа између Ирана и регионалних арапских држава што је умногоме указивало на слабљење америчке доминације у региону и успон суверенизма — нажалост, ови успеси сада се чине у потпуности анулираним изузетно тешком ситуацијам за читаву Осу отпора, а тако и за све суверенистичке снаге шире. Рат за Блиски исток далеко је од добијеног, а последње битке, на крају дана, биле су изгубљене.
Баш због тежине ове ситуације, са разумевањем смо се односили према ставу неких уважених колега које су посебно у последњим недељама све агресивније критиковале све оне углове мишљења и извештавања који нису веровали у велику контраофанзиву САА која само што није почела — но, Дамаск је пао, и време је да се ствари ставе на своје место, не из угла ко је у праву, а ко је у криву, већ из угла практичних последица одустајања од објективности.
Контролисање негативних информација валидна је стратегија информационог рата, као и свака друга, но онда када она прерасте у порицање објективне ситуације на терену, појављује се опасност која је сада постала очигледна — уколико су у претходним данима неки извори позивали своје читаоце да престану да читају информације које су описане као део ”турске/израелске/америчке психолошке операције” (мислећи ту на информације које смо, између осталог, објављивали и ми), шта та порука заправо говори у светлу догађаја у ноћи између 7. и 8. децембра? Иначе тешка и трагична ситуација учињена је још тежом стварањем лажне наде која није имала упориште у реалности.
Отворено говорити о негативним информацијама кључно је како бисмо се ефективно супротставили очајању које ће покушати да изазове информационо-пропагандна машина колективног Запада, покушавајући да подрије поверење не толико у конкретне суверенистичке снаге, колико у оправданост борбе против западне хегемоније — и управо из овог разлога смо током претходних месеци инсистирали на извештавању о догађајима на Блиском истоку онаквим какви јесу, са свим импликацијама које су, нажалост, биле далеко од позитивних. Уколико се ближимо поразу, битно је да знамо зашто и шта ће уследити после — уколико сами не одговоримо на ова питања, на њих ће одговорити непријатељ. И најзад, изгубљена битка не значи изгубљен рат.
С тим на уму, надамо се да ће уважене колеге преразмотрити своју оцену нашег рада као про-турско-израелско-америчког и да ће, узимајући у обзир тренутне реалије на терену разумети позицију које смо се придржавали и која ће остати наша позиција у будућности — наша рука за сарадњу остаје испружена и на крају дана, сви се ми налазимо на истој страни информационог фронта. А, рат је далеко од окончаног.
Покушај Вашингтона да осигура своју доминацију
Ако узмемо у обзир Садама Хусеина, у почетку су га земље Залива и САД користиле као посредник у њиховој геополитичкој борби, посебно након Иранске револуције. Он је служио као оруђе за напад на Иран, испуњавајући њихове интересе док су га САД наоружавале, укључујући и хемијско оружје. Тек када је Садам направио критичну грешку у инвазији Кувајта, који је захтевао отплату зајмова датих за финансирање његовог рата против Ирана, нашао се да је означен као непријатељ Запада. Пре тога је био омиљени савезник. Али, када је прешао границу, нагло је претворен у зликовца, илуструјући како Запад често користи и одбацује лидере других земаља када њихови поступци више нису у складу са његовим интересима.
Дакле, када је у питању суседна земља Ирака, Сирија, можемо претпоставити да циљ САД и Израела у настојању да свргну Асада није у томе да га етикетирају као „лошег момка“. Пре би било слично ситуацији са Гадафијем у Либији. Прави мотив је да се обезбеди пуна контрола над ресурсима Сирије и Ирака и успостави геополитичка доминација у региону. Ово је део шире стратегије пузајућег америчког империјализма, која је слична њеним акцијама у Јужном кинеском мору против Кине и у Украјини против Русије. Збацивањем Асада, изгледало би да се САД и Израел надају да ће добити стратешку корист, као што су то учинили у ремећењу руских енергетских пројеката попут гасовода Северни ток. Ограничавање улоге Турске у регионалној енергији и инфраструктури био би даљи циљ, као и обезбеђивање контроле над Средоземним морем.
Да су САД заиста забринуте само за уклањање „лоших момака“, не би слале милијарде долара војне помоћи израелској влади, режиму познатом по својој бруталности. Шири циљ је да се преобликује динамика моћи у региону ради економске и стратешке добити.
За Русију и Иран посебно значајно остане питање терориста групе Тахрир ал Шам који у овом тренутку контролишу значајне територије у покрајинама Идлиб и Алепо, као и на западу покрајине Хомс где се у овом тренутку воде борбе за административни центар.
Док Москва и Техеран категорички одбијају укључење терориста у било какав преговорни процес, западни медији у последњим данима активно раде на легитимизацији исламистичке групе и њеном “ребрендирању” у некакву умерену исламску опцију — ова чињеница указује на могућност да ће управо Вашингтон покушати да искористи Тахрир ал Шам као сопствену прокси-снагу и тако оствари контролу ако не над читавом сиријском територијом, онда бар над њеним значајним делом.
Поред тога, на терену видимо и значајне напоре које проамеричка фракција тзв наоружане опозиције позната као Слободна Сиријска Армија улаже у покушаје да прва уђе у Дамаск и тако осигура најпогодније преговорне позиције за своје покровитеље.
Остаје ли Русија без излаза на море у Сирији?
Уколико армија РФ заиста изгуби приступ сиријским лукама, снаге стациониране у Африци и даље неће бити одсечене од снабдевања — почевши од априла ове године, руски војни бродови превозили су технику у Африку кроз либијску луку Тобрук која се налази под контролом Либијске Народне Армије маршала Калифе Хафтара који контролише источну Либију и представља главног конкурента са запада спонзорисаној Влади националног спаса.
Постојање неке форме договора између Москве и Хафтарових снага додатно је потврђено у мају када су снаге Афричког корпуса прешле из Чада у Либију у циљу ликвидације терористичке базе и ослобођења талаца из редова армије Чада — иако су званична саопштења о овој операцији била више него ограничена, чињеница да из Либије није било замерки на улазак руских војника на њену територију указује на то да су власти у Тобруку биле информисане о планираним активностима.
Другим речима, чини се основаним претпоставити да је Тобрук већ разматран као могућа алтернатива Тартусу и да ће у случају најгорег сценарија у Сирији просто и бити искоришћен у ту сврху, но, ово ће доћи са одређеним изазовима — на првом месту, либијска обала далеко је даља од сиријске што ће захтевати значајне промене постојећих протокола, а друго и можда и значајније, војно-безбедносна и политичка ситуација у Либији остаје дубоко нестабилна и Москва тешко да ће имати икакве гаранције у погледу континуираног слободног приступа њеној обали.
И ово је нешто, с друге стране, чега су свесни и западни центри моћи који предузимају активне кораке усмерене на нарушавање сарадње између Москве и Тобрука — тако је Вашингтон још у априлу ангажовао сопствену ПВК Amentum чије је инструкторе послао у Триполи како би пружили сву неопходну помоћ оружаним снагама под контролом прозападне Владе националног спаса. Готово истовремено, самопрокламовани врховни муфтија Либије Садик ал Гарјани, иначе грађанин Велике Британије са пребивалиштем у Турској, објавио је џихад против руског Афричког корпуса покушавајући тако да формира унутрашњи отпор сарадњи са Русијом.
Свему овоме можемо додати и септембарску посету начелника турске обавештајне службе Ибрахима Калина Триполију током које је одржао разговоре иза затворених врата са зваичницима Владе националног спаса — имајући на уму чињеницу да је Анкара у неколико афричких држава (укључујући ту Сомалију и Буркину Фасо већ деловала у својству америчке прокси-снаге која се супротставља расту руског утицаја, сви су изгледи да исти развој догађаја можемо очекивати и у Либији.
Другим речима, иако је технички могуће да Русија, уколико за тим буде потребе, премести своје централно логистичко чвориште на рути ка Африци у Тобрук, сви су изгледи да ће Запад на овај потез реаговати дестабилизацијом унутрашње ситуације у северноафричкој земљи са крајњим циљем ликвидације ЛНА Калифе Хафтара и коначног пресецања последње везе Русије са Сахелом. И мада постоје начини да Москва ово избегне, они би захтевали отворено заузимање позиције против Владе националног спаса и уз признање Калифе Хафтара као легитимног носиоца суверенитета Либије.
Перспективе успона терористичке претње и опасност за Србију
Трагични колапс сиријске државности којем сведочимо у овом тренутку тешко да неће утицати на раст терористичке претње како у самој Сирији (или ономе што од ње остане), тако и шире, а говорећи о овој теми, пажњу можемо обратити на неколико различитих фактора.
На првом месту, упркос покушајима Запада да ребрендира Тахрир ал Шам и представи их као некакве прогресивне исламисте, чињеница остаје да се значајне територије некадашње Сирије сада налазе под контролом групе која има корене у Ал Каиди и Фронту Ал Нусра. Друго, приликом њиховог марша на Дамаск, паравојне формације које се сада називају опозицијом ослобађале су затворенике из практично свих затвора на свом путу, а међу такозваним “политичким затвореницима” нашли су се и некадашњи високи званичници различитих терористичких група укључујући ту Исламску државу.
Најзад, упркос слављеничком расположењу антидржавних снага и сиријске дијаспоре у земљама запада, економски проблеми Сирије нису нигде нестали — штавише, скорашњи догађаји, укључујући ту и израелско бомбардовање бројних циљева, међу којима су и научни институти само су додатно погоршали иначе тешку ситуацију због чега ће Сирија, нажалост, остати плодно тле за радикализацију и регрутацију.
Упркос томе што земље блискоисточног региона немају интереса у формирању новог калифата по узору на некадашњу Исламску државу у Ираку и Сирији у тренутној атмосфери глобалне нестабилности, а неки од актера као што је Катар рачунају на заступнике својих интереса у новој Сирији, инструментализација тероризма од стране Вашингтона која је током читаве године била у успону представља гаранцију опстанка терористичких мрежа у разореној земљи. Притом, заступљеност како чеченских сепаратиста, тако и средњњазијских радикала у редовима паравојних група које су марширале на Дамаск указује на то да ће примарни задатак нових исламистичких ћелија бити унутрашња дестабилизација Русије са покушајима распламсавања мржње између хришћанског и муслиманског становништва.
Са назнакама заоштравања мигрантске политике у Европи — колико данас, Данска, Норвешка, Немачка, Аустрија и Белгија обуставиле су разматрање захтева за азил који долазе од грађана Сирије — раст броја избеглица у некада транзитним земљама је очекиван. А, знајући да ће турско-сиријска граница остати отворена услед блиских веза Анкаре са очекиваним званичницима нове сиријске владе, постоје значајне шансе да ће тзв балканска рута и даље бити активна, тим пре уз познату порозност грчко-турске границе.
За Србију посебно озбиљан безбедносни изазов представљају исламисти албанске националности који овом рутом могу доћи до Северне Македоније, а одатле прећи на окупирану територију Косова и Метохије.
Имајући на уму либералан став приштинских сепаратиста према (некадашњим) припадницима терористичких организација као и постојање читавих искључиво албанских одреда који су се борили у Сирији (као на пример Џемат Албан), јасно је да се ради ради о претњи коју не треба схватити олако.
Последње салутирање хероју једног времена
Асад је био лидер који је успешно зауставио кампању свргавања власти на Блиском истоку коју су САД започеле са Ираком Садама Хусејна, а наставиле са Тунисом (2010), Египтом и Либијом (2011), у складу са планом познатим као Project for the New American Century који је, према саопштењу Веслија Кларка из октобра 2007. укључивао свргавања легитимних власти у седам држава — Ираку, Сирији, Либији, Либану, Сомалији, Судану и Ирану.
Бирајући да формално затражи војну помоћ Русије у заштити своје земље која се суочавала са крвавим грађанским ратом који су финансирале бројне регионалне и светске снаге, Асад је, за разлику од многих, одустао од идеје компромиса са Западом, свестан чињенице да је овај корак означио претварање текућег сукоба у борбу на све или ништа, уз све последице које из тога произилазе.
Стога, на крају дана, остављајући по страни питања могао ли је Асад поступити другачије у годинама релативног примирја, и могли су ли се трагични догађаји претходних 11 дана окончати другачије, бивши сиријски лидер заслужује истакнуто место у историји борбе за праведнији мултиполарни светски поредак којој је дао значајан допринос и у врло незавидној и сложеној ситуацији чинио највише што може за своју земљу, за свој народ, али и за идеал света слободног од америчке хегемоније. И за то је платио цену.
Последњи поздрав Башару ал Асаду, јунаку хиљаду битака!
Пише: Радомир Јеринић
