Kolumbijska serija Sto godina samoće, zasnovana na istoimenom romanu velikog kolumbijskog pisca i nobelovca Gabrijela Garsije Markesa iz 1967. godine, najnoviji je hit platforme Netfliks, ali i jedan od najambicioznijih audio-vizuelnih projekata u istoriji Latinske Amerike. Svetsku premijeru serija je doživela 11. decembra 2024. godine, kada je objavljeno osam epizoda prve sezone.
Priznajem, imala sam veliku tremu pred ovu premijeru: Sto godina samoće je i meni, kao i mnogima, jedan od najdražih romana i delovalo je prosto nemoguće smestiti mitski svet Makonda u okvire jedne televizijske serije, pa uz to još i Netfliksove. Uostalom, ideja o ovakvoj seriji stara je već nekoliko decenija, i upravo joj se sam Garsija Markes opirao, odbijajući da proda autorska prava zainteresovanim producentskim kućama, jer je sumnjao u izvodljivost takvog poduhvata. „Kada ljudi vide film zasnovan na nekoj knjizi, žele da on bude njena verna ilustracija. Ali, filmsku adaptaciju publika odbija da prihvati“, rekao je slavni pisac u jednom intervjuu, upitan zašto je toliko filmskih projekata zasnovanih na njegovim romanima doživelo neuspeh. Smatrao je da književnost ostavlja publici više prostora za kreativnost: „U filmu, to je nemoguće. U filmu imaju lica Entonija Kvina, Sofije Loren ili Robeta Redforda. To je neizbežno, i teško da će neki naš dekica da liči na Roberta Redforda. Zato ih [likove] ja radije prepuštam čitaocima, književnost je književnost, a film je film“, rekao je svojevremeno.
Ipak, istorija filmskih adaptacija ga demantuje. Setimo se samo Drakule Brema Stokera, čiji je roman mnogo puta prenesen na veliko platno, počevši od kultnog filma iz 1931. sa Belom Lugošijem kao definitivnim i arhetipskim grofom-vampirom. Ili Frankenštajna, Tarzana, Grofa Monte Krista, brojnih Šekspirovih drama, te romana sestara Bronte ili, u novije vreme, Sluškinjine priče, Harija Potera, Igara gladi ili Gospodara prstenova – sve su to velika književna dela koja su veoma uspešno prenesena na filmsko platno, često u nekoliko verzija. Pomenuću i svoju najdražu filmsku adaptaciju, jedini film zasnovan na knjizi koji sam pogledala pre čitanja same knjige – Solaris Andreja Tarkovskog, u kojem je ovaj ruski genije istoimeno remek-delo, naučno-fantastični roman Stanislava Lema, iskoristio kao predložak za svoje promišljanje o suštini ljudske prirode i života, na način sasvim različit od književnog dela koje ga je inspirisalo.
Što se tiče ekranizacije Sto godina samoće, posle smrti Garsije Markesa (2014), njegova porodica je ipak pristala da proda prava na filmsku adaptaciju, uz određene uslove – između ostalog, da serija mora biti snimljena u Kolubiji, sa kolumbijskim glumcima i resursima, i na španskom jeziku. Tako je serija Sto godina samoće, zasnovana na jednom od najčitanijih i najvoljenijih romana XX veka, snimana uz nadzor i blisku saradnju sa piščevom porodicom, konačno premijerno prikazana u 190 zemalja prošlog decembra. Nakon samo nekoliko nedelja od premijere, ušla je u deset najgledanijih Netfliksovih serija van engleskog jezičkog područja, ali i postala predmet svakodnevnih razgovora i rasprava u piščevoj domovini, Kolumbiji, u kojoj veliki Gabo i njegovi romani uživaju istinski kultni status. Snimiti ovakvu seriju, stoga, nije značilo samo poštovati delo samo po sebi, već i uhvatiti se u koštac sa slikom koju su milioni čitalaca, u Kolumbiji i širom sveta, već stvorili o Makondu i njegovim stanovnicima.
Uprkos svoj sumnjičavosti, a nakon odgledanih osam epizoda prve sezone, čini mi se da je autorima serije uspelo ono nemoguće – da ostanu verni originalnom književnom materijalu, a da ga istovremeno uspešno prevedu u audio-vizuelni format dostojan romana koji mu je poslužio kao predložak.
Seriju potpisuje dvoje režisera, Argentinac Aleks Garsija Lopes i Kolumbijka Laura Mora Ortega, koja u svim intervjuima naglašava sa koliko je ljubavi i poštovanja prema velikom Garsiji Markesu i njegovom besmrtnom romanu cela ekipa – praktično u potpunosti kolumbijska – pristupila ovom ambicioznom i složenom projektu. Ona prepoznaje izazov konstruisanja likova i scena koje je nobelovac svojom prozom stvorio na stranicama knjige i u mašti svakog čitaoca. „Svesni smo tiranije koju predstavlja filmska adaptacija, koja već znači kreiranje određene slike. Od sutra, kad potražiš Makondo na Guglu, prikazaće ti se ovaj Makondo, što je fantastično, ali mi smo ga sagradili pažljivo i uz duboku ljubav prema knjizi“, izjavila je ona u jednom od brojnih intervjua.
Ekipu koja je radila na seriji činilo je više od 900 ljudi, a glavni set prostirao se na nekoliko stotina hektara. Filmski Makondo nisu tek puke kulise – čak četiri verzije sela su zaista i u potpunosti izgrađene, što dovoljno govori o posvećenosti producenata ovom mega-projektu. U glumačkoj ekipi, koju predvode Marlejde Soto (Ursula Iguaran de Buendija), Dijego Vaskes (Hose Arkadio Buendija) i Klaudio Kastanjo (Aurelijano Buendija) nema velikih zvezda – upravo stoga jer je nemoguće da lice viđeno u brojnim drugim ostvarenjima na filmskom platnu sada postane lik legendarnog pukovnika Aurelijana Buendije ili njegove majke Ursule. Dodatna zanimljivost – lik Ciganina alhemičara Melkijadesa glumi Španac Moreno Borha, nekadašnji radnik obezbeđenja u Lidlu, koji je glumom počeo da se bavi u zrelim godinama.
Sto godina samoće je veliki roman o Americi, u kojem se u formi magičnog realizma, čiji je Garsija Markes najvažniji predstavnik, prepliću hrišćanski sa univerzalnim mitovima o cikličnoj prirodi ljudske istorije. To je još jedno u dugom nizu dela koja, počevši od Kolumbovih pisama kastiljanskoj kraljici Isabeli Katoličkoj, konstruišu Ameriku kao Utopiju, novi svet u kojem ljudi žive u skladnoj zajednici, slobodno, bez vladara i u skladu sa prirodom. I sam Makondo je opisan i konstruisan kao mitski Eden, rajski vrt.
No, gde je Makondo, šta je Makondo?
Hose Arkadio Buendija i njegova žena Ursula, praroditelji i osnivači Makonda, beže iz svog rodnog sela u potrazi za novim početkom neopterećenim bremenom grehova iz prošlosti. I sama njihova ljubav je zabranjena – oni su bliski rođaci, a u selu veruju da se iz takvih ljubavi rađaju deca-čudovišta, sa svinjskim repom. Zbog toga Ursula najpre odbija da konzumira brak, što dovodi do glasina i podsmeha u selu, pa kada one dospeju do Hosea Arkadija, on u dvoboju ubije Prudensija Agilara (zanimljivo je da je ova priča zasnovana na istinitom događaju iz života dede Garsije Markesa, koji je takođe u svojoj mladosti ubio čoveka zbog nanete uvrede). Prudensijev duh počinje da proganja mladi par, zbog čega oni sa grupom prijatelja odlaze iz sela u novi život, tražeći ga negde na obali okeana. Poput Mojsija koji predvodi Jevreje kroz pustinju, tako Hose Arkadio predvodi svoj narod kroz džunglu, u potrazi za novom, obećanom zemljom. Na tom putu rodiće mu se prvi sin, Hose Arkadio. Njegovi ljudi ne uspevaju da pronađu okean, ali usred prašume nalaze čudesno mesto – davno potonulu špansku galiju, zaraslu u paprat i okruženu palmama – na kojem će osnovati svoj raj na zemlji, Makondo.
U Makondu, istorija porodice Buendija prepliće se sa istorijom samog mesta, ali i cele Latinske Amerike. Sedam generacija Buendija rođenih u Makondu (u prvoj sezoni serije, upoznali smo prve četiri generacije – Hose Arkadija i Ursulu, njihovu decu Hose Arkadija, Aurelijana, Amarantu i Rebeku, unuke Arkadija i Aurelijana Hosea, te praunuke Remedios, Hose Arkadija Drugog i Aurelijana Drugog), ne samo da nosi imena svojih predaka, već i ponavlja njihove sudbine. Sto godina samoće je svet istkan od porodičnih anegdota i ličnih demona samog Garsije Markesa, kojima biva pridodat piščev kulturni bagaž i svi oni tekstovi koji su obeležili njegovu književnu ličnost, a od kojih je u ovom romanu najuočljivija biblijska Knjiga postanja i kosmogonije predkolumbovske Amerike.
Brojne su teme i motivi umetnuti u istoriju Makonda i porodice Buendija. Vreme, njegova cirkularnost, jedna je od njih. Ljubav i strast, dozvoljene i nedozvoljene veze i odnosi, vernost, prijateljstvo, potreba i ljubav prema znanju, ali i očuvanju porodice, tradicije, sećanja (kao u čuvenoj epizodi o epidemiji nesanice, kada stanovnici Makonda počinju da zaboravljaju najpre jezik a zatim i značenje samih pojmova), neki su od motiva prisutnih kako u romanu, tako i u seriji. Ni književna, ni filmska naracija stoga nisu linearne, već se u njima neprestano prepliću i ogledaju događaji, likovi, priroda i natprirodne sile, prošlost, sadašnjost i budućnost.
Sloboda je takođe jedan od važnih motiva u romanu a kojem je u seriji dato jedno od centralnih mesta. Makondo je metafora ne samo za piščevu rodnu Arakataku, već za Kolumbiju i celi američki kontinent. I kada vlasti daleke prestonice uspostave svoje institucije u Makondu, završiće se doba nevinosti i ovo mesto biće uvučeno u spiralu ideoloških i fizičkih sukoba, ratova i korupcije koji besne izvan njegovih granica. Lik pukovnika Aurelijana Buendije, večitog revolucionara i borca protiv svake vlasti, Garsija Markes je već predstavio u romanu Pukovniku nema ko da piše (1961). Pukovnik je metafora svih latinoameričkih revolucionara, vođenih žestokim porivom za pravdom koji na kraju bivaju ili ubijeni, ili se, razočarani i zaboravljeni, povlače u ćutanje, poput samog Aurelijana Buendije.
Prva sezona serije završava se upravo scenom kada pukovnik, sa svojim pobunjeničkim snagama, u naletu revolucionarnog naboja kojim poništava sve pred sobom u bezumnom nasilju, započinje napad na svoj rodni Makondo, dok se njegova majka Ursula obraća svom pokojnom mužu pred čijim se grobom moli: „Stvorili smo monstruma“.
Sto godina samoće je, između ostalog, i delo o ključnom problemu ljudskog društva, o samoj suštini moći i metodama kojima se služi da se nametne i održi u promenljivim istorijskom okolnostima.
Druga sezona ove serije, sa novih osam epizoda, biće premijerno prikazana u julu 2025. godine. Remek-dela svetske književnosti mogu biti doživljena i re-kreirana na bezbroj načina, a njihovi likovi, kao što je slučaj sa Don Kihotom, Frankenštajnom ili arhetipskim likovima sedam generacija loze Buendija iz magičnog Makonda, prevazilaze i autora, i čitaoce, ali – kako vidimo u ovoj seriji – i samu književnost.
