Kako smo ušli u novu 2025. godinu, vreme je da se osvrnemo na filmsku 2024. godinu: punu iznenađenja, inovacija, ali i razočarenja. U ovoj specijalnoj ediciji “Ovacija i negacija” sumiraćemo najvažnije filmske trenutke, izdvojiti pet ostvarenja koja su zaslužila naše najveće aplauze i pet koja su, nažalost, bila potpuni promašaj. Ovo je moj izbor najboljih i najgorih filmova koji su obeležili godinu za nama, sa željom da 2025. donese još više filmske magije!
Ovacije – Challengers
Još jedan iznenađujuće dobar triler i više od onoga što se očekivalo da će biti, barem za mene. Glavni glumački trio je bio odličan, čak je i Zendaja uspela da dokaže da ume da bude dobra glumica ponekad. Muzika Trenta Reznora i Atikusa Rosa je sigurno jedna od boljih ove godine. Režija Luke Gvadanjinja je odlična i njegov stil mi sve više prija, a moram još da odgledam “Bones and all“. (raduje me njegov najnoviji film „Queer“). Svakako nisam očekivao da će ovaj film biti ovako dobar ili čak da će mi se dopasti ovoliko. “Challengers“ je solidan film koji je sigurno vredan važe pažnje i sadrži jednu od boljih završnica koju sam video u skorije vreme.
Ovacije – Kneecap
Postoje neki filmovi za koje čim počnete znate da će biti vraški dobro iskustvo. Od prve scene, minuta, replike: znate da će to biti jedan poseban film. Lično mi se to ne dešava često, ali kada se desi bude neverovatan osećaj. Tako je za mene bio film “Kneecap“.
Kada sudbina spoji školskog nastavnika Džej Džeja sa Naosijem i Liamom, niskorazrednih dilera opojnih supstanci, postanu hip-hop trojac „Kneecap“. Repujući na irskom nenadano počnu pokret za spas maternjeg jezika. Ovo je isinita priča o borbi za ravnopravnost, održavanje kulturne baštine i jednog naroda u životu. Njih trojica moraju da prebrode razne nedaće (neretko opasne po život), kako bi se izborili za nešto više od njih samih.
Minimalne falinke u konstrukciji narativa su zanemarljive jer su tema i ideja toliko dobro sprovedeni u delo, da je jednostavno bilo prezabavno i divno gledati je kako se razvija u ludilo od stila od stotinak minuta. Činjenica da je ovaj sastav istinit, da su njihove pesme stvarne i čak da glume sami sebe toliko dobro diže ceo film na drugi nivo. Pritom je film snimljen na gelskom, izvornom irskom jeziku. „Kneecap“ je borba za jezik i kulturu jednog naroda i autori su iskoristili filmski medij na najbolji mogući način. Jedan je od boljih filmova godine i trebalo bi da ga pogleda što više ljudi. Ako ste u potrazi za miksom filmova „Snatch“ i „Munje!“, ovo je film za vas.
Ovacije – The Substance
Odličan je bodi horor koji govori o temama zabavne industrije i o položaju žena tamo, ali i uopšteno. Demi Mur je fantastična i u 61. godini je dala izvođenje svoje karijere, dok je za Margaret Kvali ovo uloga koje će je daleko dogurati, iako je glumila i kod Lantimost i kod Tarantina. Obe su odlične i siguran sam da im se smeše barem nominacije za najprestižnije nagrade.
„The Substance“ je film koji me je u nekim trenucima naterao da se smejem, mnogo zgrozim, ali i rastužim. Retko koji film to uspeva, a kamoli nov film. Priznajem da nije za svakoga, ali ako vam se svidi, svideće vam se u potpunosti.
Ovacije – Za danas toliko
Za danas toliko. Rečenica koju mnogi ljudi ne razumeju ili im je jednostavno previše teško da prihvate život i njegovu jednostavnost. Ja sam jedan od tih koji ne mogu da se zaustave u žurbi svakodnevnice i malo udahnu i osete trenutak. Filmovi i te kako pomažu na tom polju, ali film “Za danas toliko” je možda i bio najefikasniji u tome. Otišao sam na njega potpuno neočekivano na FEST-u, a iz sale izašao nekako otpušen, otčepljen, bez anksioznosti ili napetosti, na neki način izlečen i sa, barem na kratko, izmenjenim pogledom na život koji mi se ponekad toliko čini nesnosnim i nepotrebno teškim.
Dok je većina domaćih osvarenja u poslednje vreme okrenuta nekim tmurnim i depresivnim temama, “Za danas toliko” je film koji nam skreće pažnju na sve ono lepo i nežno, a to postoji i u nekim izuzetno teškim životnim trenucima. Posvećen je onim divnim životnim trenucima koje ponekad prebrzo zaboravimo jer opravdano bivamo preplavljeni drugim dešavanjima. Ističe bitnost i večnost onih malih trenutaka divote i ljubavi prema postojanju i životu i svemu onom lepom na ovom svetu koji se ponekad može činiti da je sve samo ne divan.
Za danas toliko. To nije teško izgovoriti, ali je mnogo teško zaista poverovati u to. Poverovati da je život jednostavan, nebitan i bitan u isto vreme, da je lak i težak u isto vreme, da svi imamo neku poentu i ne u isto vreme, da je u redu ponekad reći nešto što ne misliš, da je ponekad u redu biti ljut, da je uvek u redu plakati, prihvatiti da će nama bliski ljudi otići od nas nekada i da je to skroz u redu, da je okej ne znati šta želiš da radiš, da je u redu ne znati ko si i gde si i šta si, da je skroz okej biti srećan i nesrećan u isto vreme i da je u redu stati i udahnuti i samo reći, za danas toliko.
Ovacije – Dune: Part Two
Nakon dve i po godine strpljivog čekanja, svetska publika najzad ima priliku da pogleda “Dune: Part Two”. Da li je ovoliko uzbuđenje svih bilo vredno čekanja ili je ovo promašeni nastavak? Za sebe mogu odmah reći da se nisam toliko radovao filmu kao prvom, iako sam trčao na premijeru prvom prilikom.
Deni Vilnev je definitivno bio završen izbor za režiju ovih filmova. Sama činjenica da je kao tinejdžer crtao kadrove iz njegove adaptacije ovih knjiga govori mnogo. Vilnev je ponovo pretočio u na platno energiju i ljubav prema izvornom materijalu, ali pre svega prema filmskom zanatu. Zajedno sa Nolanom je definitivno jedan od boljih reditelja današnjice i obojica postavljaju standarde za visokobudžetne blokbastere.
“Dune: Part Two” je bio poseban film, ali nekako se nisam našao u tolikom ushićenju kao što je, kako izgleda, ostatak filmskog sveta. Solidan je nastavak sa dobrim prirodnim narativnim razvojem, ali je na tom poljju mogao biti malo više “poliran”. Vizuelno je očaravajuć film koji potražuje da se gleda na najvećem platnu mogućem i sigurno će biti uticajan na sve slične filmove u budćnosti. Vilnev je ponovo uspeo da oživi ovaj komplikovani svet i pokazao nam je kako se pristupa visokobudžetnim blokbasterima. Nažalost, čekaće se sigurno dve godine pre nego što vidimo završetak trilogije. Svakako, ako na neki film treba da potrošite vreme i novac ovih dana, to je “Dune: Part Two”. Čak iako vam se nije svideo prvi film, nastavak vam možda promeni mišljenje.
Negacije – Hellboy: The Crooked Man
Iako je prvi „Hellboy“ bio relativno uspešan film, svaki naredni pokušaj da se ovaj lik približi mejnstrimu je propao, svaka verzija je imala svoju hrpu problema. „Hellboy: The Crooked Man“ je izgledao kao da će se izdvojiti od prošlih ostvarenja po tom pitanju, ali nažalost je čak i dosadašnji najgori upliv u ovaj zaista intrigantni svet iz stripova.
Ovo je mogao da bude filmić koji je test za neki veći Helboj film sa istom ekipom. Ako nisu mogli da urade barem okej niskobudžetni film, sumnja se da bi to isto mogli sa više para. Ideja da je svaki Helboj film kratka vinjeta, odnosno jedan slučaj od Helbojevih mnogih je solidna ideja koja bi mogla da radi, ali je ovaj film sahranio bilo kakvu izradu adaptacija ovog lika u bliskoj budućnosti. „Hellboy: The Crooked Man“ je još jedan dobar pokazatelj da Helboj treba da ima svoju animiranu tv seriju. Helbojev svet ima ogroman potencijal da se odlično adaptira u svet animacije.
Negacije – Borderlands
Zaista ne govorim to često, ali ovo je đubre od filma. Siguran sam da je pre mešanja studija, odnosno seckanja i dosnimavanja ovo bio neki barem iole dosledan i barem zabavan besmislen film pun krvi i crnog humora.
Ovo što smo dobili je 101 minut nedefinisanosti, besmislenosti u lošem smislu i nešto što samo vređa izvorni materijal koji zaista ima potencijala za dobre filmove ili serije. Glumci ne znaju šta rade, efekti su zabrinjavajuće loši, a scenario jedva ispunjava osnovne narativne kriterijume. Gledajući „Borderlands“ samo možete da izgubite novac, a što je najbitnije i vreme. Pritom, ovo vam sve govorim kao veliki fan izvornih video igara.
Negacije – Poslednji strelac
Ovo je mogao da bude okej film, ali je još jedno domaće “igranje” Holivuda. Jadan je upliv domaće filmske industrije u “B” produkciju. „Poslednji Strelac“ je film koji ne treba da postoji, jer zaista ne izgleda kao da je ikom išao u prilog, osim možda nekim personama iza kamere da mogu da se prošetaju na “svečanoj” premijeri i kažu da su snimili, boga ti, film!
Ovo je akcija/triler bez trenutka akcije i napetosti, ali sa nekoliko potpuno nepotrebnih erotskih scena. Nenad Jezdić u naslovnoj ulozi pokušava da kanališe srpskog Džona Vika, ali više postaje preozbiljna verzija Bokija iz „Ćao Inspektore“. Čak i da je ovaj film parodija (nažalost nije), ostao bi kao što je i sad: jedan od najgorih filmova 2024. godine.
Negacije – Megamind vs. the Doom Syndicate
Film pogledan iz sušte radoznalosti, a opšte je poznato da je radoznalost ubila mačku. Nakon gledanja ovog „filma“, može se reći da na ovom svetu postoji jedan manje čitav mozak. „Megamind vs. the Doom Syndicate“ je ostvarenje koje vrlo lako može da pretvori mozak u neuronsku kašu. Postoje filmovi koji to rade na dobar način, ali ovaj slučaj ne može biti dalji od tog. Ovo je film koji je sigurno radila veštačka inteligencija, od scenarija, preko davanja glasa, do same animacije. Doduše, nećemo se zavaravati, da je robot radio ovaj film, ne bi bio jedan od najgorih filmova godine.
Budžet je bio navodno $130 miliona, ali nema teoretske šanse da je i 10% od toga potrošeno, osim ako ovo nije neko opako pranje para. Samim tim, animacija je na mizernom nivou. Pokreti su previše kruti, sve izgleda kao da u procesu animacije, neka druga, treća ruka, a ne finalni proizvod. Vrlo razočaravajuće, iako očekivanja nije ni bilo.
Pre 14 godina je „Megamind“ postao jedan od zanimljivijih i simpatičnijih animiranih superherojskih filmova, izvrnuvši norme tih filmova. Nastavak nema apsolutno ništa što je imao prvi. Nemaštovit je, lenje odrađen, sa sigurno 1% budžeta kao prvi film. Glumci koji daju glasove su tu samo da bi uzeli pare (sigurno neka sitna lova), a i nekako ceo projekat smrdi na neko opako pranje para. Film koji ne znam zašto sam gledao.
Negacije – Madame Web
Napraviti film u kojem je zlikovac zapravo anti-heroj i samim tim postaje donekle obezličen i loše adaptiran iz originalnog materijala je jedna stvar. Za te filmove barem postoji mnogo materijala koji može da bude inspiracija za novu adaptaciju lika. Ali stvoriti film o nekom ko ni nema svoj strip, o apsolutno sporednom liku koji nije nešto bitan je vrlo ambiciozno i zaista puno potencijala. Ako „Sony“ išta zna dobro da radi, to je da se izgubi u ambicioznosti i sve sa potencijalom da satra duboko u kreativni ponor, a „Madame Web“ je još jedan primer toga.
Ovo je tužan izgovor za film, ali je i gledanje istog jedno tužno iskusto. Ovde je postojao neki iole koherentan film. Možda ne najbolji film na svetu, ali barem minimalno okej. Gledajući ga se stiče osećaj da su na svakom mogućem koraku pokušali da uštede i izvuku se na neku tehnikaliju. Film je predstavljen kao neka nova era u superherojskim filmovima gde su žene glavni likovi. Glumci su mislili da su sad u MCU, a ne u nekom propratnom nebitnom delu sveta superherojskog filma.
Zaista ne govorim ovo često, ali “Madame Web” je đubre od filma. Čak nije ni kao smešno loš kao “Morbius”, nego je samo vrlo bolan. Likovi su očajni, scenario katastrofalan, apsolutno sve bazdi na lenjost i nemaštovitost. Ne vredi gledati ovaj film ni u prolazu dok se nešto radi po kući. Zaista ne znam koji je dalji Sonijev plan, ali se nadam da je Sonijev Spajdermen univerzum BEZ Spajdermena najzad sahranjen.
Ovako smo stavili tačku na 2024. godinu u svetu filma: godinu koja nas je podsetila koliko film može biti moćan medij, ali i koliko veliki promašaji mogu biti frustrirajući. Nadam se da će vam ova lista pomoći da otkrijete nova omiljena ostvarenja ili da izbegnete gubljenje dragocenog vremena na one manje vredne pažnje. Do novih “Ovacija i negacija,” u februaru, ostanite zaljubljeni u filmove i nastavite da istražujete sve što sedma umetnost ima da ponudi!
