Да ли су Сједињене Америчке Државе империја? Ако узмемо за тачну претпоставку да оне то данас јесу, намећу се питања када је почела да се развија империјална самосвест и у ком тренутку у прошлости су Сједињене Државе заиста постале империјални актер? На та питања се не може дати потпуно прецизан одговор, али се, знатно лакше, могу утврдити основни мотиви који су били катализатор у настанку империјалне самосвести.
Распадом Совјетског Савеза 1991. године сматрало се да је Хладни рат завршен и да је наступило доба када ће Сједињене Државе бити у могућности да формирају светску империју, с обзиром на то да су у последњој деценији XX века биле једина суперсила. Међутим, могло би се рећи да је свет данас мултиполаран, више него што је икада био. Дијагноза краја империјалног доба из 1991. године може се лако приметити и у садашњости. Будућност империјализма, па тако и америчке империје била је неизвесна.
Изабрани народ
Идеја да власт потиче од Бога и да се као таква не може преиспитивати дубоко је укорењена у свести првих енглеских колониста на тлу Северне Америке. Идеје пуританаца оставиће дубок траг на америчку културу. Разочарања и прогони доводе пуританце у тадашње британске колоније не би ли коначно пронашли своју „Државу Божју“ и основали свој „Град на Брегу“.
Њихова учења заснивала су се на „завету“ или „савезу“ који су они склопили са Богом, па је тако створено пуританско тумачење јеврејске идеје о „изабраном народу“. Уз мит о „изабраном народу“ и мит о предестинацији, пуританци су своја учења, поткрепљена идејама Џона Лока, свакако пренели на оне који се сматрају оснивачима Сједињених Америчких Држава. Дакле, Американцима је било „суђено да владају светом“.
Током Рата за независност (1776–1783) колонисти су се борили против угњетавања коју је вршила влада у Лондону. Тако је већ од раних дана америчка свест била испуњена анти-империјалном борбом против империјалних непријатеља. Била је то борба за независност, људска права и демократију – све оно на шта су се у ХХ и почетком ХХI векa позивали заговорници империјалне политике и интервенција Сједињених Држава на најудаљенијим крајевима Земљине кугле. Сједињене Државе су од краја ХVIII века постепено прелазиле пут од анти-империјалног до империјалног актера.
Монроова доктрина 1823. године учврстила је утицај Сједињених Држава и осудила утицај европских сила на западној хемисфери, а империјалне жеље САД показале су се још 1853. године када је америчка топовњача упловила у луку у Токију и војним притиском отворила јапанско тржиште за америчке производе. Процес глобализације данас је узнапредовао, па „политика топовњача“ више није потребна – на њено место ступили су Међународни монетарни фонд и Светска банка као инструменти глобалне и финансијске политике, која се у великој мери поклапа са америчким интересима. Циљ такве политике, која се јасно може видети и у данашње време, свакако је разбијање система протекционизма у одређеним државама, на чија је слободна тржишта потребно пласирати производе.
Рани амерички империјализам
За избијање САД на ширу међународну сцену може се узети 1898. година. Тек окончани рат са Шпанијом донео је Сједињеним Државама прве поседе „преко мора“ – Кубу, Порторико, Гуам и удаљене Филипине. Дакле, већ од шпанског рата може се рачунати ера настанка и развоја америчке империје, а први амерички председник који је почео да води активну спољну политику био је Теодор Рузвелт почетком ХХ века. Он је схватио улогу америчке морнарице у спољној политици и какве позитивне последице по САД може донети развој поморске силе. Теодор Рузвелт био је „први империјалиста“ међу председницима Сједињених Држава. Победа савезника над Централним силама у Првом светском рату донела је Сједињеним Државама огроман престиж, међутим, оне у том тренутку нису биле спремне да воде активнију империјалну политику ван америчког континента.
Иако је Немачко царство било поражено, Аустро-Угарско се распало, а Руско потонуло у револуцију и грађански рат, САД нису имале снаге, а ни жеље, да преузму хегемонију над Европом. Околности су биле видљиве – још јаке империје Велике Британије и Француске ограничавале су деловање америчке политике на европска питања. Све ће се променити након Другог светског рата.
Тријумфализам САД
Овог пута, победа над нацизмом и фашизмом донела је Сједињеним Државама прворазредну улогу у формирању светске политике, коју су оне прихватиле. Победе у светским ратовима довеле су до изградње империјалне самосвести у САД и формирања става да је реч „тријумф“ једина коју оне препознају када су у питању ратови. Тек ће вијетнамска катастрофа срушити лажне снове о америчкој доминацији. Након Другог светског рата, а услед опасности и страха од новог противника у виду Совјетског Савеза, формирају се наднационалне организације попут НАТО алијансе и Организације Уједињених нација.
Прва је настала са циљем да се успостави јак војни савез насупрот војној снази СССР-а и његових сателитских држава, а постепено ће постати оруђе и оружје у рукама Сједињених Држава. Распад колонијалних царстава Велике Британије и Француске само је убрзао процес издвајања САД као једине суперсиле у западној хемисфери. Након 1945. године Сједињене Државе су искористиле прилику да својој моћи подреде НАТО и Европску Унију и тиме између себе и Европе успоставе империјални однос метрополе – периферија, у којем је Вашингтон био тај који је вукао све битније политичке потезе.
Хладни рат је успео да покаже све империјалне тежње Сједињених Држава. Борба против комунизма, ратови на периферијама империја и војне интервенције обележиле су овај период. Управо у таквој једној интервенцији била је пољуљана теза о „тријумфализму“ САД. Тај тријумфализам формиран на основу искустава из два светска рата доведен је у питање након срамног пораза на периферији. Вијетнамски рат је био катастрофалан пораз за америчку империјалну политику – отворио је сумњу. Победа „црвених“ у Вијетнаму изазвала је велики страх да ће, попут домина, падати и остале околне владе и у тим државама комунисти преузимати власт. Наступио је период пораза за америчку империју.
Крај америчког ХХ века?
Победа у Другом заливском рату 1991. године имала је двојако значење за америчку империјалну политику. Прво је то да је коначно превазиђена вијетнамска траума, па је на неки начин брза победа у Ираку имала терапеутску функцију у лечењу те трауме. Вијетнамски пораз је након 1991. доживљаван као само једна епизода америчке политике, и као тема „херојске епопеје“ америчке војске, предат је „Холивуду“. Друго је било схватање да америчка империја ипак није на свом заласку. Сматрало се да је нестанком Совјетског Савеза практично престала потреба и за империјалном политиком, међутим то за САД није било могуће рећи, па је тако 1991. година оповргла различита мишљења о блиској пропасти америчке империје и поништила утисак да је Американцима прошао зенит моћи.
Појавио се појам „новог тријумфализма“ који се, пре свега, односио на оне структуре које су славиле Сједињене Америчке Државе као далеко најмоћнију силу на планети. Победа у Заливском рату показала је Сједињеним Државама да се економска снага савезника, пре свих европских држава и Јапана који су финансирали 80% трошкова рата, може искористити за испуњење циљева америчке империјалне политике. Међутим, нове трауме погодиле су америчку империју.
Почетак ХХI Сједињене Државе дочекале су у једној блаженој атмосфери. Већ 11. септембра 2001. године све се променило. Трагедија у Њујорку навела је председника Буша да прогласи нову доктрину – рат против тероризма. Ратне операције вођене у Ираку и Авганистану уперене су против исламске фундаменталистичке групе Ал Каиде и њеног вође Осаме бин Ладена. Иако је Бат партија Садама Хусеина била секуларна и директно супротстављена исламистима, то није спречило Бушову администрацију да јој објави рат. Убрзо након победе Буш је лично дошао у Багдад. Укупан трошак тих ратова био је огроман и углавном се састојао од кредита узетих од Јапана и Кине, али резултати су били поразни.
Иако је нова Обамина администрација желела да се повуче из Ирака и Авганистана, она то није успела. Као последица рата у Сирији, на простору Ирака се у јануару 2014. године појавила Исламска држава Ирак и Левант (ISIL), дело радикалних исламиста. У Авганистану, упркос убиству Осаме бин Ладена, рат против талибана се наставио.
“Неприкосновена нација”
Из свих изнетих чињеница може се закључити да су Сједињене Државе од 1898. године, уз неке мање прекиде у првој половини ХХ века, водиле активну империјалну улогу, постепено, од из изолације која је обухватала амерички континент, до момента када оне имају способност да ратују на било којој тачки Земљине кугле. Мадлен Олбрајт назвала је САД „неприкосновеном нацијом“. Таква изјава, иако претенциозна, не може се сматрати потпуно нетачном – Сједињене Америчке Државе испуниле су све критеријуме које захтева једна империјална политика.
Током Хладног рата оне су успеле да себе поставе у сам центар међународне политике. Империјални однос центра и периферије може се са лакоћом уочити на примеру односа Сједињених Држава и држава чланица НАТО пакта или Европске Уније. Тај однос заснован се на томе да европске државе издвајају ресурсе за акције које спроводе Сједињене Државе на периферији у циљу заштите својих интереса, а да при томе немају никакав утицај на доношење темељних војно-политичких одлука. Сједињене Државе постепено су се из хегемоније претварале у истинску империју, а своје савезнике су из првобитног равноправног положаја претвориле у своје потлачене.
Ако узмемо у обзир два мерила која се истичу као главни критеријуми за одређивање да ли је једна држава империја или није – а то су трајање и величина, дакле, време и простор – свакако се може закључити да су САД империја. Као што смо рекли, не може се поуздано одредити један моменат када су Сједињене Државе почеле да воде империјалну политику, али се може препознати тенденција да ће америчка империја трајати у будућности и да, бар у скорије време, неће допустити да империја коју је таква политика изградила пропадне.
Други значајан фактор је простор на коме се простире америчка империја. Поред своје „матичне“ територија, САД имају свој утицај на целој планети. Глобализација је свакако била предност Сједињених Држава. У преко 700 војних база, које се налазе у више од 150 земаља света, распоређено је 250.000 америчких војника, увек спремних на деловање.
И без војне употребе, само њихово присуство је сталан фактор утицаја у региону – владе држава се могу стабилизовати или уздрмати, у зависности од тога на који начин то утиче на америчке интересе. Могло би се рећи да „америчка империјална историја јесте историја војних ваза подигнутих на тлу страних земаља“.
Ароганција моћи
Поред саме војне надмоћи, САД су постале империја политиком заснованом на принципу који се назива soft power – мека моћ Америке представља једну од најважнијих компоненти америчке империјалне политике (мека моћ Сједињених Држава је значајна, али би требало да се обрађује као тема за себе, у неком од следећих радова). Када је та мека моћ пољуљана, плански или не, soft power се претвара у hard power – па тако долази до „интервенција“ на пример у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији или у Авганистану и Ираку. Дакле, у сваком тренутку америчка администрација спремна је на спровођење политике „интервенционистичког империјализма“, односно примене војне силе тамо где су амерички интереси под знаком питања. Таква „ароганција моћи“ под паролом „Са нама или против нас“ постала је најзначајнији чинилац америчке спољне политике.
Најважније покретачке снаге такве политике су тежња политичких елита САД ка апсолутној моћи и утицају, отварање нових тржишта и освајање територија богатих ресурсима. У том смислу види се и „жеља за преваспитавањем“ оних који се буне против такве политике, примењујући теорије расизма и социјал-дарвинизма. Ратови које води америчка империја нису, као у прошлости, почивали само на стицању части, угледа и богатства народа, већ на отварању нових слободних тржишта и на основу кретања капитала, услуга, информација и радне снаге. Тако је богатство једног народа постало заправо његов потрошачки потенцијал.
Још један значајан фактор који говори у прилог томе да Сједињене Државе активно воде империјалну политику је „особина самообнављања“. То је у ствари способност једне империје да преброди тренутне кризе и да из њих изађе, уз промењену унутрашњу конструкцију или без тога. Америчка империја је свакако доказала да испуњава и овај критеријум. Након економске кризе 1929. године, Сједињене Државе су (ако су уопште тада били империја) успеле да се уздигну уз помоћ програма Њу Дила, по идеји председника Френклина Д. Рузвелта. Победа револуционара Фидела Кастра на Куби била је отворена претња за Сједињене Државе, која ће временом спласнути, а од краја Хладног рата неће постојати. Вијетнамска катастрофа била је једна од највећих удараца за америчку политику, али је, као што смо рекли, 1991. године била превазиђена. У међувремену, Сједињене Државе биле су погођене нафтном кризом 1973. године, променом режима у Ирану и узимањем талаца. Обамина администрација је успела да превлада економску кризу из 2008. године.
Закључак
Жеља за империјалним ширењем под велом људских права и демократије донела је и негативне последице. Идеје једнакости, слободе и трагања за срећом, како је то Џеферсон навео у Декларацији о независности, а Линколн 1863. године додао да „владавина народа, од стране народа и за народ никада неће нестати“, биле су само фасада на зиду Сједињених Држава. Мрље америчке империјалне политике, са свим тим племенитим идејама, виде се пре свега на систематском и масовном уништењу америчких домородаца и ропству црнаца. Постојање староседелаца америчког континента практично је збрисано и може се видети само у траговима. Ропство је укинуто након крвавог Грађанског рата 1865. године, али ће проћи још више од једног века борбе за права афроамериканаца. Та борба и даље није завршена.
Последице америчке империјалне политике могу се видети и ван територија Сједињених Држава – на територији Блиског истока или Вијетнама, такође, и на просторима бивше СФРЈ. Дакле, закључци су веома јасни – пуританске идеје изнете у Декларацији о независности наставиле су да живе и након Рата за независност. Иако засноване на антиимперијализму и анти-колонијализму, Сједињене Државе су користиле исте или сличне методе као бивше метрополе у својој империјалној активности – све под изговором успостављања „владавине права и демократије“.
Тежину жеље америчких елита да постану моћније и богатије поднели су мали народи на периферијама светске политичке сцене, а трошкове империјалних ратова богатије државе западне Европе. Победе у два светска рата и у Хладном рату донеле су осећај непобедивости и непогрешивости Сједињеним Државама. Међутим, свет се данас јако брзо мења, скоро из дана у дан, и постаје све више мултиполаран. Каква ће бити улога америчке империје у том „новом свету“ остаје енигма, али се из прошлости могу видети основе и порекло на којима почива империјална моћ Сједињених Америчких Држава.
Литература
Чавошки, Коста, Нација и национализам, (Београд: Catena Mundi, 2023)
Dženkins, Filip, Istorija Sjedinjenih država, (Beograd: Filip Višnjić, 2002)
Kenedi, Pol, Uspon i pad velikih sila, (Podgorica: CID, 1999)
Ковић, Милош, Четири револуције, (Београд: Филип Вишњић, 2021)
Minkler, Herfrid, Imperije: Logika vladavine svetom, (Beograd: Albatros Plus, 2009)
Parks, Henri Bemford, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, (Beograd: Rad, 1985)
Stojanović, Dubravka, Rađanje globalnog sveta 1880–2015: vanevropski svet u savremenom dobu, (Beograd: Čigoja štampa, 2015)
Šulcinger, Robert, Američka diplomatija od 1900. godine, (Beograd: Udruženje za studije SAD u Srbiji, 2011)
