„…political will is to prevent politics from gaining a foothold…“
Лако је приметити да се студентски протести који данас потресају Србију најчешће и посве тенденциозно упоређују са протестима и одговарајућим покретима из 1968. и 1996. године. Разлози повлачења ових паралела су очити, али оне повлаче за собом извесну телеолошку замку, о чему се ипак недовољно говори. Наиме, предложићу овде без даљег образлагања да се идеолошка нит којом се повезују ова дешавања може на један лабаво одређен начин ословити као “прогресивна”, под чиме се превасходно подразумева пост-левичарски или империјално-левичарски садржај појма, исткан од испразних максима под којима се прикривају различити захтеви за негативном (анималном) слободом. Тако данас можемо видети чак и понеки транспарент на протестним шетњама који поручује да се има довршити некакав посао започет пре 70 година.
Прихватајући тај континуитет, запада се у политички детерминизам чиме се не дозвољава да незадовољство буде усмерено према суштаствевнијим, неповршинским проблемима и сами учесници преображени кроз политичку борбу у појединце који светоназорски одударају од неолибералне вредносне парадигме. Сходно томе, важно је размишљати и о другачијим демонстрацијама које су се одиграле у другим културним контекстима, тим пре што контемплација над сваком различитошћу може послужити бољем упознавању себе. Зато бих хтео да подсетим, или скренем пажњу, на један револуционарни преврат који је с великим интересовањем посматрао генијални филозоф незанемарљивих заслуга за уобличавање савремености каквој сведочимо.
Служећи се његовим искуствима и мишљу, и поредећи револуцију која га је привукла са једном каснијом, не само временски нама ближом, нудим скромни допринос донкихотовским напорима да се текући протести истргну из густе премрежености западном моћи. Носиоци оба покрета која ћемо поменути такође су били образовани слојеви друштва и у знатној мери сами студенти.
Познат као личност која је модернистички пројекат, барем у мисаоној сфери, разобличила и увела у постмодерну или фазу „вечитог јурења за сопственим репом“, Мишел Фуко је био мањи песимиста него што многи верују, само што су његова решења већа саблазан истом том мноштву од безизлазности. У једном интервјуу који је дао приликом посете Јапану – до краја живота је остао очаран оријентом, забележено је његово становиште према ком је филозофији дошао крај, те да она може наставити даље једино преображена у додиру са незападним културама.
Несумњиво је био дубоко укорењен у овом убеђењу зато што у години која је претходила Исламској Револуцији у Ирану он бива потпуно заокупљен оним што се тамо и тада дешавало. Фуко је био заинтересован пре свега за сагледавање сингуларности револуције у настајању, тачније чинило му се како је уочио у политичком исламу простор за искорак из једнозначног тока универзалне Историје.
Због писања с одобравањем о Револуцији претрпео је жестоке критике самозваних бранитеља тековина Просветитељства, односно с обзиром да је пројекат духовно већ био пропао, што је Фуко само недвосмислено обзнанио: бранитеља западноцентричног поретка. Критике су постале нарочито жустре након самог преврата када се нови режим консолидујући власт, рекао бих најпре симболичку, окренуо против дотадашњих сабораца – различитих секуларних институција и групација попут ортодкосних марксиста који су учествовали али не доминантно у борби против аутократског владања Резе Пахлавија. Фуко јесте престао да јавно говори о Исламској Републици али никада није упутио ни изричито извињење онима који су се осећали погођено његовим писањем, прожетим подршком „фундаментализму“ који се показао „новом врстом исламског фашизма“.
Догађаји с краја 70их година у Ирану оставили су јасан епистемолошки траг у његовим размишљањима, категорија етичког почела се појављивати и укључена је у теоретско сагледавање моћи коју нам је представио као истински тоталну појаву. То показује да се никад није одрекао интелектуалне потраге за „политичком духовношћу“ коју је видео и замислио на улицама Техерана. Био је задивљен мобилизацијом немодерних идеолошких садржаја модерним технолошким оруђима, надао се да ће Исламска Револуција показати модел алтернативне модерности постављене на чвршћим темељима, која убира плодове цивилизацијског развоја и притом не представља васељенску пошаст, само да би био разочаран када се обрео поприлично усамљен у својим стремљењима.
Да ли је уопште могуће ускладити модернистички пројекат с изворном духовношћу, као и у којој мери се Иран ослободио стега западног модела (можда и сама реч револуција указује супротно, као и главна линија унутарполитичког раздора која етимолошки замаскирана пресликава западну), уопште мишљење о том систему; то све овде није тема. Извесно је, међутим, да су револуционарне масе, изашле на улице у први мах са легалистичким захтевима а потом под анти-режимским и анти-империјалним слоганима, начиниле суштинску промену и произвеле државу која данас води суверену политику што се најбоље очитава њеном сукобљеношћу с хегемонијском глобалном структуром. Разлоге за успех те последње велике револуције треба тражити у коришћењу револуционарних ајатолаха религијском симболиком, разумљивој свим слојевима друштва које је успела да уједини око циља јасно предоченог митским сликама. Они су знали да религија поставља борбу у пријемчив ванвременски оквир, упућује људе једне на друге у склопу вечних категорија међуљудског саобраћања, сасвим насупрот пуким модернистчким идеологијама које наглашавају разлике на којима читава сфера професионално-политичког партизанства паразитира. Како је Фуко то приметио: што једноставнија колективна воља, то је сложенији посао политичара. Заиста, са политичким стварима никада није онако како се представља. Следеће револуције које су потресле муслимански свет биле су оне из 2011. године којима је брзо наденуто име „пролеће“ (арапских „народа“) како би се сврстале у познати просветитељски значењски оквир европског модернизма.
Тиме су усмерене према познатим исходима и уобличена су очекивања, све уподобљено еволутивном кретању Историје на крају које се налази незајажљива светлост западног света. Ово је такође био изразито млад, шаренолик покрет који се ширио превасходно преко све актуелнијих друштвених мрежа и који је слично за супарништво узимао самовлашће и самовољу. Ипак, он није делио свеколики народни сентимент што се најбоље видело у фарсичном епилогу када је у Египту слављен војни пуч илити ауторитарна интервенција која је спасла револуцију од апсолутног изопачења, враћањем на стање бледо налик претходном, показујући тиме кртост корена који је хтео да олиста с пролећем.
У Сирији је тзв. арапско пролеће произвело нечастан савез антирежимских милитантних група с Исламском Државом против националне владе која је представљала једино тренутно решење одржавања мира у етнички и религијски незамисливо сложеној земљи, што је довело до незапамћених страдања, разарања културне баштине и свеобухватне хуманитарне катастрофе која траје до данас.
Неопростива грешка била је на првом месту пристајање на западни референтни систем, затим неизбежно играње према правилима која невидљиво креирају дејствујући елементи западне меке моћи, што је у коначници дало праве невољне, ефективно истоветне вољним, агенте западних пљачкашких интереса. Данас се у Београду боримо за свет јер је неко међу нас студенте убацио већ виђену, старомодну паролу „Београд је опет свет“. Лепо, али који свет? Онај од прошли пут је деконструисан, питање је да ли уопште постоји. Додуше, много мање питање него 2011. или 1996: уместо света сада су ту ограде бодљикаве жице, решетке и затворени прозори тако да се тешко виде икакви докази о постојању тог света.
Шта ће се десити кад се разбијемо о зид властите глупости и слепила, чија чврста (крвава?) рука ће нас заштити, чији транспарент ће нас одвести у подношљиву будућност? Како би избегли трагичан сценарио морамо одбити сваку вештачку симболику, окренути се властитом културном потенцијалу за јединственим деловањем друштва, говорити аутентичним језиком народа који превазилази противречности друштвених слојева, дихотомије попут урбано/рурално, млади/стари, образовани/необразовани итд., а не речником из НВО приручника који само продубљује сваку поделу и антагонизује наше суграђане које сматра неподобним ширењу агенде.
Требало би пронаћи у свему властити пут који нас неће одвести где не желимо. Заиста, чему све ако ћемо желети назад, колико год то сада звучало светогрдно? Зато сматрам да би најдалековиднији чин био уклањање перформативног симбола „крваве руке“ чиме би декларативно престали да идемо широким путем на који нас туђа памет наводи. Удубимо се у властиту историју како је то чинио Фуко, као начин да се садашњи тренутак изнова измисли, тако ћемо пронаћи уску стазу – Идеју крилатицу којом ћемо трансцендирати бесконачно ишчекивање шестог октобра на згариштима петог.
Ако ће наши протести због свесрпске поруке Нема предаје! изгубити подршку онда је то најбољи показатељ да су они постављни на варљивој основи која се може измакнути по потреби и најдостојанственије би било не учестовати у тако нечему. Али ако би се ујединили око овакве поруке, која је у својој уставној димензији потпуно у складу с легалистичким захтевима протеста, онда би то неоспорно означило да смо као народ и омладина покренути и спремни да се нелицемерно суочимо са собом и свом горчином стања у ком се налазимо.
Узвикујући Нема предаје! плашимо све злонамерне духове привучене нашом неосвешћеном слабошћу и успостављамо везу с непресушним резервоаром снаге свих наших претходника који су у подвигу живот и смрт посветили нашој заједничкој борби да будемо овде и сада. Заветујмо се истим речима онима који ће тек доћи.
