Недавни политички процеси у западној Европу показују да изборни процес у Европи више не представља гаранцију испуњења народне воље — како постизборним договорима, тако и отвореним малверзацијама, оне снаге које делују у интересу Вашингтона отворено манипулишу гласовима јавности, спречавајући да суверенистичке снаге добију стварну политичку моћ.
Криза неповерења у Француској
Премијер Француске, Мишел Барније, поднео је оставку председнику Емануелу Макрону након што је француски парламент изгласао неповерење његовој влади. 331 посланик, од укупно 574, гласао је против владе након што је Барније, који је био на челу владе два и по месеца, искористио члан 49.3 француског устава како би усвојио буџет без одржавања гласања.
Лидерка француске крајње деснице, Марин Ле Пен, изјавила је да се притисак на Макрона повећава, али да она не позива на његову оставку, истичући да је само Макрон у стању да одлучи о томе. Посланички клубови левице и крајње деснице поднели су предлог за изгласавање поверења влади, што је резултирало гласањем у Националној скупштини, што није виђено од 1962. године, када је на њеном челу био Жорж Помпиду.
Позивање на члан 16. о диктаторским овлашћењима
У многим западним публикацијама, као и на француским друштвеним мрежама појављују се наговештаји да ће се Емануел Макрон позвати на члан 16. француског устава и себи дати диктаторска овлашћења. Члан 16 је коришћен само једном, од стране Шарла де Гола између априла и септембра 1961. након неуспелог пуча који је покушао да га свргне јер је желео да се повуче из Алжира и оконча рат.
Члан 16. може се покренути у случају озбиљне и непосредне пријетње институцијама Републике, независности нације, интегритету њене територије или извршавању њених међународних обавеза, а с друге стране, у догађај прекида редовног функционисања уставних органа јавне власти. Ова два услова су кумулативна.
Остаје да се види да ли неспровођење буџета, ризик од „заустављања” који он подразумева, испуњава ове услове. Редовно функционисање органа јавне власти није прекинуто јер постоји неколико уставом предвиђених могућности да се буџет усвоји. Што се тиче претње француским институцијама или међународним обавезама Француске, она мора бити озбиљна и непосредна. Међутим, ово је дискреционо овлашћење шефа државе које нема законска ограничења. Читава поента овог чланка, исеченог за де Гола, је да доведе у питање легитимитет шефа државе. Да ли тако слаб председник као што је Емануел Макрон има легитимитет да то искористи? Не би се могло рећи.
Ове диктаторске моћи немају за циљ да трају заувек. Сваких 30-60 дана, Уставни савет или председник Народне скупштине, Сенат или група од шездесет сенатора и/или народних посланика могу да провере да ли су испуњени услови из члана 16. Ако се они не испуне и француски председник не жели да се одрекне својих овлашћења, Парламент и његов Високи суд могу да га смене са функције.
Какве су акције преостале Макрону?
Правила француске политике предвиђају да, у случају озбиљне кризе, председник има три опције: да реконструише владу, распусти парламент или поднесе оставку. Макрон, судећи по његовим изјавама, не разматра ову трећу. Премијер Мишел Барније, који је имао најкраћи стаж, поднео је оставку након што му је парламент изгласао неповерење након покушаја буџетске реформе. Сада је на Макрону да изабере новог кандидата који ће задовољити све фракције у парламенту.
Макрон мора брзо да реагује како би спречио потпуну дестабилизацију, те је у складу са наведеним лидерка крајње деснице, Марин Ле Пен, изјавила је да се притисак на Макрона повећава, али да он једини може да одлучи да ли ће поднети оставку.
Иако бирачи подржавају Макрона до 2027. године, око 64% њих жели да он поднесе оставку, док је већина одобила смену Барнија. Француски Устав забрањује нове парламентарне изборе пре јула 2025. године. Стручњаци. Све су индикације да Макрон неће напустити позицију и да ће се трудити да пронађе решење које ће најмање штетити његовом рејтингу, ослањајући се на политички популизам, иако ће бити изложен притисцима левице и деснице.
Макронов ће успех зависити од тога да ли ће моћи да нађе компетентног премијера који ће осигурати већинску подршку у парламенту. Макронова оставка, која би била без преседана, могла би постати могућа ако притисци и институционална блокада буду настављени. Личног сам става и верујем да Макрон неће одступити, већ ће покушати да формира техничку владу која ће премостити ову кризу и одржати систем у функцији. Такође, Макрон ће покушати да искористи спољну политику и своје покровитеље из Беле Куће где има већу подршку.
Колапс историјских размера и баксуз броја 49
Овај неочекивани развој је резултат синергије између крајње левих и десних политичких странака, које су гласале против владе у Народној скупштини, одбацујући је са 331 гласом. Како ће изгледати будућност у Петој републици?
Ово није било прво гласање о неповерењу, јер је већ 8. октобра, када је Барније именован, Нови народни фронт покренуо покушај за изгласавање неповерења, али је он пропао због недостатка подршке Националног окупљања (РН). Тиме је ова странка фактички дала прећутну подршку Барнијеовој влади.
Кључни тренутак у владавини Барнијеа била је контроверза око буџета за 2025. годину. Пошто се настојао смањити јавни дефицит повећањем пореза и смањењем потрошње, Барније је покушао да сарађује са Националним окупљањем, али њихови захтеви нису били испуњени. Премијер је на крају морао да прибегне члану 49, став 3 Устава Француске, који му омогућава да наметне закон о буџету без гласања у Народној скупштини.
Члан 49, став 3 дозвољава председнику владе да наметне одређене законе, укључујући буџет и социјално осигурање, без потребе за одобрењем парламента. Овај потез је један од најважнијих инструмената владе да би се обезбедила стабилност, али се може оспорити захтевом за гласање о неповерењу. Управо је то и учињено када су посланици Новог народног фронта и Националног окупљања поднели захтев за неповерење.
На крају је Барнијеова влада изгубила подршку са 331 гласом против. Ово је историјски важан тренутак јер је први пут у историји Пете републике да је влада пала због члана 49, став 3 Устава. До сада је овај механизам коришћен више од 100 пута, али никада није довео до оваквог резултата.
Након овога, Макрон је осудио деловање опозиције, али није спреман да поднесе оставку. Уместо тога, могуће је да ће именовати новог премијера или формирати техничку владу, као што је то урадио Марио Драги у Италији. Марин ле Пен из Националног окупљања спремна је да поново гласа против владе ако не буду испуњени њени захтеви. Истовремено, лидер Социјалистичке партије, Оливије Фор, позвао је Макрона да именује премијера из левог спектра, што може отворити пут за преговоре и нову политичку стабилност.
Израњавање дубоке парламентарне нестабилности
За Француску ово значи пад ефикасности парламента и почетак периода нестабилности, јефтиних политичких игара и закулисних договора при чему ће Макрон наставити да доминира политичким животом земље, мада у мањој мери — и лева и десна коалиција састављене су од већег броја различитих политичких струја и могућност ефикасног уједињења у кохерентну парламентарну силу било ког од два блока чини се мало вероватним. И управо овде, Макрон ће пронаћи неопходан маневарски простор.
Овакви догађаји указују на растућу поларизацију француског друштва, и све је извесније да нећемо много чекати до периода раста унутрашњих тензија и заоштравања политичких сукоба.С једне стране, ово представља добру вест — нестабилна унутрашња ситуација и могуће блокаде парламента знатно ће ограничити способност Париза да пројектује моћ у деловима света које му је Вашингтон поверио. И ту у првом реду мислим на Јерменију и Молдавију, а у нешто мањој мери и Африку где је основни задатак Француске да задржава тренутне позиције до тренутка њихове предаје Америци. На сличан начин, погоршање унутрашње друштвене и политичке ситуације довешће у питање Макронове претензије на лидерство у процесу федерализације ЕУ.
Јулски избори и неснађеност искрених социјалиста
Коментаришући катастрофалне резултате сопственог блока на јулским парламентарним изборима, Макрон је позвао на формирање ”широког демократског савеза” чији ће једини циљ бити да осигура да Национално окупљање неће имати већину у парламенту, и да се, у складу са тим, Жордан Бардела неће наћи на премијерској позицији.
Лидер комуниста Жан-Лук Меланшон, као и колективно лидерство Новог народног фронта прихватили су Макронов позив и наговестили вероватно повлачење из другог круга у свим областима где су заузели треће место, позивајући притом своје гласаче да уместо њих подрже Макрона.
Ова чињеница указује на изузетно високе шансе за манипулацију изборним резултатима и формирање ad hoc коалиције против Националног окупљања. Стога, упркос наизглед убедљивој победи деснице у првом кругу, коначни резултати избора, а тако и будућност француске политике у овом тренутку остају неизвесни.
И говорећи о свему овоме, тешко је не сетити се објаве уважених колега са канала Танка црвена линија који су својевремено написали да је у данашњем тренутку ”искреним социјалистима” тешко да се оријентишу у савременом антиимперијализму који се несумњиво налази на позицијама традиције — француска левица, како видимо, није прихватила ову чињеницу и тако се, свесно или не, ставила у службу империјалистичких интереса САД које промовише Макронова ратнохушкачка политика. Но, још увек постоји шанса да њихови гласачи схвате како ствари заиста стоје. Да ли ће тако и бити, показаће време.
Случај Немачка – Ванредни избори у Немачкој и криза европске демократије
Након што је немачки Бундестаг изгласао неповерење сада већ бившем канцелару Олафу Шолцу, ванредни избори постали су само питање времена, а многи су у овоме видели прилику за Алтернативу за Немачку да оствари драматичан успех и последично допринесе заокрету у немачкој политици.
И овакав став више је него разумљив — на септембарским регионалним изборима у Тирингији и Саксонији, тадашња владајућа коалиција претрпела је тежак пораз од AfD, али и од левичарског Савеза Саре Вагенехт, те странке бивше канцеларке Хришћанско-демократске уније.
Проблем европске демократије
Но, ситуација је далеко од једноставне — и у септембру, AfD као апсолутни победник у Тирингији, те друга највећа снага у Саксонији (са свега 1.3% гласова мање од CDU) ипак је остао изван владајуће коалиције услед постизборне математике којом је Алтернатива за Немачку практично вештачки потиснута. Веома сличну ситуацију могли смо видети на горепоменутим јулским изборима у Француској на којима је Национално окупљање освојило најмање места у парламенту упркос томе што је десна странка освојила највећи број гласова.
Још радикалније ситуације затичемо у Молдавији где су избори отворено намештени манипулацијама гласовима из дијаспоре услед којих је Маја Санду изгубила изборе у земљи, али задржала председничку позицију, као и у Румунији где су за Запад непожељни резултати председничких избора просто поништени. Сви су изгледи да је ситуација могла бити иста и у Грузији да суверенистичке снаге нису контролисале парламент и, можда још значајније, осигурале лојалност безбедносних служби
Све ово показује да изборни процес у Европи више не представља гаранцију испуњења народне воље — како постизборним договорима, тако и отвореним малверзацијама, оне снаге које делују у интересу Вашингтона отворено манипулишу гласовима јавности, спречавајући да суверенистичке снаге добију стварну политичку моћ. И сви су изгледи да исто ово можемо очекивати и у Немачкој — без обзира на растућу популарност AfD, највероватнијим победником избора сматра се Хришћанско-демократска унија коју ће предводити радикално анти-руски Фридрих Мерц.
Очекује се да ће на ванредним изборима (или после њих) странке главног тока подржати CDU, а исто се очекује и од већег дела немачке левице која је и у септембру деловала на исти начин како би онемогућила улазак AfD у покрајинске владе. На крају дана, упркос померању фокуса НАТО ка истоку, Немачка и даље игра значајну улогу у америчкој стратегији рата са Русијом и стога нема много изгледа да ће Вашингтон дозволити свом вазалу да пође путем самосталне спољне политике.
Пародије демократије на румуски начин
За све оне који су можда пропустили транспаренту крађу избора у Молдавији уз помоћ манипулације гласовима дијаспоре, нова прилика за стицање увида у практичну демонстрацију суштине демократије западног модела појављује се у Румунији где је Уставни суд јуче донео одлуку о поништавању резултата првог круга председничких избора — и то свега неколико дана након што је исти тај суд изборе прогласио валидним и легитимним.
Званични разлог због ког је судска власт Румуније одлучила да се не сложи сама са собом довољно је интересантан — ради се о објављивању наводно тајних докумената румунских специјалних служби у којима се закључује да је Русија (а, и како другачије) инвестирала око милион евра у рекламну кампању на мрежи Тик Ток, а која је, тврде румунски обавештајци, допринела победи Калина Ђорђеска, независног, национално-оријентисаног и суверенистичког кандидата.
Чак и уколико бисмо претпоставили да “тајни документи” румунских служби не представљају елемент информационо-пропагандне кампање, већ указују на неко утврђено чињенично стање, Уставни суд суседне нам земље практично је поништио изборе јер је један од кандидата спровео успешну предизборну кампању захваљујући донацијама?
Ово тешко да се може тумачити као озбиљно нарушавање изборног процеса за разлику од, рецимо, Молдавије где је кампања Маје Санду не дамо директно финансирана из западних центара моћи, већ је и била пропраћена нескривеним мешањем званичника Запада који су долазили у Кишињев да поруче јавности да је глас за Санду једини исправан. А уз то, молдавска Централна изборна комисија координисана је директно припадницима америчког USAID.
Стварни разлог поништавања избора у Румунији је страх колективног Запада од резултата које Ђорђеску може остварити у другом кругу, те њихових импликација за више него значајне инвестиције у милитаризацију Румуније којој је Вашингтон наменио једну од централних улога у будућем рату против Русије — што је нешто чему се суверенистички кандидат директно противи. Но, шта ово значи за нама суседни и умногоме пријатељски румунски народ који је свој глас дао Ђорђеску, а тако и суверенистичкој политици и власти која ће се бавити интересима Румуније, а не интересима Вашингтона? Народна воља, уколико Запад успе у својој замисли, биће изневерена просто зато што се не уклапа у стратешке замисли САД — таква је природа демократије западног модела.
Шта Румунију чини толико важном за антируску стратегију САД?
Зашто је Румунија толико кључна за интересе САД да би запретила да ускрати безбедносну сарадњу и инвестиције због политичких промена? Бивша чланица Варшавског пакта, Румунија је сада део источног крила НАТО-а и налази се на челу напора блока да угрози Русију.
Црноморска обала Румуније чини је погодним путем за испоруку оружја у Кијев. Војна инфраструктура НАТО-а у Румунији служи као одскочна даска за лансирање дронова – као што је МК-9 Реапер, на пример – за шпијунирање руских активности из неутралног ваздушног простора изнад Црног мора и за потенцијално координацију украјинских напада на руску територију.
Њен статус црноморске земље помаже НАТО-у да оправда своје поморско присуство у конкретно том делу света. Граница Румуније са Молдавијом омогућава НАТО-у да угрози Придњестровље, отцепљену молдавску енклаву закључану између Молдавије и Украјине, где је стациониран контингент руских мировних снага. Ваздухопловна база Михаил Когалницеану која се налази у близини Констанце тренутно је у фази проширења и очекује се да ће постати највећа војна база НАТО-а у Европи. Ова експанзија прети да претвори Румунију у својеврсни „непотопиви носач авиона” који се налази на самом прагу Русије.
У војној бази Девеселу у близини Каракала налази се амерички одбрамбени систем од балистичких ракета Аегис Асхоре, чији се лансери Мк 41 могу користити за бацање пројектила (као што су, на пример, крстареће ракете Томахавк) на Русију.
Савремена демократија као прелазни стадијум ка олигархији
Почетак новог миленијума одликује губитак ауторитета, контроле и поверења које су некад поседовале националне хијерархије. Услед тога, данас имамо бројне групе унутар друштва које су позициониране на хоризонталној оси, а свима њима је заједничко то што мисле да су једнако добро и образовани и информисани као и они који имају титулу вође једне државе.
“Друштво” је, иако слепо за последице и изричито у својих захтевима за задовољењем, почело да управља извршном влашћу и одређује приоритете, а све то је представљено као тријумф народа и долазак на нови степен развоја демократије. Покретачи ових промена јесу западне демократије или можда је боље рећи, поједине структуре унутар њихових система.
Данас можемо да видимо да је у западном свету присутан висок степен поларизације њиховог друштва, и то на две струје: глобалистичку и националистичку. На другој страни стоје земље које су задржале систем вертикалне хијерархије у којима се држава пита за већину ствари које се тичу једне земље. Ту страну предводе Русија и Кина.
Питање које се поставља јесте, зашто је све ово тим појединим структурама у интересу?
Групе унутар друштва које ће бити превише заузете свађама између себе да би имале времена да сазнају који је заправо извор новонасталих проблема. Прст осуде ће бити уперен у своје сународнике уместо у спољног непријатеља, који ће лако управљати завађеним масама. То је управо та, како би их Драгош Калајић назвао, лихварска интернационала коју сам спомињао у претходним текстовима као и начине на које они успостављају и одржавају своју моћ.
Циљ тих људи који стоје иза те интернационале јесте стварање људи без идентитета, без вере или осећаја патриотизма који људима дају разлог за вођење борбе и подношења личне жртве зарад интереса заједнице, а то су људи који својим идеалима и принципима придодају вишу вредност од било које монете и који се због тога не могу контролисати.
Решење свему овоме јесте обнова хијерархије и поверења у институције које ће морати да се заслужи. Највећи проблем тих који ће управо то и покушати да ураде јесте немогућност људи да поверују да идаље постоје личности које су спремне да раде у корист читавог друштва, а да не траже ништа заузврат. Људски мозак је исувише затрована вредностима савремене демократије да би у то поверовао.
Мораће да се поново успостави тоталитаризам са личности коју ће народ посматрати као врховног вођу којег ће следити, али не правите себи заблуду да ће они бити савршени. Народ је веровао у цара не зато што је он био поштен и живео као што је и обичан народ живео, не.
Веровао је зато што је сматрао да је он од Бога послат и да одатле добија ауторитет. Можемо отићи скроз на другу страну и направити поређење са неким револуционарима, који су свој ауторитет црпели из вере народа да се они боре за једнакост међу припадницима једнога народа.
Озбиљни задаци ће дочекати неку нову елиту која ће морати да створи нову идеју око које ће се ујединити читав народ. Такође ће пред њих бити постављен задатак санирања штете коју су починили представници “демократских” власти, да ли због издаје и похлепе њених представника или због притиска споља који је био исувише јак.
На то питање ће се донети одговор, тек по окончању окупације у којој живимо.
Након свега, резултати европских збивања представљају и назнаку шире кризе савремене демократије у којој и изборни процес и концепт скупштинске дебате губе смисао и значење пред манипулацијом изборне воље и саботажом државних институција у циљу успостављања какве-такве доминације над државним апаратом.
Позиције глобалиста значајно су пољуљане, али у овом тренутку они су апсолутно неспремни да прихвате валидност суверенистичких аргумената и осврну се на значај националних интереса. И због тога уместо давно заборављеног идеала народне воље видимо јефтине махинације које воде само ка слабим парламентима и слабим државама. Што, разуме се, за Вашингтон, не представља ни најмањи проблем. Напротив.
