Политички екстремизам и идентитетска конфузија у руском свету
Украјина – други руски грађански рат
Рат у Украјини донео је и тренутак истине за припаднике руског националистичког покрета. Неки, посебно неонацисти, одлучили су да се прикључе Украјини још 2014. године, као што је урадио „Маљута“, који је као истакнути „азовац“ добио и држављанство Украјине лично од тадашњег шефа државе Петра Порошенка (Пётр Алексиевич Порошенко). Претходно је у Русији као што је наведено био сарадник најпознатијег руског скинхеда и неонацисте „Тесака“.
Још један „Тесаков“ сарадник, Денис Капустин (Денис Евгеньевич Капустин), познатији као Денис Никитин, ушао је у жижу јавности када је оптужен да је по задатку Службе безбедности Украине (Служба безпеки України; СБУ) почетком марта 2023. организовао атентат на православног олигарха Константина Малофејева (Константин Валерьевич Малофеев), који је спречила руска Федерална служба безбедности (Федеральная служба безопасности; ФСБ). Према саопштењу ФСБ, атентат је покушан на потпуно исти начин на који је у августу 2022. убијена Дарја Дугина.[1] Капустин – познат и као „Бели краљ“ (White Rex је такође био назив неонацистичког бренда одеће коју је успешно продавао) – емигрирао је 2017. у Украјину, а претходно је са украјинским неонацистима учествовао у пучу на кијевском Мајдану крајем 2013. и почетком 2014. године.
Као екстремни бели расиста и љубитељ Трећег рајха, за сопствени мото узео је слоган „Leben ist Kampf“ (Живот је борба), према називу познатог нацистичког пропагандног филма из 1937. године. Сада у украјинској војсци предводи „Руски добровољачки корпус“ (Русский добровльческий корпус; РДК), која је као свој симбол преузела знак организације „Бела идеја“ (Белая идея) коју је тридесетих година 20. века основао белогардејски имигрант Виктор Ларионов (Виктор Александрович Ларионов). Иако је пре почетка рата „Бели краљ” нападао Владимира Зеленског (Владимир Александрович Зеленский) као Јеврејина који шири либералне вредности, РДК је основан тек „после личног састанка Капустина и председника Украјине Владимира Зеленског“.[2] Пре стварања РДК Украјина је на самом почетку ескалације рата после фебруара 2022. године, наводно од заробљених руских војника, у сарадњи са руским опозиционаром Иљом Пономарјовом (Илья Владимирович Пономарёв), сада већ отвореним издајником Русије, створила „Легион Слобода Русији” (Легион Свобода России).
А о сложености рата на истоку Европе говори и то што готово идентична добровољачка формација постоји и на руској страни – „Малоруска ослободилачка армија“ (Малоросская освободительная армия; МОА) састављена од Украјинаца (Малоруса), углавном бивших бораца украјинске војске који нису желели да буду размењени већ да наставе да се боре на страни Русије. Симбол МОА је украјински трозубац окренут наопако на плаво-црној застави.[3][4] РДК се позива и на традицију „Руске ослободилачке армије“ (Русская освободительная армия; РОА) генерала Андреја Власова (Андрей Андреевич Власов), која се у Другом светском рату борила на страни нациста против Црвене армије (бољшевика). РДК је 2023. године извела више прекограничних терористичких упада у Русију. Капустин је такође био организатор нереда руских навијача на Европском фудбалском првенству 2016. у Марсеју. У младости је живео у Немачкој и према Министарству унутрашњих послова Северне Рајне-Вестфалије постао је један од најистакнутијих неонациста у Немачкој, док је немачка штампа подсетила да се Капустин с породицом, као руски Јеврејин, доселио у оквиру програма за избеглице јеврејског порекла (Diehl, J., Holscher, M., Lehberger, R. & Siemens, A., 2019).
Читав националистички покрет поделио се 2014. године. Екстремни националисти у Белорусији, нацисти, били су за кијевски режим успостављен после насилног преврата на Мајдану, што се догодило и онима у самој Украјини. Део националиста из Русије врло брзо је отишао у Украјину да ратује, док је већина остала у Русији, видевши 2014. у „руском пролећу“ успостављање поновне легитимности руске власти против које су били још током протеста такозваних „белих трака“ на Болотном тргу измађу 2011 и 2013. Мада је постало јасно најкасније 2017. године да држава не гледа благонаклоно на такву врсту национализма, националисти су ипак поново стали уз државу и њену борбу, додуше не тако организовано с обзиром да ни „Руски марш“ више није могао да постоји у форми у којој је постојао раније, дајући тако Кремљу још једну шансу, упркос несугласицама.
У јавности често, посебно код нас, постоји конфузија о украјинском нацизму и неонацизму. Треба знати да постоје две традиције украјинског национализма. Једна је фолклорни национализам из западне Украјине који се заснива на величању Степана Бандере (Степан Андреевич Бандера), Романа Шухевича (Роман Йосипович Шухевич) као и Симона Петљуре (Симон Васильевич Петлюра) и Ивана Мазепе (Иван Степанович Мазепа), дакле малоруски, суштински унијатски национализам колаборантског типа.[5] Замах том национализму у предвечерје распада Совјетског Савеза дао је Народни покрет Украјине за перестројку (Народний Рух України за перебудову), партија чији су многи припадници, познати као „руховци“, у годинама које су уследиле у великој мери обележили турбулентна политичка и друштвена превирања у Украјини (Byshok, S., & Kochetkov, A., 2014, p. 43). Прави доктринарни нацисти у Украјини долазе из крајева који се називају рускоговорећи региони а заправо су руски региони. Већина нациста су бивши Руси, што је најбоље скривана тајна ван руског простора. То је, међутим, добро познато у руском простору, али странцима то најчешће није јасно. Тај нацизам настао је из идеолошке борбе у позном Совјетском Савезу.
Кључ за претварање руских нациста у украјинске нацисте, потом чак и за њихову украјинизацију у лингвистичком смислу, била је организација „Патриоте Украјине“ (Патріоти України), из које је 2016. године проистекла политичка странка Национални корпус (Національний корпус) и потом пук „Азов“, чији је лидер и командант Андреј Билецки (Андрей Евгеньевич Билецкий), познат као „Бели вођа“ (Белый вождь). Они су практично украјинизовали, у првом реду младе људе, што преко навијачких фирми фудбалских клубова,[6] што директном политичком агитацијом. Радикализација младих Руса у Украјини спроведена је у потпуно неонацистичком и неопаганистичком кључу тако да су у врло кратком року од њих направљени веома острашћени Украјинци. Билецки је рођен као Рус, а тајна његовог успеха састојала се у томе што је променио уобичајену тему поделе унутар Украјине, поделе дуж Дњепра на левообалну и деснообалну Украјину коју деле језик и вера. Уместо тога, он је врло перфидно и фантастично успешно украјинизовао младе Русе бивше совјетске републике Украјине тако што им је са старе идентитетске поделе скренуо пажњу на лепо упаковану расну теорију. Највећи виц код украјинског нацизма јесте да је то заправо чисто руски феномен, резултат идеолошког сукоба унутар руског националног корпуса. Део руских нациста одрекао се руског имена и руског идентитета тако што се помоћу нацистичке идеологије готово неприметно конвертовао у Украјинце.
Основа коју је Билецки узео за ову конверзију у Украјини била је уобичајена повремена нетрпељивост између Словена (Руса) и других народа на постсовјетском простору која је кулминирала у време распада земље. Организујући маршеве против миграната (у случају 2006. године Вијетнамаца), тврдио је да су Украјинци најчистија бела раса, за разлику од Руса који су због расног мешања са монголским и угро-финским народима у том погледу инфериорни. На овај начин расправа је потпуно измештена из утемељеног поља и пребачена на терен заводљиве идеологије која је своју метастазу доживела тек после трагедије у Одеси 2. маја 2014. и милитантне украјинизације руских делова Украјине којој су најподложнији били млади људи.
Епицентар активности батаљона, касније пука „Азов“, био је Мариупољ, у коме су поред страховладе азовци успоставили читав паралелни социјални систем, готово идентичан ономе који је антиципиран у филму „Бакенбарди“. У том смислу су поред нацистичких хевиметал музичких фестивала и низа других активности, најважији били омладински кампови за децу различитог узраста и читава неонацистичка субкултура настала око „Азова“ и других неонацистичких удружења. Та субкултура испоставила се као кључна у стварању високо мотивисане војске која се до последњег бори у рату започетом 2014. године. Накнадно се испоставило да је период између 2014. и 2022. послужио као савршен инкубатор за стварање украјинске нације која није више подељена језиком[7] и вером, већ спојена идејом крви и тла, на основу кључног принципа: „расe“. И више од тога. Билeцки проглашава да је циљ стварање новог Трећег рајха, Велике Украјине: „’Историјска мисија наше нације у овом кључном веку је да предводи и води беле народе света у последњем крсташком рату за њихов опстанак. Кампања против подљудства коју воде Семити’. ‘Билецки је циљем садашње генерације назвао стварање Трећег царства – Велике Украјине’“.[8] Још један виц је да је управо један Јеврејин Игор Коломојски (Игорь Валерьевич Коломойский), шеф Приват банке (ПриватБанк), био главни финансијер првих неонацистичких јединица још 2014. године, а да је данас председник Украјине који је предводи у крвавом рату у коме гину припадници „Азова”, борци Билецког, други (руски) Јеврејин Владимир Зеленски, који је попут Билецког од човека руске културе конвертовао у Украјинца тако што је чак и своје име променио, украјинизујући га у Володимир. За људе попут Коломојског и Зеленског сконван је чак и погрдни назив „Жидобандера”.
Треба имати на уму и да су многи тинејџери који нису имали јасно дефинисан национални идентитет, а заправо су из руских породица, социјализовани после Мајдана и да је осам година грађанског рата учинило своје. Тако имамо ситуације да се очеви боре у проруским милицијама а синови у украјинским, и то не било каквим него управо у неонацистичким добровољачким батаљонима који су највише екстремно идеолошки обојени. Ово је суштинска разлика између западноукрајинског „Десног сектора“ (Правий сектор) и неонацистичког „Азова“ украјинизованих Руса.
Руку на срце, треба рећи да и са руске стране грађанског рата у Украјини има неонациста, али они нису национални конвертити попут бораца из украјинских добровољачких формација „Азов“, „Ајдар“, „Донбас“, „Торнадо“… Реч је о групи „Русич“ и њиховом вођи Алексеју Миљчакову (Алексей Юрьевич Мильчаков), познатијем по надимку „Серб“ (Србин). Украјинска пропаганда често указује на „Серба“, као и на Дмитрија Уткина (Дмитрий Валерьевич Уткин) који има нацистичке тетоваже на телу, када жели да истакне да и руска страна има неонацисте, па због тога не може да се говори о борби против нацизма у Украјини. Уткин се борио у Сирији као официр „Словенског корпуса“ (Славянский корпус), формације која је претеча „Вагнера“, да би ратни пут наставио као један од најистакнутијих команданата приватне војске „Вагнер“ Јевгенија Пригожина (Евгений Викторович Пригожин), који је, да иронија буде већа, такође јеврејског порекла. Ту, међутим, треба истаћи битну разлику на коју је указао Путин, говорећи да у Русији, можда, постоје неонацисти, али да они нису на власти.[9] И заиста држава Украјина је неонацистима за њихове активности дала пун легитимитет и логистику, легализујући и интегришући „Азов“ и друге неонацистичке војне формације у званични безбедносни систем Украјине, за шта је најзаслужнији Андреј Парубиј (Андрей Владимирович Парубий). Вагнер је, с друге стране, све време, од оснивања до Пригожиновог покушаја државног удара, био одвојен од регуларних оружаних снага.
Овде треба рећи да су и Евромајданом 2013. свргнути украјински председник Виктор Јанукович (Виктор Фёдорович Янукович), као и председник Белорусије Александар Лукашенко (Александр Григорьевич Лукашенко), били толерантни према антируском национализму у својим државама. Ако се то још и могло очекивати од Јануковича, јер му је из западне Украјине над главом стално висио Дамоклов мач националиста, а Русија ништа није чинила да подржи руске идентитетске покрете у Украјини, сматрајући да је довољно сарађивати само са влашћу а не и са друштвом, у Белорусији је заиста несхватљиво понашање власти после успеха кијевског „Мајдана“. Лукашенко је форсирањем белоруског идентитета, као нечег различитог у односу на руски идентитет, све време радио против самог себе а да тога није био свестан. Чак и ако је неко од његових сарадника то и видео, очигледно да, намерно или из страха, није био у стању да му укаже на ту чињеницу. Иако је управо Лукашенко зауставио лудило такозване нове коренизације, односно дерусификације Белоруса која је подразумевала и мењање личних имена свих грађана земље, па су, примера ради, Олге масовно постале Волхе и слично.[10] Лукашенко је и сам после 2010. кренуо у процес меке белорусизације мислећи да ће моћи да балансира између Истока и Запада, а за право су му дали чувени Мински споразуми, и у периоду од неколико година после 2014. био је радо виђен гост на Западу не схватајући да му Запад ласкањем спрема крваву замку као Моамеру Гадафију (معمر القذافي).
Уврежено је мишљење да је на тренд белорусизације и нове коренизације, и у том смислу на Лукашенка, одлучујуће утицао Владимир Макеј (Владимир Владимирович Макей),[11] чија је изненадна смрт крајем новембра 2022. изазвала многе спекулације и нагађања. Јачање поновне белорусизације, које се поклапа са политичким успоном Макеја, подразумева да су у Белорусији, укључујући престоницу Минск, сви државни натписи написани на белоруском језику који готово нико не користи у свакодневној комуникацији. Широм земље подигнути су споменици Франциску Скарини (Францыск Скарына) и сличним историјским личностима које су или отворено биле проватикански оријентисане, што значи пропољски, или су промовисале белоруску мову (мова значи реч или језик на белоруском и украјинском) у совјетском периоду, а у једном тренутку је и сам Лукашенко запливао на таласу отворене конфронтације са руским идентитетом: „У првој поруци белоруском народу и Народној скупштини (парламенту) Белорусије после почетка украјинске кризе, изреченој 22. априла 2014, председник Републике Белорусије Александар Лукашенко је, први пут током своје владавине, отворено поставио „руско питање“, саветујући официре КГБ-а да се према активистима који се жале на проблеме Руса у Белорусији односе ‘као према диверзантима’“ (Аверьянов-Минский, К., & Мальцев, В., 2015, стр. 14).
Лукашенко заправо није схватио да гушењем руског идентитета, чак и агресивним натурањем белоруског језика,[12] туђег становништву његове државе, није стекао пријатеље међу екстремном белоруском пролитвинском опозицијом која је, шта год он урадио у њихову корист, у њему видела само обичног ватњика[13] и експонента Кремља. Ово се нагло променило после спорних избора и масовних протеста 2020. године. С обзиром да није постојала ни једна руска алтернатива Лукашенку, на протесту су сви опозиционо настројени, и они који себе сматрају националним Русима и они који кажу да су Литвини (односно неруски Белоруси), стали под БЧБ (бело-червоно-бели) барјак. То је у ствари застава пронацистичке колаборантске власти у Белорусији током нацистичке окупације (нешто слично бандеровцима у Украјини). Захваљујући лојалности апарата силе и показане одлучности коју није имао Јанукович, Лукашенко је за длаку успео да задржи власт, после чега се поново окренуо Русији схвативши да Запад жели његову главу и да Минск никада није видео као неутралну престоницу већ да га је, попут Украјине, доживљавао као предмет политичке и војне интервенције.
У међувремену догодиле су се неке ствари које су Лукашенку ишле на руку, тиме што су од опозиције одбиле добар део неекстремних присталица опозиције. Прво, многи насилни демонстранти, који су се на демонстрацијама 2020. тукли са белоруском полицијом, а који су углавном као и у Украјини дошли из неонацистичких кругова и уједно су припадници хулиганских фирми белоруских фудбалских клубова, отишли су на украјински фронт како би ратовали против Русије, заједно са другим неонацистима, често из Русије и Украјине. Такође, Светлана Тихановскаја (Светлана Георгиевна Тихановская), кандидат опозиције која је тврдила да је победила на изборима, отишла је у емиграцију одакле је дала неколико изјава које су охладиле део њених присталица.
Мора се ипак истаћи да је Лукашенко показао велику храброст и менталну снагу у неколико кључних момената за цео руски свет и опстанак руске државе и народа. Он је први зауставио процес грубе и убрзане дерусификације у Белорусији одмах после доласка на власт. Пред још већим изазовом нашао се 2020. када је успео да сузбије велике нереде који су претили крвавом оружаном ескалацијом. Он је 24. јула 2023. године, усред оружане побуне „Вагнера“, пружио одлучујућу подршку Путину, а историја ће вероватно показати да је преговорима са Пригожином спречио грађански рат у самој Руској Федерацији. Овај догађај – којим је избегнуто велико крвопролиће, можда и распад фронта у Украјини, губитак рата и директна страна интервенција у самој Русији, могуће и њена окупација и крваво распарчавање – Лукашенка смешта међу великане руске историје.
Суштински рат у Украјини, који су многи пророчки најављивали попут Лимонова или Владимира Жириновског (Владимир Вольфович Жириновский), представяа крешчендо распада Совјетског Савеза. То је заправо руско-руски грађански рат и у етничком руском смислу и у том смислу да у њему учествују готово сви народи Руске империје, да ли она била царска или совјетска. Чечени су на обе стране, већински са руске, али ту су и дудајевци са украјинске стране, Грузини су већински са украјинске али има их и на руској страни, Осетини, Казаси, народи северног Кавказа, Азери… С обзиром да тај рат у неком другом смислу има и глобални карактер, са обе стране ратују добровољци из читавог света.
Овај рат је кулминација процеса разрешења питања идентитета и осталих нагомиланих историјских напетости унутар руског простора. Видећемо шта ће бити исход – нека нова стагнација и пат позиција, коју ће закономерно разрешити неки нови рат, или ће нестанком Украјине бити до краја спроведен руски државни пројекат на историјској територији Руске империје. Ово друго би подразумевало и пресељење у дијаспору новоствореног украјинског идентитета (комбинације западноукрајинске традиције и Руса новоукрајинаца), на сличан начин на који се то догодило украјинским нацистичким колаборантима после Другог светског рата. С тим што би, парадоксално, носиоци тог новог идентитета уједно били и носиоци руског језика, ма колико се трудили да се и лингвистички украјинизују.
С друге стране, уколико би се, превасходно због краха на фронту, догодила „смута“, што је бивало више пута у руској историји, то би изазвало ширење грађанског рата чак и у дубини територије саме Русије. Не очекујем да ће то да се догоди, пре мислим да је за Русију победоносни сценарио известан, али суштина је да ово заправо није сукоб између две државе, како се често представља. Другим речима, не може се упоредити рат – може се слободно рећи делова Совјетског Савеза, социјалистичких република Украјине и Русије – са, примера ради, ратом између Немачке и Француске. Јер садашњи рат на истоку Европе, поред последица по цео свет, јесте и рат који се води унутар појединачних људи и уже унутар националистичког покрета у оквиру руског корпуса некадашње Руске (совјетске) империје.
[1] https://eadaily.com/ru/news/2023/03/06/glavar-rdk-kapustin-pytalsya-vzorvat-mediamenedzhera-cargrada-malofeeva-fsb
[2] „Сделать это удалось после личной встречи Капустина с президентом Украины Владимиром Зеленским“. https://life.ru/p/1563182
[4] Ипак, 23. септембра 2024. прича добија обрт. На телеграм каналу Local Crew (https://t.me/zlochan/8399)
шерованом на канал МОА (https://t.me/maloross_army/261) објављена је информација да је све била измишљотина у сврху пропагандног рата. Притом ово није урадила Русија већ група волонтера која се добро забављала месецима и тиме збуњивала украјинске и западне тајне службе. Овде треба рећи и да се спорадично заиста појављују информације о појединачним случајевима бивших војника украјинске војске који ратују у руским редовима, као и да има информација о постојању неколико мањих јединица сачињених од таквих војника, бивших ратних заробљеника, попут батаљона „Максим Кривонос” и „Богдан Хмељницки”. О томе сведочи објава италијанског новинара Данијелеа Делорке (Daniele Dell’orco) на његовом фејсбук налогу 8. октобра 2024. године у којој извештава о сусрету са припадницима јединице „Максим Кривонос”.
https://www.facebook.com/share/v/1DdMaExA59/?mibextid=oFDknk
[5] Реч је о колаборацији са нацистичким окупаторима током Другог светског рата.
[6] „Од 1991. до данас неонацизам се посебно развијао међу навијачким групама у Русији, Украјини и Белорусији. Просто је невероватно да се колаборационистичка идеологија и иконографија развила у готово свим навијачким групама у Украјини, укључујући већински руске градове. Тако су навијачи ‘Черномореца’ из Одесе, који су већином етнички Руси, у потпуности прихватили бандеровску идеологију а с њом иконографију и слогане попут ‘Москаље (Русе) на ножеве’ (укр. Москалів на ножі!), а ужасан поклич поткрепили су учешћем у спаљивању проруских демонстраната 2. маја 2014. у Дому синдиката у Одеси. У ‘Борисов арени’ у Минску 9. октобра 2014. навијачи Украјине и Белорусије заједнички су скандирали украјинске и белоруске антируске слогане и увреде директно усмерене против Путина. Чак је и у самој Москви, током хокејашке утакмице ЦСКА–Спартак 26. фебруара 2014. године, група навијача скандирала ‘Слава Украјини’ у знак подршке Мајдану. Сличних примера је безброј. У Русији је ипак међу навијачима ово практично нестало почетком ратних сукоба у Украјини“ (Гајић, 2016, стр. 175).
[7] Много пре Билецког темеље за прогон руског језика, цркве и било каквог руског идентитета у Украјини поставили су украјински националисти и политичари још у совјетско време, укључујући крваво раздобље Другог светског рата, чак и у време пре Октобарске револуције и потом грађанског рата. У новије време посебно се истакао председник Украјине Виктор Јушченко (Виктор Андреевич Ющенко) који је крајем октобра 2010. искључио могућност постојања било чијег идентитета на тлу Украјине, осим украјинског, јер су само државни језик, јединствена историја и једна црква „кључ независности и просперитета земље“. При томе је украјинску „мову“ (језик) описао као „лепак нације“, нагласивши: „Украјина се завршава тамо где се завршава украјински језик“. https://sevastopol.su/news/yushchenko-rossiya-zakanchivaetsya-tam-gde-zakanchivaetsya-russkiy-yazyk/amp
[8] „’Историческая миссия нашей Нации в это переломное столетие — возглавить и повести за собой Белые Народы всего мира в последний крестовый поход за свое существование. Поход против возглавляемого семитами недочеловечества’. ‘Билецкий называл целью нынешнего поколения создание Третьей империи — Великой Украины’“ (Мальцев, 2017, стр. 33–34).
[9] „…ово је веома отровно семе – неонацизам, и уопште те неонацистичке идеје уздизања себе, понижавање других народа, тежње за њихово уништење – да, овога свуда по свету, можда, има. Али не знам ни за једну државу, осим данашње Украјине, где их стављају у категорију националних хероја. Да, има овога у Паризу, и, вероватно, у Москви се негде крију неки неонацисти, али ми их прогонимо, боримо се против тога. У случају Украјине, напротив, они су узвишени, постављени на пиједестал, дозвољено им је да држе поворке са бакљама у центрима највећих градова… Чудно је да то не примећују на такозваном Западу… једноставно све… што ефикасно против нас ради, све подржавају. Тако је било још средином деведесетих и почетком двехиљадитих, када су подржавали међународни тероризам (на територији Русије). А то се и сада дешава подршком неонацистима у Украјини. Управо зато што је то оруђе, начин борбе против Русије“. https://tass.ru/politika/15963315
[10] Први талас постсовјетске белорусизације покренуо је Лукашенков претходник Станислав Шушкевич (Станислав Станиславович Шушкевич), председник Врховног савета Белорусије (шеф државе) од августа 1991. до јануара 1994.
[11] Макеј је 2008. постао шеф председничке администрације, а од 2012. до смрти био је министар иностраних послова у владама четворице премијера. Бивши белоруски амбасадор у Француској и Пољској Павел Латушко (Павел Павлович Латушко) тврди да је Макеј иступао антируски пред европским и америчким дипломатама, али да је после немира 2020. изменио став, док Валериј Сахашћик (Валерий Степанович Сахащик), министар одбране тзв. Уједињеног транзиционог кабинета у избеглиштву, описује Макеја као „несумњиво неку врсту моста (Белорусије) са Западом“.
[12] „Ми смо богатији од Руса, јер имамо белоруски језик, који Русија не познаје. А откуд данас говоре да су се на путевима појавили знакови на ‘белоруском језику’ – па одувек су ту били! И шта је лоше у томе? То је наш матерњи језик! И морамо га знати. Знате, понекад се замислим када ми замере да мало обраћамо пажњу на белоруски језик, некако се осећам нелагодно, јер у томе има нешто. Очигледно, ми превише опрезно негујемо белоруски језик“. (Аверьянов-Минский, К., & Мальцев, В., 2015, стр. 15).
[13] Ватњик је јакна коју су црвеноармејци користили још од Другог светског рата. Ово је погрдна реч, са готово расистичким подтекстом, која се користи за просовјетске руске патриоте. У Украјини је често употребљавају за вређање проруских Украјинаца, док људе који носе Георгијевску ленту погрдно називају колоради (колорады), што на руском језику значи кромпирова златица, због њене шаре сличне овој ленти. Антимајдановски оријентисани грађани Украјине носили су Георгијевске ленте (траке Светог Ђорђа) које су црно-ватрене боје, што представља ватру и дим, симболе рата. Ова трачица је симбол руске, односно совјетске победе у Другом светском рату, а коришћена је још у време царске Русије. Постојала су и царска и совјетска војна одликовања у бојама Георгијевске ленте.
