Festival autorskog filma (FAF) u Beogradu već tri decenije okuplja one koji veruju da je sedma umetnost više od puke zabave. Mesto je preplitanja hrabrosti umetničke vizije, priča koje provociraju i stilova koji brišu granice već viđenog. Ovogodišnji jubilej je za mene bio pravi kaleidoskop žanrova i emocija: od dirljivih animacija do eksperimentalnih mjuzikala.
U šest intenzivnih festivalska dana sam pogledao 16 filmova, a proživeo gotovo 23 sata fascinantnog filmskog sveta kroz radove 18 različitih reditelja na čak 9 jezika. Ovo je moja lična retrospektiva, odnosno kratki osvrt na filmove koji su me inspirisali, uzdrmali i naterali da poželim još od njihovih autora.
Znam da malo kasnim sa retrospektivom, ali utisci su morali da se malo mariniraju!
The Room Next Door
Jubilarni festival je otvorilo najnovije ostvarenje zaslužno proslavljenog reditelja Pedra Almodovara, koji je ove godine pokupio Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji. Iskreno sam se poradovao što su publici organizatori festivala priredili ovakvu eksluzivu, a još više jer bi ovo bio prvi put da gledam neko Almodovarovo delo na velikom platnu. Takođe, ovo je njegov prvi film na engleskom, sa holivudskom glumačkom postavom.
Premisa filma posve liči na klasičnu Almodovarevu. Ingrid i Marta su bile bliske prijateljice u mladosti, dok su zajedno radile u istoj redakciji časopisa. Ingrid je kasnije postala spisateljica autofikcije, dok je Marta krenula putem ratnog izveštača, što ih je razdvojilo zbog životnih okolnosti. Posle godina bez kontakta, ponovo se sreću u neobičnoj, ali na neki način dirljivoj situaciji.
Od ovog filma definitivno ne treba očekivati klasičnog Almodovara, iako premisa naizgled naslućuje na takvu priču. Ovo je malo drugačiji Almodovar; napravio je neku vrstu anti-filma, a to mi se nije preterano svidelo i lično je za mene razočaranje. Zaista mi nije jasno kako je ovaj film dobio Zlatnog lava jer je hrpa vrlo neprijatno napisanog i izrečenog dijaloga, ali je i sveopšte konfuzno sklepan film. Jedino što mi ima smisla je da je ovo anti-film. Odaje utisak kao da je Almodovar napravio rimejk nekog svog španskog filma…
Svinton i Mur su odlične glumice, ali ovde samo postoje… Pritom, film ima neke solidne scene, te mi nije posve jasno kako ostatak filma nije takav, jer se ipak donekle vidi ta Pedrova genijalnost. Iako film ima neke solidne pojedinosti, ne bih se vraćao na ovaj film, barem ne skoro.
Pogled u svet
Svaki festival mora neko da zvanično otvori. U slučaju ovogodišnjeg FAF-a, to nije bila neka bitna osoba iz sveta filma, već film! Režirao ga je već poznati Marko Đorđević, najviše poznat širokoj publici po ovogodišnjem domaćem ostvarenju „Za danas toliko“, koje je sa razlogom pokupilo znatne nagrade, kako na FEST-u (gde je i premijerno prikazan), tako i širom drugih festivala.
„Pogled u svet“ je bilo slatko kratkometražno ostvarenje koje je trajalo tik toliko da me zainteresuje da želim ponovo da ga pogledam! Bilo je i te kako lepo pogledati još jedan Đorđevićev film ove godine i iskreno bih vrlo rado gledao dugometražnu verziju ove priče. Raduju me svi njegovi budući projekti!
Memoir of a Snail
Nisam nikada gledao filmove Adama Eliota, ali ću im se zasigurno posvetiti nakon gledanja ovog! Iako nema mnogo dugometražnih filmova (ne krivim ga, jer je način izrade claymotion, koji je vrlo vremenski zahtevan), oba su mu dovoljno upečatljiva i stavljaju ga, barem meni, u anale istorije animiranog filma!
U Australiji 1970-ih, Grejsin život obeležen je nesrećom i gubicima. Nakon što im majka umre tokom trudnoće, ona i njen brat blizanac Gilbert odrastaju uz oca Persija, bivšeg žonglera koji je paraplegičar i alkoholičar. Iako im život nije bio lišen ljubavi, nova tragedija ih pogađa kada Persi umre u snu. Brat i sestra tada bivaju nasilno razdvojeni i smešteni u različite domove…
Radije ne bih dalje otkrivao, bolje sami da proživite šta krije ova australijanska animirana drama. Emotivni je rolerkoster koji me je držao prikovanim za dešavanja na platnu celih devedestak minuta koliko je trajao. Pokriva divne i teške teme i definitivna je preporuka, ali obavezno sačuvajte malo maramica za po koju suzu! Definitivno je favorit za najbolji film koji sam pogledao na ovogodišnjem FAF-u!
The Damned
Igrom slučaja sam prošlog meseca odgledao po prvi put jedan od filmova Roberta Minervinija, „The Other Side“. Dok je film u pitanju bio dokumentarac koji liči na igrani film, „The Damned“ je igrani koji liči na dokumentarac. Prikazuje put čete odsečene u divljini za vreme američkog građanskog rata. moraju da rade zajedno kako bi preživeli oštre životne uslove i vrate se glavnoj vojsci.
Snimljen je bez scenarija, što mu pridodaje na prirodnosti koja je već prisutna usled upečatljivog načina na koji je Minervini odlučio da snimi sudbinu pomenute čete. Fotografski je divno prikazan, pejsaži surovih prirodnih uslova su prelepi za gledati. Film dosta liči na neki (katkad krvav i surov) putopis. „The Damned“ nije za svakog, ali je za neko sporo popodne kad ne znate na šta da potrošite oko 80 minuta.
The Shrouds
Dejvid Kronenberg je još jedan velikan čiji se film našao na programu ovogodišnjeg FAF-a. Ovim ostvarenjem je svoju fascinaciju sa ljudskim telom publici prikazao iz malo drugačijeg ugla. „The Shrouds“ je nešto između klasičnog Kronenberga i onog malo opuštenijeg, alegoričnijeg.
Slomljen nakon smrti supruge, Karš, ugledni biznismen, osmišljava inovativnu, ali kontroverznu spravu koja omogućava ljudima da zavire u živote svojih pokojnih voljenih čak i nakon smrti. Međutim, mir njegovog tehnološki naprednog groblja narušava naizgled nasumični čin vandalizma. Među oskrnavljenim grobovima nalazi se i onaj njegove supruge. Odlučan da otkrije krivce, Karš kreće u potragu koja će promeniti sve što zna o gubitku i sećanju…
Iako je ipak nešto malo drugačije od ovog velikana, ipak je za mene bio donekle razočarenje… Imao je neke odlične trenutke, pogotovo sa Kaselom, koji je najbolji deo filma… Tema jeste vrlo dobra i siguran sam da je onaj Kronenberg od pre 40 godina mogao da je drugačije razradi. Svakako, vidi se da je ovo vrlo lično ostvarenje stvarano pod uticajem gubitka voljene osove i zasigurno jeste njegov najličniji film pomoću kog je prešao preko smrti svoje supruge.
Eat the Night
Mladi diler Pablo i njegova sestra Apolin provode vreme povezujući se kroz misterioznu online igru po imenu „Darknoon“. Dok se Apolin sve više posvećuje igri, Pablo biva očaran Najtom, novim poznanstvom koje ga sve više udaljava od sestre. Međutim, strast prema Najt uvlači ga u svet opasnih obračuna među bandama, preteći da promeni njihove živote zauvek.
„Eat the Night“ je samo okej francuska drama koja prilazi temi porodičnih i ljubavnih odnosa na malo drugačiji način. Nije nešto što bih obično gledao i drago mi je da jesam, jer je svakako bio zanimljivo izdanje ovogodišnjeg FAF-a.
Supermarket
Zanimljivo izdanje iz Crne Gore! Drago mi je da sam imao priliku da pogledam neki film iz ove komšijske zemlje, prilike za to su retke. „Supermarket“ ima zanimljivu premisu, ali se malo izgubio pred kraj…
Kada supermarket zatvori svoja vrata, gomile kupaca polako nestaje, ostavljajući blistave i šarene hodnike u tišini, bez ikoga koga bi mamili svojim primamljivim izlozima. Ili je ipak neko tu? Jedan čovek izlazi iz senki tek kada poslednji koraci mušterija odjekne hodnicima. Prazni supermarket je njegovo carstvo. Ali kako vreme prolazi, počinje da oseća da nije potpuno sam. Neko ga posmatra.
Bojan Žirović u jednoj od dve uloge je pokidao. Neretko se nađe u nekoj sporednoj ulozi, te je bilo lepo pogledati ga u glavnoj! Ovo je delo koje nas opominje o posledicama kapitalizma i državnog uređenja koje ne vrednuje običnog čoveka, odnosno u kome se isti gubi u konstantnom radu u kom polako gubi sebe. Prvih 30 minuta je bilo odlično, ali od tada što je duže trajao, bio je konfuzniji…
The New Year That Never Came
Debitantski film rumunskog reditelja Bogdana Muresanua koje je delom finansirao „Filmski centar Srbije“! Definitivno su izabrali dobar film koji da sufansiraju, jer je „The New Year That Never Came“ poseban film koji me je prijatno iznenadio.
Uoči državnog udara u Rumuniji 25. decembra 1989. godine, šest sudbina se prepliće usred masovnih protesta i ličnih borbi. Njihovi putevi vode do ključnog trenutka: dramatičnog pada Čaušeskua i kraha komunističkog režima.
Vrlo je dobar film koji govori o tome koliko je određeni državni sistem ukorenjen u (pod)svest pojedinaca što ih čini da ne budu svoji, da im životni izbori budu vođeni strahom… Film prikazuje šest pojedinaca, odnosno šest različitih slojeva tadašnjeg rumunskog društva. Televizijski režiser pokušava da spasi novogodišnji šou; perspektivna glumica dobija ponudu koja joj može pomoći karijeri, ali odmoći u svakodnevnici; tinejdžer planira bekstvo u Jugoslaviju; uplašenog oca niže klase mladi sin stavi u nepoželjnu situaciju… Njihovi životi se prepliću, a niko od njih ne zna da je njihovim nedaćama kraj tik iza ugla…
Ovo je za mene drugi najbolji film odgledan na ovogodišnjem FAF-u. Zaista ga preporučujem, a imaćete priliku da ga pogledate u bioskopima jer uskoro dobija domaću distribuciju.
Sunce nikad više
Film koji je bio u produckiji osam godina, a snimljen pre tri. Vrlo sam srećan što je najzad doživeo svoju projekciju, jer je ambiciozan projekat vredan pažnje, definitivno nije nešto što se često viđa u domaćim bioskopima.
Vid se suočava s pretnjom gigantskog rudnika gvožđa koji se približava njegovom domu, pronalazi snagu i nadu kroz maštoviti pogled svog malog sina. Svet njegovog sina ispunjen optimizmom i nepresušnom maštom im pruža utočište i novu perspektivu u surovoj stvarnosti.
Prethodno sam gledao samo njegove kratke filmove Davida Jovanovića, te mi je bilo zanimljivo da pogledam njegovo prvo dugometražno izdanje i definitivno me nije razočaralo. Rekavši to, sigurno i nije za svakoga, jer je neka vrsta mešavine Dejvida Linča i filma „Radnička klasa ide u pakao“… Jedva čekam da vidim šta će nam sledeće ponuditi dvojac reditelja Davida Jovanovića i scenarista Đorđa Kosića i nadam se da nećemo čekati osam godina za to!
Hrabri Balkan kratki filmovi
Istog dana sam pogledao četiri kratka filma sa Balkana. Hrvatski „Radije bih bila kamen“, Bosanski „Bonaca“, Grčki „What We Ask of a Statue is That It Doesn’t Move“ i nagrađivani domaći „Miris sveže farbe“.
„Radije bih bila kamen“ me nije oduševio i jednostavno morate da budete u odrđenom raspoloženju kako bi ga lepo iskusili. Tada, meni nije prijao. Eksperimentalni je film i svakom će značiti drugačije, ali sam ja jedva čekao da se završi…
„Bonaca“ je bio barem narativni film, ali bez nekog konkretnog narativa. Za mene potpuno nebulozan film. Možda ga nisam shvatio kako treba, ali je ostvarenje bez valjane priče i smislenog narativa. Ako išta, lepo je snimljen.
„What We Ask of a Statue is That It Doesn’t Move“ je bio zaista zanimljiv kratki film koji je bio tik toliko eksperimentalan da me nije smorio. Divno je snimljen i realizovan, ali nije radio za mene koliko i za ostale kritike. Bio je zanimljiv za pogledati i svakako nešto drugačije, podseća na anjes vardu (u najboljem mogućem smislu).
„Miris sveže farbe“ Nađe Petrović je film koji je dobio nagradu za najbolji studentski film na Sarajevo Film Festivalu ove godine. Solidan je kratki film sa teškom pričom koji mi se dopao i radujem se budućim Nađinim ostvarenjima, jer zaista ima određenu viziju i rediteljski stil koji jedva čekam da vidim kako će razviti!
The End
U postapokaliptičnom svetu, porodica živi u napuštenom rudniku preuređenom u dom, izolovani od razorenog sveta izvan. Njihov sin, rođen u izolaciji, nikada nije kročio izvan granica bunkera. Iznenadni dolazak strankinje unosi nemir u luksuzni podzemni dom jedne porodice, navodeći Sina da preispita njihovu naizgled savršenu stvarnost.
Pre svega, uvek je lepo gledati potcenjene glumčine poput Tilde Svinton i Majkla Šenona, ali i ne baš u mjuziklu… Da, ovo je mjuzikl! Čitajući premisu, ništa mi nije naznačilo da će ovo biti mjuzikl… Doduše, to me nije odvratilo od njega, taj žanr mi je jedan od omiljenih… Ipak, pesme u ovom slučaju nisu oduševile. Vrlo su neinspirativne i lako se zaborave…
Ovo je vrlo ambiciozan, ali traljav film. Svaka čast reditelju Džošui Openhajmeru što je uspeo da okupi ovakvu ekipu i još ih ubedi da pevaju (pogotovo što Šenon zaista ne peva dobro), ali krajnji proizvod me nije oduševio…
Bilo je bizarno gledati ovaj film i njegovo postojanje je zasigurno čudni, ali nekako mi je drago što postoji… Svakako ću se držati rediteljevih dokumentaraca koji su po apsolutno svemu daleki krik od ovog.
Alpe-Adria Underground!
Između 2013. i 2023. godine, Slovenačka kinoteka je sačuvala i digitalizovala 179 kratkih filmova koji su nastali na malom području između Alpa i Jadranskog mora tokom socijalističkog perioda (1945–1991), uglavnom izvan zvanične državne produkcije. Sa velikim zakašnjenjem, su prepoznali te filmove kao eksperimentalne i kao ključni, inovativni deo slovenačkog filmskog nasleđa, koji je ponovo postao dostupan nakon decenija zaborava.
Ovo je bio odličan slovenački dokumentarac koji govori o istoriji slovenačkog eksperimentalnog filma u periodu. Eksperimentalni filmovi mi nikad nisu bili bliski niti privlačni, ali ovaj film me je ubedio da im dam drugu šansu, pogotovo pomenutim autorima. „Alpe-Adria Underground“ je postao obavezna lektira za sve filmofile i jedan od boljih filmova sa ovogodišnjeg FAF-a!
Grand Tour
Poslednji film koji sam pogledao na 30. FAF-u je „Grand Tour“, koji je ove godine dobio nagradu u Kanu za najbolju režiju. Iako vidim zašto je dobio tu nagradu, sala u kojoj sam gledao se postepeno praznila, neki ljudi su zaspali, a ja sam jedva čekao da izađem iz iste. Da me ne razumete pogrešno, film nije loš, samo mi je malo mozak pregoreo od svakodnevnog velikog platna…
Burma, 1917. godine. Edvard beži od svoje verenice Moli na dan njihovog venčanja. Kako putovanje odmiče, njegov strah se pretvara u melanholiju, a on počinje da se pita šta se dogodilo sa Moli. U međuvremenu, Moli, čvrsto odlučna da stigne svog odbeglog verenika, kreće na ogromno putovanje kroz Aziju kako bi ga pronašla.
Počeo je solidno, ali nakon oko sat vremena mi je žešće opala koncentracija… Nažalost, nije mi toliko prijao koliko sam mislio da će, ali ću sigurno baciti pogled na ostale filmove Migela Gomeša. Prelepo je snimljen film i ima divne postupke, ali ovako sam osetio svaki mogući minut trajanja (ne na dobar način).
