NaslovnaNaukaDruštveneБакенбарди и пролећна магновења - 1. део

Бакенбарди и пролећна магновења – 1. део

-

Политички екстремизам и идентитетска конфузија у руском свету

Приликом разматрања феномена десног али и левог политичког екстремизма у Русији, фашистичких и нацистичких идеја и покрета на простору руског језика и културе, односно у некадашњем Совјетском Савезу и пре свега европском делу тог простора, у Русији, Белорусији и Украјини, као и у балтичким републикама, основно питање које се поставља је одакле фасцинација, условно речено, фашизмом или нацизмом. За ово постоје многа објашњења, али свакако је у корену експлозије популарности тих идеја и разноврсности различитих облика фашизма, који се развио још током постојања позног Совјетског Савеза, посебно у раним годинама настанка независних држава од бивших совјетских република, стање у коме се при крају Хладног рата налазило совјетско друштво, посебно у годинама перестројке.

Да бисмо заиста могли да разумемо стање духа у једном друштву, постоје два прилично популарна, али квантитативно немерљива индикатора, од којих је један на својеврстан начин врло индикативан. Наравно мислим на фудбал, за који се с правом сматра да у разним аспектима одсликава расположење у политичкој заједници, односно нацији, а други, много важнији индикатор, јесте култура. Свакако да је у позном Совјетском Савезу у уметности било пуно показатеља који су одсликавали специфично стање духова тог друштва и антиципирали надолазеће догађаје, али је једна занимљива телевизијска серија била окидач који је покренуо бујне мисаоне процесе и заправо, како се касније показало, у одређеној мери можда делимично изазвао непредвиђене политичке последице.

Извор: Wikipedia

Реч је о серији „Седамнаест магновења пролећа“ (Семнадцать мгновений весны), емитованој на телевизији 1973. године. У време приказивања те серије улице совјетских градова би опустеле; сматра се да је сваку од 12 епизода гледало између 50 и 80 милиона људи. Совјетски гледалац је у тој високобуџетној серији, најскупљој икад снимљеној у Совјетском Савезу, први пут могао да види немачке војнике и официре, посебно елитне официре СД (Sicherheitsdienst), обавештајне службе СС (Schutzstaffel) у њиховим педантно израђеним униформама, потпуно верним оригиналима из Другог светског рата. Дакле, оно на шта је југословенски гледалац био навикнут, јер се у југословенским филмовима та униформа појавила недуго по окончању рата. Нацистичке униформе, које је осмислила и израђивала немачка компанија „Хуго Бос“ (Hugo Boss), Руси су били у прилици да први пут виде у поменутој серији, у којој главни лик током Другог светског рата у Берлину води двоструки живот као штандартенфирер (Standartenführer) у Главном штабу нацистичке СС службе безбедности Макс Ото фон Штирлиц (Max Otto von Stierlitz). Он је високи официр тајне полиције у оквиру партијске војске СС, а заправо није то, већ је совјетски агент убачен у нацистичку тајну полицију, тачније пуковник совјетске тајне службе Максим Максимович Исаев. Да би тек половином седамдесетих година 20. века било откривено да му ни то није било право име већ да се заправо звао Всеволод Владимирович Владимиров.

Серија „Седамнаест тренутака пролећа“ требало је да послужи промоцији Комитета државне безбедности (Комитет государственной безопасности), широм света познатијег по скраћеници КГБ (отуд и њена високобуџетност), и привлачности рада у њему. Успут речено, на сличан начин је Џејмс Бонд (James Bond) служио као пропагандно средство популаризације рада у британској тајној служби, али је ефекат који је ова руска серија постигла био сасвим неочекиван. Фасцинација униформом и с друге стране тиме што су и Немци престали да буду некакве безличне фигуре, само сенке непријатеља, већ ликови са врло комплексним животним искуством, и веома разрађеним улогама, пробудила је нешто у руском гледаоцу. Он је стагнацију совјетске позне свакодневице могао да пореди са романсираним издањем последњих дана Трећег рајха. Референца на ово види се у још једном руском култном филму „Брат 2“ из 2000. године, када глумац Сергеј Бодров (Сергей Сергеевич Бодров), у филму Данила, мало зачуђено гледа у продавца илегалног оружја обученог у немачку СС униформу из Другог светског рата који му се ноншалантно представља својим надимком: „Фашист“.[1] Данила га пита је ли он Немац, а „Фашист“ му одговара да је Рус, на шта Данила, зачуђен, каже да му је „деда погинуо у рату”, а „Фашист“ мирно узвраћа: „Дешава се”. Ово у доброј мери одсликава однос који се у делу друштва рађао према нацистичкој естетици, али и према нацистичкој идеологије на простору СССР.

Сједиште КГБ-а. Извор: histrf.ru

Још једно дело позно совјетске кинематографије које је у овом смислу занимљиво јесте филм „Бакенбарди“ (Бакенбарды) из 1990. године, настао у јеку гласности и перестројке. Ако је „Седамнаест тренутака пролећа“ одшкринуло врата новог феномена, филм „Бакенбарди“ је та врата развалио. Снимљен је на врхунцу гласности и перестројке, што се итекако видело, од почетка до краја филма. Радња филма одиграва се у малом совјетском граду Заборск у којем се појављује група младих људи која себе назива „Капела“. Они су некаква мешавина хипија и панкера, иду улицама, праве хаос, вичу, понашају се развратно, као да живе у некој вечитој баханалијској представи, заузели су једну стару зграду која им је центар окупљања. Они живе у ономе што је по читавој Европи постало познато као сквот; а нама на југословенском простору је можда најпознатија таква комуна она у напуштеној војној касарни „Метелкова“ у Љубљани. Полиција и локалне власти немају појма шта да раде са „Капелом“ с обзиром да је време гласности и перестројке и потребно је дозволити сваки израз, а ови се играју са свим и свачим: од отвореног ругања хришћанству, истовремено и лењинизму, владајућој идеологији, и буквално свакој врсти поретка, саблажњавајући људе малог града.

Извор: Wikipedia

Тада се појављују двојица крајње необично обучених људи, један локалац који се враћа у родни град, а други својеврстан гуру, што ће се касније испоставити. Обојица су обучени у европску градску одећу с краја 18. века. Тај гуру, чувени руски глумац Виктор Сухоруков (Виктор Иванович Сухоруков), у филму Виктор, а под његовим утицајем и остали чланови групе коју убрзо формира, фасцинирани су песником Александром Пушкином (Александр Сергеевич Пушкин) који је њихов идол. Њима се не свиђа потпуно растакање града под утицајем смушених власти које дозвољавају беспризорно понашање „Капеле“, а посебно их брине свеопшта пропаст Русије. У гласности, међутим, и они виде своју прилику.

Врло брзо Виктор схвата да је потребно направити групу и то се полако дешава од тренутка кад наилазе на групу одговорних силеџија припадника подкултуре познатије на руском простору као љубери који тренирају по читав дан, што би се рекло „билдују“, али немају никакву идеолошку основу; њима се једноставно само не свиђа то што ради „Капела“. На једном састанку, пушкински гуру Виктор љуберима представља супериорност пушкинизма, не само у мисли него и на делу, тако што својом борилачком вештином, уз помоћ штапа какав је Пушкин носио, успева с лакоћом све да их претуче и после демонстрације свог умећа говори им: „Сматрајте да је ово био наш први тренинг“.

После тога, чланови групе почињу да се облаче исто као њихов вођа и сви љубери моментално почињу да опонашају Пушкина, формирајући пушкинистичку милицију. Они патролирају градом заводећи ред, организују „Ноћ дугих штапова“ – што је очигледна алузија на есесовски покољ који је Хајнрих Химлер (Heinrich Luitpold Himmler) организовао над вођством конкурентског СА (Sturmabteilung) почевши од њиховог вође Ернста Рема (Ernst Julius Günther Röhm) под називом „Ноћ дугих ножева“ –  и на тај начин се директно укључују у политичке интриге и борбу. Ускоро, вођа предузима низ врло инвентивних акција, чак и својеврсну операцију под лажном заставом исписујући графите против пушкиноваца (алузија на паљење Рајхстага), чиме распирује бес против „Капеле“. Да би спречио власт да сруши зграду коју је окупирала „Капела“, објашњава да здање представља непроцењиво културно благо. Пошто су најурили „Капелу“ и спречили их да се врате у зграду они здање темељно реновирају и праве од њега свој главни штаб. Пошто су растурили сквот, пушкиновци пребијају припаднике „Капеле“ која практично нестаје. Неки беже из града а други се временом придружују пушкиновцима. У међувремену се појављује и конкурентска група, љермонтовљевци, који имају свој конкурентски програм за спас Русије, али их пушкиновци с лакоћом растурају.

Пушкин. Извор: Wikipedia

Организација се полако шири, а вођа мења одећу; сада је одевен у бело и почиње да се издваја од поданика који и даље носе црне пушкиновске униформе. Они имају и пушкинску омладину, што је алузија на Хитлерјугенд (Hitler-Jugend). Свим овим алегоријама филм очигледно алудира на нацизам, чак има и поигравања са антисемитизмом; чланови групе су антијеврејски опредељени, али имају и свог токен Јеврејина којег вођа сматра једним од најбољих и највећег Руса међу њима с обзиром да он најбоље познаје руску литературу и историју, за разлику од неких етничких Руса међу бившим љуберима у групи који су у том погледу потпуне незналице.

Овај изузетан филм одлично је одсликао дух времена. Занимљиво је да током преузимања власти над Заборском пушкиновци склањају црвене комунистичке транспаренте замењујући их својим транспарентима са црним словима на белој подлози који изгледају потпуно исто, али се, сем по боји, разликују и по порукама: уместо Лењинових цитата, појављују се Пушкинови стихови и мисли. Ипак, на крају се држава, која их је због политике гласности припустила да се размашу крилима, успешно обрачунава са пушкиновцима, а њиховим маршом у затвору завршава се филм.

Овај филм осликао је нарастајућу глад за идеолошким садржајем услед вакуума који је настао у СССР-у брзим крахом комунистичке идеологије а тиме и саме државе. Овај вакуум је широм СССР-а убрзано попунило мноштво покрета од којих су се многи позивали на лепшу прошлост. Иако би за само набрајање оваквих покрета било потребна читава књига, овде се разматра само део таквих покрета насталих међу Русима, што ће рећи у Русији, Украјини и Белорусији.

Од друштва „Памјат“ и „Руског марша“ до звонећих кедрова

Током перестројке у републикама Совјетског Савеза су, на основу указа генералног секретара совјетске Комунистичке партије Михаила Горбачова (Михаил Сергеевич Горбачёв), према свему судећи у организацији КГБ-а, формирани Народни фронтови (Народные фронты) који су врло брзо постали прави инкубатори етнонационализма широм државе. Послужили су разбијању СССР-а, а основни слоган тих етнонационализама у многим републикама гласио је: „Чемодан, вокзал, Россия“ (кофер, железничка станица, Русија) којим су Руси прогоњени у процесу етничког чишћења. Тако је, намерно или не, сопственом политиком, распаду Совјетског Савеза кумовала сама власт. Уосталом, све републике имале су посебне комунистичке партије, све осим Руске ССР. Слично се догодило и с Народним фронтом који у Русији – није ни основан. Једноставно није служио сврси – борби за независност. Од кога би Русија стицала независност? Од себе саме? Истина, по инерцији, угледајући се на остале републике, оснивани су фронтови појединих градова и региона у Русији, али су убрзо угашени јер нису имали смисла. Народни фронтови су нестали и у републикама по стицању независности, међутим из сасвим других разлога. Испунили су сврху, а постали су сувишни и зато што је такав облик удруживања подразумевао јединство титуларне националности и свих осталих народа, пре свега Руса. Када су републике почеле да граде етнократске државе, потреба за Русима је нестала, негде одмах као у случају балтичких република, а негде мало касније, као у Украјини.

Михаил Горбачев. Извор: NPR

У тој атмосфери један од разлога успеха руског председника Бориса Јељцина (Борис Николаевич Ельцин) било је залагање за Русију. Чак и данас чујемо ехо тог времена, само у карикатуралнијој форми. Постоје душебрижници међу Русима који, све зарад руских интереса, сматрају како не би било лоше и сада направити неку малу, само руску републику – јер зашто би унутар Руске Федерације други имали своје републике – чеченску, татарску, ингушку, бурјатску, осетинску, калмичку, јакутску, чувашку, а Руси да немају. Тај начин размишљања зачео је још комунистички функционер Алексеј Косигин (Алексей Николаевич Косыгин) који је сматрао да се рађа превише беба у другим народима и да би у некој форми раздруживање (како се то звало пред крај социјалистичке Југославије) било згодно како би се Русија ослободила других народа који је потенцијално могу угрозити. Сличне идеје су баштинили или их и даље баштине и руски либерални шовинисти попут Алексеја Наваљног (Алексей Анатольевич Навальный) и других чији је улични поклич некада био „Хватит кормить Кавказ“ (престанимо хранити Кавказ) и залагање за ампутацију делова руске територије. На начин сличан српским душебрижницима, од Добрице Ћосића до Латинке Перовић или Владана Батића, према којима је Србију, мање-више, требало свести на недићевске границе, ослободи је Црне Горе и Косова и Метохије и спречити да случајно не баца поглед преко Дрине, Дунава и Саве и тако себи ствара додатне проблеме.

Исламскa револуцијa 1979. године била je каписла за авганистанску авантуру и тада је заправо почело жестоко комешање у совјетском друштву. Комунистичка идеологија била је већ исцрпљена, неубедљива, људи нису веровали у њу, на исти начин као што данас у Европи не верују у једну идеологију и траже алтернативе. У ствари, све је почело и мало пре него што је Горбачов, човек обележен флеком на глави како би рекао Едуард Лимонов (Эдуард Вениаминович Лимонов), званично обзнанио почетак гласности и перестројке, где је гласност важнија јер је отворила Пандорину кутију и све што је држано под стегом комунизма само је покуљало напоље.

Общество „Память“. Извор: Lenta.RU

Још 1980. године појављује се најважније удружење прве фазе буђења идеологија, Друштво „Памћење“ (Общество „Память“), за које постоје индиције да га је оригинално осмислио КГБ. Када се, међутим, таква организација покрене обично се не зна на шта ће тачно касније изаћи, како једном рече председник Србије Томислав Николић: „Порасло дете, осамосталило се“. Друштво је водио Дмитриј Васиљев (Дмитрий Викторович Васильев) и оно је, колико је овом аутору познато, прво почело да експериментише са униформама. Њихова идеологија суштински се не може назвати строго фашистичком; они су у ствари били нека врста руске реакције на потпуни распад у друштву а касније и на распад државе. Највише су позивали на царизам, неку светлију а не толико далеку прошлост, и врло брзо су се чланови Друштва разгранали у разним смеровима. Многи знаменити људи били су у младости у том друштву; можда најпознатији међу њима је Александар Дугин (Александр Гельевич Дугин). Чувен је његов интервју из 1988. године:  он носи мајицу Друштва „Память“ и говори о томе какви су били наши преци а шта видимо око себе, какав је свеопшти друштвени распад и тако даље.

У суштини, и овај и све друге покрете настале у Русији касније хранили су нагомилано незадовољство, идеолошки вакуум, односно неверовање у идеологију која је толико ригидно представљана и промовисана, док је с друге стране слика друштвене стварности обележена свеопштом корупцијом, распадом система вредности, нефункционалношћу државе, атмосфером бесмисленог рата у Авганистану коју је песмама овековечио Виктор Цој (Виктор Робертович Цой). Тај вакуум нешто је морало да попуни, неки идеолошки садржај био је нужан. Социјализам у једној држави је пао, али многи нису видели алтернативу у рају тржишног либералног капитализма, који је подразумевао да неко мора да буде и губитник транзиције. Алтернатива се наметнула у директном такмацу совјетског социјализма из Другог светског рата, националсоцијализму. Који, када се помеша са лепом представом елегантне униформе компаније „Хуго Бос“ коју је носио Штирлиц  у „Седамнаест магновења пролећа“, производи заводљиву слику која попут расадника у стакленој башти утиче на развој идеја блиских националсоцијализму, у директној форми, или у форми етнонационализма, националбољшевизма или нечег трећег, свеједно.

Клима овог времена је одсликана у уметности. За препоруку је филм из 1991. који би се могао превести као „Авганистански слом“, или прелом (Афганский излом). Поред Цоја, у музичком смислу то доба овековечили су Игор Таљков (Игорь Владимирович Тальков), Јана „Јанка“ (Янка) Дјагиљева (Яна Станиславовна Дягилева) и други уметници. „Јанка“ је позната и по томе што је била у вези са Игором „Јегором“ (Егор) Љетовом (Игорь Фёдорович Летов), фронтменом групе „Грађанска одбрана“ (Гражданская оборона). Управо су култура и вулкан запаљивих порука и актуелних идеја тог бенда, као и дело Лимонова, умногоме надахњивали руски национални покрет. Због тога нове, неки би рекли ревизионистичке идеје, пробуђене међу Русима у току и после распада СССР-а, не треба искључиво повезивати са десницом. Такав једностран поглед веома је узак и нетачан. Уосталом, симболи у крви угушене (уз аплаузе Запада) побуне Белог дома (седиште Врховног совјета, највишег законодавног органа), коју су против руског председника Јељцина и његове узурпације устава у јесен 1993. предводили председник Врховног совјета Руслан Хасбулатов (Руслан Имранович Хасбулатов) и потпредседник Русије Александар Руцкој (Александр Владимирович Руцкой),  били су истовремено црно-жуто-бела империјална руска застава (у контексту деведесетих година застава руских националиста) и совјетска црвена застава. Веома јака симболичка порука послата је три деценије касније када су те заставе у Русији поново „уједињене“, и то на најзваничнији могући начин.[2]

Афганский излом. Извор: Спутник

На чувеној конференцији за штампу 1994. године појављују се Дугин, сада зрелији, Лимонов, већ веома познат писац и интелектуалац, аутор романа То сам ја – Едичка (Это я Эдичка) у којем је фантастично описао атмосферу тадашње Русије и жељу за бољом совјетском прошлошћу уместо Совјетског Савеза и Руса као доминантног народа понижених од капитализма, и Љетов, музичар на врхунцу популарности. Љетовљева девојка „Јанка“ трагично је окончала живот у 25. години, вероватно самоубиством, али то није сасвим поуздано утврђено. Исто се догодило Таљкову, а и Љетов је умро млад од предозирања, док је Цој погинуо у саобраћајној несрећи у Летонији у својој 28. години. Дугин, Лимонов и Љетов направили су 1993. Национал-бољшевичку партију (Национал-большевистская партия) коју је Дугин напустио 1998. и касније отишао у свом смеру развијајући међународни Евроазијски покрет, неоевроазијство засновано на идејама Лава Гумиљова (Лев Николаевич Гумилёв), Николаја Трубецкоја (Николай Сергеевич Трубецкой), Петра Савицког (Пётр Николаевич Савицкий), Георгија Флоровског (Георгий Васильевич Флоровский), Еренжена Хара-Давана (Эренджен Хара-Даван) и других класика евроазијства. Дугинова мисао отишла је у смеру покушаја креирања светске идеологије коју је назвао Четврта политичка теорија”. Дугин се годинама после разлаза помирио са Лимоновом, чија је у међувремену Национал-бољшевичка партија судски забрањена 2007. Атмосферу тих година посебно добро је описао Захар Приљепин (рођен као Јевгениј Приљепин – Евгений Николаевич Прилепин) у роману Сањка (Санькя), укључујући описе који алудирају на „нацболе“, како су у Русији називали национал-бољшевике.

Класични руски националиста, дакле не нациста или фашиста, је Јегор Холмогоров (Егор Станиславович Холмогоров), који је и данас врло активан, па се тако на једном украјинском телеграм каналу нашао на списку неподобних, оних које би требало ликвидирати. Одређени кругови у Украјини отворено славе убиства Дарје Дугине (Дарья Александровна Дугина), Максима Фомина (Максим Юрьевич Фомин), познатог као Владлен Татарски (Владлен Татарский), и друге сличне терористичке подухвате, попут покушаја убиства Приљепина.

Посебно занимљиви ликови постсовјетске али и постјељциновске Русије били су Максим Марцинкевич (Максим Сергеевич Марцинкевич), познат као „Тесак“, и Јегор Просвирњин (Егор Александрович Просвирнин). Просвирњин, Шарл Бодлер (Charles Pierre Baudelaire) руског национализма, под неразјашњеним околностима погинуо је 2021. у 35. години живота. Он је водио веома посећени сајт „Спутњик и погром“ (Спутник и погром), а због идеја које је заступао и активно промовисао у руској јавности био је стално на удару државе. Годину дана пре Просвирњинове смрти у затвору је, у својој 36. години, пронађен задављен и претучен „Тесак“, најчувенији прави руски неонациста, предводник групације „Формат 18“, 2006. и 2007. веома близак нацистичкој организацији Национал-социјалистичко друштво (Национал-социалистическое общество).

„Тесак“ је најпознатији руски скинхед. Дошао је из Народне националне партије (Народная Национальная Партия) Александра Иванова-Сухаревског (Александр Кузьмич Иванов-Сухаревский) и Алексеја Широпајева (Алексей Алексеевич Широпаев). Он, међутим, није био само обичан скинхед. Почео је снимајући видео садржаје екстремног карактера, а приписује му се и снимак убиства миграната за које ни данас није познато да ли је стварно или лажно. Његов најближи сарадник Сергеј Коротких (Сергей Аркадьевич Коротких), познат као „Маљута“ (Малюта), са којим је наводно направио тај снимак, касније је постао један од истакнутијих припадника „Азова“. „Тесак“ се бавио свим и свачим и свашта је проживео: од лајф коуча (life coach), блогера, чак и неке врсте либертаријанца, професионалног преваранта, креатора неколико покрета, укључујући организацију која се бавила проналажењем, кажњавањем и понижавањем педофила пред укљученим камерама, све до робијаша на великом гласу… Познат је и по књигама Реструкт! и Деструкт које је сам издао и битан је као човек који је веома утицао на трендове у поп култури. „Тесак“ је на неки начин створио сам себе, није имао узора, и успео је да од своје појаве направи читаву субкултуру.

Тесак. Извор: BBC

И Просвирњин – који је личним печатом снажно обележио руски национализам – такође је трагично окончао живот. Према званичној верзији, извршио је самоубиство скоком на улицу из свог стана у центру Москве, наводно под дејством тешких наркотика. Створио је „Спутњик и погром“, најутицајнији и најзанимљивији сајт и програм руског национализма. Идеје које је он развио потекле су од једне фигуре која није толико живописна попут њега, али је поставила идеолошке темеље Просвирњинове мисли – то је Дмитриј Галковски (Дмитрий Евгеньевич Галковский). Галковски је посредством свог блога LiveJournal, односно „Живи журнал“ (Живой Журнал), који и данас постоји, угледног у руској блогосфери, покренутог 1999. године, стотинама својих објава направио идеолошки конструкт који је прославио Просвирњин промовишући га неуморно у „Спутњику и погрому“. Суштина тог конструкта је теза о свету којим руководи непрекидна макијавелистичка политичка борба, којим управљају елите, углавном породице, које стално међу собом воде рат. Народи су средство у рукама елита и функционишу као корпорације које се у конкурентској борби дарвинистичког типа боре за опстанак у оквиру светског поретка. У том поретку постоје  хегемони, субхегемони и криптоколоније, а управо је Совјетски Савез, према Галковском, био својеврсна криптоколонија. У борби хегемона Велике Британије и субхегемона Немачке страдала је Русија којој је Лондон организовао револуцију 1905. да би земља била докрајчена револуцијом 1917. преко својих агената бољшевика који су уништили руску елиту као конкурентску британској. Совјетска држава постала је британска криптоколонија усмерена против руског човека и ту криптоколонију направио је совјетски човек новиоп,[3] како га је назвао Галковски. Новиоп је сарадник окупатора, биће које не зна много о свом пореклу, који је мешанац и национално и класно, суштински супротстављен идеалу руског човека. То опште мешање уништило је хијерархију, која је одлика руске нације. Тезе о криптоколонији и новиопу, које је проносио и разрађивао Просвирњин, изродиле су читаву грану мим културе. А ове идеје биле су нешто најсвежије на руској националистичкој сцени на самом почетку 21. века.

Суштински, руски нацисти, али и националисти, били су супротстављени Кремљу и заједно са либералима учествовали су у великим протестима 2011. године. Поново су, међутим, 2014. и 2015. године дали легитимитет руским државним властима, сматрајући да су оне враћањем Крима у Русију и „руским пролећем“ повратиле легитимитет. Но, националисти су убрзо имали проблем пошто је „руско пролеће“ практично угушено. Просвирњин је, тако, 2017. године оптужен за вређање украјинског народа, а имао је и друге непријатности попут претреса стана и посета припадника одговарајућих државних служби, угашен му је сајт „Спутњик и погром“… Руски националисти су, све до 2022. и Специјалне војне операције у Украјини, поново били у стању дубоког разочарења и ту треба тражити мотиве неких од њих који су се у међувремену прикључили Украјини, ставши на страну кијевског режима у рату против Русије. Мада се мора рећи да се већина њих нашла на украјинској страни још 2014. године када је заправо и настао тај велики расцеп међу руским националистима. А 2020. карактеристична је по томе што је те године умро и плодни руски мислилац и лидер забрањене Национал-бољшевичке партије Лимонов, као и Просвирњинов близак сарадник, нешто старији од њега, Константин Крилов (Константин  Анатольевич Крылов), такође изузетно занимљива личност и плодан аутор. 

При разматрању ове теме посебно иритира стално инсистирање западних медија на томе да је председник Руске Федерације Владимир Путин (Владимир Владимирович Путин) руски националиста, јер ако је ико у Русији доживљавао прогон власти, онда су то руски националисти. Отуда све ово, укључујући екстремни национализам, који у неким случајевима прераста у неонацизам, у суштини има корен у загушљивости створеној током постојања Совјетског Савеза, али и у периоду који је уследио. Млади људи су тражили било какву алтернативу, што екстремнију то бољу, да би постојећем стању које им не да да дишу барем на тај начин бацили изазов. Стога не треба да чуди што толики руски националисти и неонацисти ратују за Украјину у Украјини. Тамо су, како они то виде, добили свој Дизниленд, белачку државу у којој их нико априори не малтретира зато што су „исправни” Руси (мада многи у међувремену конвертују у Украјинце). Све то у тој истој Украјини, земљи у којој се потискује или каткад директно забрањује руски језик. То је једно лудило које је врло тешко објаснити, али има своју логику. Зато нервирају телевизијске сторије код нас у Србији у којима се изузетно компликоване констелације на руском простору, врло изнијансиране, због непознавања прилика крајње банално упрошћавају и објашњавају на потпуно погрешан начин.

Један од основних праваца који су експлодирали са гласношћу је неопаганизам који је у ствари нека врста копије онога што је виђено у Енглеској и Немачкој крајем 19. и почетком 20. века. Зато је за сваку препоруку књига Црно сунце (Schwarze Sonne) Ридигера Зинера (Rüdiger Sünner) у којој он објашњава да Адолф Хитлер није оригиналан и да је све те идеје покупио из разних извора, укључујући руску мистичарку Хелену Блавацку (Елена Петровна Блаватская) и њене „окултне маштарије“ (Siner, 2011, str. 48), и да се окултизмом највише бавио Химлер[4] у свом замку Вевелсбург у коме се налази окултни симбол Црно сунце са 12 спојених руна. Нико никад није објаснио шта то заправо значи, али Украјинци очито мисле да тај симбол разумеју боље од Немаца. Суштина је да је неопаганизам, пошто заправо има мало доказа о паганској вери и паганским обичајима и ритуалима, слободно поље на коме свако ради оно што хоће, где „расте свако воће“, што би рекао Бранко „Коцкица“.

Црно Сунце. Извор: FAZ

Многи су ту додавали шта им се свиђа, али основа од које је све почело и на коју се сви позивају је Велесова књига о наводној древној словенској религији и историји,[5] објављена педесетих година 20. века, коју је написао Јуриј Мирољубов (Юрия Петрович Миролюбов). То је екстремна књига, која је према нашироко прихваћеном ставу међу историчарима и лингвистима фалсификат, забрањена и у Совјетском Савезу и у Русији. Затим неколико књига Александра Хињевича (Александр Юрьевич Хиневич) под општим називом Словенско-аријевске веде (Славяно-Арийские веды), при чему аутор користи крајње непоуздане изворе, укључујући Велесову књигу, које су као екстремистичке такође судски забрањене у Русији, као и Удар руских богова (Удар русских богов) Владимира Иванова (Владимир Алексеевич Иванов) и Валерија Селиванова (Валерий Владимирович Селиванов) који су је потписали псеудонимом Владимир Истархов (Владимир Алексеевич Истархов).

Те књиге су доста сличне фантазијама које је измаштао чилеански дипломата, писац, окултиста и неонациста Мигел Серано (Miguel Joaquín Diego del Carmen Serrano Fernández), о ванземаљцима који су створили супериорну расу на нашој планети, располагали још у древним временима подједнако супериорном технологијом, и друге сличне креативне фантазије. Сви неопагански култови по Европи, односно све неонацистичке европске партије и покрети морају да имају бар неко паганско божанство из своје националне прошлости. Па онда ако сте Мађар или Бугарин свиђа вам се бог Тангра, и јахачи из централне Азије, Грци посебно воле Зевса, Херу и све остале богове вишег ранга у Пантеону Олимпа, северњаци се диве Тору и Одину, а Словени су се до украјинског рата највише позивали на Перуна, Велеса, Стрибога, Дажбога, Сварога, Триглава, Црнобога, Јаровита, Дабога… За Словене је то важило све док унутар тог паганског неонацистичког покрета нису доживели неку врсту унутрашњег ауторасизма и онда су одустали од словенских богова и почели да се директну угледају на немачку неопаганску традицију и да замењују Коловрат, пансловенски симбол бога Сварога, германским, односно есесовским симболом Црног сунца.

Алексеј Добровољски (Алексей Александрович Добровольский)  је још педесетих година 20. века био у затвору у Совјетском Савезу зато што је био стаљиниста, а Јосифа Стаљина (Иосиф Виссарионович Джугашви́ли Сталин) је сматрао црвеним Хитлером, дакле направио је некакву синтезу стаљинизма и нацизма, и касније је, све до смрти 2013. године, био отворени нациста. Савез „Венеда“, пак, заснива се на учењу Виктора Безверхија (Виктор Николаевич Безверхий), а „Велесов круг“ водио је Иља Черкасов (Илья Геннадьевич Черкасов).

Није, међутим, сав неопагански покрет отишао у нацистичком смеру, део њуејџера кренуо је немилитантним путем комерцијализације. Они се залажу за мир и љубав, али пре свега су секташи бизнисмени. Ту има заиста доста опскураната; неки људи су почели као политичко-верске вође, а завршили у телевизијским ријалитијима, или су покушали да буду преваранти. Међу њима двојица су најпознатија. Један је бивши саобраћајни полицајац Сергеј Тороп (Сергей Анатольевич Тороп), познат као Висарион (Виссарион), чувени лажни Исус који је основао „Цркву последњег тестамента“ и богатио се изнуђујући новац од следбеника. Ухапшен је 2020. године. Други је писац Владимир Мегре (Владимир Николаевич Мегре), на почетку перестројке председник Међурегионалног удружења сибирских предузетника, који има идеју о кедровима који звоне. Објавио је серијал од десет езотеричних књига о филозофији живљења на „нови“ начин под заједничким насловом Звонећи кедрови Русије (Звенящие кедры России), које су преведене на 23 језика у тиражу од 11 милиона. Чест је гост на књижевним трибинама широм Русије и у свету, а његови највернији читаоци оснивају клубове обожаватеља. Тврди да има и двоје деце са вилом из шуме, девојком Анастазијом, која је плод његове маште. Свакако је највише од свих успео у бизнису, продаје кедрово етерично уље преко интернета, има своју школу и следбенике. Увек је веома пазио да се политички нипошто не изјашњава и да буде латентно за власт, али свакако да се никоме не замери.

Извор: CEOtudent

Александар Поткин (Александр Анатольевич Поткин), познат као Александар Белов, и његов брат Владимир водили су Покрет против илегалне имиграције (Движение против нелегальной иммиграции). Запажена је изјава Белова да његови другови ратују са обе стране фронта у Украјини (Бышок, С. О., & Валяев, Е. Ю., 2015, стр 39–41). Ово је заиста тачно и није ретко. Када је почео рат збила се велика диференцијација унутар различитих руских националистичких и нацистичких организација. Многи руски скинхедси су отишли да ратују на страни режима у Кијеву, нису ретки украјински диверзанти управо из тих кругова које су физички неутралисале или заробиле руске снаге. Док су се са друге стране навијачи, који су такође делимично укључени у поједине од ових покрета, учесници манифестација „Руског марша“ (Русский марш),[6] више окренули на страну руске државе.

Белов и његов брат тесно су сарађивали са Дмитријем Дјомушкином (Дмитрий Николаевич Дёмушкин), предводником отворено неонацистичке организације Словенски савез (Славянский союз). Организације која је отворено користила модификовани нацистички кукасти крстом, а забрањена је 2010. године. Они су били најпрепознатљивија лица „Руског марша“, уз Наваљног, који долази из екстремно националистичке, антиимигрантске идеолошке притоке, наравно неонацистичке, и то је још један од смешних момената када се упари са срцепарајућим причама које о њему можемо чути у западним медијима. На руској неопаганској сцени такође је битан Александар Баркашов (Александр Петрович Баркашов), оснивач 1990. године „баркашоваца“, како су најчешће називали припаднике Руског националног јединства (Русское национальное единство), које је имало паравојне јединице, униформе, чији су припадници били отворени нацисти, такође са симболом стилизованог кукастог крста. На руском простору (Русија, Белорусија, Украјина) је, међу припадницима оваквих организација, основни „спорт“ био како нацртати кукасти крст а да то, као, не буде кукасти крст (што је уосталом случај и са другим европским неонацистима), при чему су „баркашовци“ били мало отворенији од осталих у томе. Својеврсна је занимљивост да је потоњи стални представник Русије при НАТО-у, заменик руског премијера и генерални директор „Роскосмоса“ Дмитриј Рогозин (Дмитрий Олегович Рогозин) у младости био близак „баркашовцима“, што показује да нису сви руски националисти политички маргиналци; постоје и они који су створили озбиљне политичке каријере. О том периоду сведочи чланак на руском сајту Pravda.ru: „Рогозин се 1993. прилично успешно побратимио са РНЕ Баркашовом и другим националистима. Истина, сарадња је била кратког века. 1995. године, након рације у канцеларији РНУ, вођа организације Александар Баркашов оптужио је А. Коржакова, А. Веденкина и … лидера Конгреса руских заједница (ЦРО) Дмитрија Рогозина за провокацију“ (Савицкая, 2005).

Посебно насилна била је малобројна Борбена организација руских националиста (Боевая организация русских националистов) Иље Горјачева (Илья Витальевич Горячев) и Никите Тихонова (Никита Александрович Тихонов), препознатљива у широј руској јавности по њеној скраћеници БОРН,  чијих је неколико припадника осуђено за најмање 10 убистава, од којих четворица на казне доживотног затвора. БОРН је основана 2008. да би већ 2011. године била распуштена. Организација „Руски образ“ (Русский образ), пак, замишљена као политичко крило БОРН-а, такође је угашена, поделивши тако судбину матичне групације.


[1] У Совјетском Савезу било је уобичајено да немачке нацисте називају фашистима. За то је постојао идеолошки разлог како би биле избегнуте прилично очигледне асоцијације између назива националсоцијализам и социјализам, поготово социјализам у једној држави, па би испало да су и Совјети некакви социјалисти једне државе (нације) који се боре против других национал-социјалиста. Премда је у најмању руку непрецизна, реч „фашиста“ била је ипак згоднија од „нацисте“, јер отклања ризик конфузије и евентуалних неспоразума. 

[2] На церемонији у присуству председника Путина, 17. јуна 2023. у Санкт Петербургу су на три највиша јарбола у свету (179,5 метара сваки) подигнуте државна застава Русије, црвена застава СССР-а и застава Руске империје, димензија 60 са 40 метара, које симболизују континуитет руске државе, укључујући и комунистички и царски период. У тренутку церемоније, застава Совјетског Савеза навршила је 100 година, застава Руске империје 165 и бело-плаво-црвена тробојка Петра Великог, државна застава Русије, 330 година. Путин је овим гестом, између осталог, рехабилитовао жртве у Белом дому, али направио и симболичан чин помирења, јер је са јељциновске  стране, насупрот застава царске и совјетске Русије (тада погрдно називане „црвено-браон коалиција“), стајала државна застава Русије. 

[3] Новиоп је скраћеница од новая историческая общность (ново историјско друштво)и према Галковском представља титуларног човека Совјетског Савеза и Руске Федерације.

[4] Химлер је 1935. основао и организацију Аненербе (Ahnenerbe), описивану као „друштво за истраживање древне германске историје и наслеђа предака“, која је требало да потврди његове фантазије о германској и нордијској аријевској супериорности. Организација се од оснивања бавила археологијом, окултизмом и мистицизмом како би потврдила надмоћ аријевске расе, а касније је као саставни део СС трагала за „Заветним ковчегом” и сличним библијским реликвијама, ископавала викиншко утврђење из деветог века, предводила експедиције на Тибет, Блиски исток, јужну Русију и многа друга места широм света, укључујући археолошка ископавања на београдској тврђави Калемегдан. Под окриљем Аненербеа спровођена су и многа антрополошка и медицинска истраживања попут експеримената злогласног Јозефа Менгелеа (Josef Mengele). Та моћна нацистичка организација, за коју се тврди да је истраживала и феномен летећих тањира, пред крај рата је успоставила чак и контролу над програмом „Фау–2“ (V–2) Вернера фон Брауна (Wernher Magnus Maximilian Freiherr von Braun).

[5] Треба истаћи да су се украјински неонацисти (као и део руских) временом готово потпуно одрекли словенске верзије неопаганизма и уместо тог извора неонацизма у потпуности су преузели Химлеров северњачки култ.

[6] Организација која је координисала одржавање маршева и митинга руских националистичких групација и покрета од којих су неки и неонацистички, у градовима Русије и других постсовјетских земаља. Маршеви се одржавају 4. новембра, на руски државни празник Дан народног јединства (День народного единства). Реч је о празнику у спомен на истеривања пољске војске из Москве 1612. године, током тзв. смутног времена. Први „Руски марш“ одржан је у Москви 2005. године, годину дана пошто је установљен Дан народног јединства, и то је прва већа дозвољена демонстрација руских националиста у модерној Русији.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

О колонизацији и деколонизацији ума

0
На размеђи свјетова, у процјепу интереса и на међи стварања нових поредака, српски народ је у својој богатој историји доказао своју величину, храброст и...

KOMENTARI

Dejan M. Pavićević on U Siriji se rađa novi halifat
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?