NaslovnaKulturaДрво вишње

Дрво вишње

-

Под ћебетом је ове ноћи напето. Грашке зноја сливају се низ Ањино лице, док се мршти и покушава да пронађе излаз из кошмара. Пред спавање се најела бабиног качамака, била је то лоша идеја и због ње сада мора да издржи тај грозни сценарио до јутра. А сан као да се само понавља и понавља, као да неко намерно притиска дугме које испочетка прича ту причу и мучи је; она хода сеоским путем ка кући, около је свуда крш и једва се назире њихова кућа од старог намештаја и смећа наслаганог око ње. Кораци су јој слаби, као да је уморна и зато ноге вуче полако кроз блато. Изгледа као да је киша дуго падала па стала, дрво вишње савило се од тежине кишнице, делује опасно проћи испод, Ања је обилази. Кад стигне до куће схвата да ту одавно никога нема, а боли је стомак, гладна је. Где ли је баба? Ања отвара фиоке у креденцу, за оброк требаће јој есцајг, тањири… Само што су све кашике шупље и рђаве?! Кроз њено тело се шири немир, немир који је осетила у стомаку још откад је обишла вишњу и изгацала кроз блато до куће. Она узима једну од тих необичних кашика и подиже је ка светлу, занима је зашто је таква, чему служи. Једини незарђали део дршке рефлектује светло. У њему Ања спази своје око. Али као да то није њено око, као да је то неко страшно, чудно око. Као да је то нека друга особа. Ту би је кошмар враћао назад у двориште и сан би поново обртао свој одвратни круг.

Гласно кукурикање певца који би тог поподнева требао бити заклан пробудило је Ању из сна. Певац је већ неколико дана за редом страствено јурио њеног малог брата, кљуцкао га је по рукама и плашио. Деда је зато решио да је певац отпевао своје. Сваког јутра прво би се придигла из кревета па погледала кроз прозор да види шта је чека. Двориште је било обасјано сунцем, дан је за људе који раде одавно почео, а она се извлачила, она је спавала дуже јер је увек лепо трептала пред баком. Певац је парадирао кроз двориште у незнању да ће тог поподнева постати супа. Није ништа мењало, изгледао је као звезда, белог перја са црним репом који се пресијавао зеленкасто и плаво као у многих других птица. Ањи није било много жао. Баба јој је одувек причала да је то живот живине и стоке, да њихова сврха јесте у томе да постану део нашег ручка. Можда јој је било мало жао што се толико прави важан и пева из свег гласа, а мало јој је и било драго јер како боље да проведе свој последњи дан него певајући.

Обукла се у шорц и мајицу коју су носиле њена мама и тетке када су биле мале и изашла из куће. Никога није било ту. Сви су били на њиви, чак и њен брат. Он није волео да чека Ању да се пробуди, а Ања није волела да је он буди. Прошетала је кроз двориште до чесме, а не до купатила да се умије ту намерно и још мало испрати певчеву песму. Ледена вода запљуснула јој је лице и одећу и руке. Све је било мокро и око чесминог корита, али сушило се брзо на летњој температури. То је био један од призора занимљивих за гледањe када баш ништа не би имала да ради, али тог дана то није био случај.

Доручак је појела на брзака јер јој се ништа од сеоске хране није свиђало. Није волела свеже млеко од краве, није волела домаћи сир, а поготово није волела печење из замрзивача које би баба стављала на сто као најлепши деликатес. Ко још то једе, питала се Ања. Летњи распуст код бабе увек је био слаб по питању хране, али са времена на време било је сладоледа. Мислила је да је одличан дан да одигра своју уобичајену игру – игру звану „пикник“.

Узела би прабабину корпу, у њу би ставила мале шољице, тацну, нож и кекс. Изашла би из куће пажљиво и ако је стварно фина тог дана, бацила би поглед на то да ли су у кући остале мачке, јер ако остану мачке појешће можда одмрзнуто печење и онда ће се сви љутити, иако није нека штета.  Тог дана је погледала да ли су мачке у кући, сетила се да припази на храну на столу. Прадедино лице са умрлице залепљене на врата, благо јој је климнуло главом,  задовољан што испуњава своју дужност. Било јој је жао пре неки дан јер је бака спремала сатараш, али ни она ни брат нису хтели да га једу јер је било превише лука. Баба је рекла да је све домаће. Јесте, све је било домаће, али и даље она није волела лук. То је Ању чинило тужном и некад би је од те туге заболео стомак.

Кроз двориште је прошла полако до капије. Застала је прво код дрвета вишње које је чувало капију и било једино дрво у том делу дворишта где се налазио сам почетак засада баштице паприке и лука. Ања је и са својих тринаест година била ниска, то дрво је било једно од ретких на које је могла лако да се попне. Није много риковала са пењањем на она виша. То није било у њеном стилу. Увек се плашила ломљења костију, није волела да чује да нешто крцка и није јој се ни све то чинило бољим кад се у школи неко неком потписивао на гипс. Тај гипс је увек мало смрдуцкао и зашто би неко волео да не може да помера руку. Зато се није пела.

Дрво вишње није било велико, али је било старо. Значи да га је нешто спречило да порасте, нека болест која погађа дрвеће и биљке, ни код њих то није могло да се прескочи. Зашто је живот такав мучило је Ању. Размишљала је доста о томе и писала то у једну свеску, али би често после бацала те странице јер кад би их читала опет би је болео стомак и мало ју је било срамота. За сада схватила је да једини који не добијају болести су камење и Бог.

Вишња је због своје бољке слабо рађала. Било је довољно плода да Ања која воли кисело може да једе, али недовољно да се од вишања направи сок. За то би се користиле неке друге вишње на имању, али те вишње нису имале никакве сличности са овом вишњом, нису могле ни да јој приђу и онда њихов плод и сок није имао никакву вредност.

Ања се попела на прву грану која изниче из корена вишње и убрала једну од вишања које су остале на њој. Појела ју је одмах и пљунула кошпицу у траву поред корпе која ју је чекала. Ањин пикиник требао би да традиционално обухвати брање вишања, одлазак у јагодоњак где би брала питоме јагоде па потом одлазак испод великог дрвета на ливади где би уз кекс јела воће. Процес је био јако досадан, али у зависности од маште могло је то да добије велике размере. Само што данас није било нигде те маште, све што јој је падало на памет био је сан и ружан осећај у стомаку који је жигао са времена на време. Било је сигурно да не треба да једе качамак пред спавање, да не треба да једе ништа пред спавање и да можда уопште не треба да једе много јер постојао је ризик да људи постану дебели и то је тек од скоро освестила. Пре је мислила да можеш да се родиш или не родиш тако, али не. Документарац на телевизији говорио је о томе како деца у Америци много једу Мек Доналдс и због тога постају дебела, то је велики проблем у свету и та дебела деца много морају да трче и да се труде да би им било боље, али и тад могу да имају неке болести. И вишње и деца могу да имају болести. Стомак је поново жигнуо. Пикник може да сачека.

Ања се попела на још једну грану дрвета и рукама задржала за стомак седећи на грани која је била као седиште за њено мало тело. Затворила је очи кратко, некад би бол пролазио тако. Иза себе чула је нешто у дворишту. Брзо је окренула главу назад, али то је била само још једна кокошка. Једна од жена будућег покојног петла. Удовица. При крају петог разреда те године, њеној разредној је умро муж и она је такође постала удовица. Нису је много виђали у том периоду, дошла је замена, нека млада жена којој је то било досадно да ради. Разредна се појавила на Видовдан, да подели књижице, носила је црни комплет и смејала се, али другачије и знали су да је то јер је тужна јер више нема свог мужа. Да ли ће разредној бити боље у септембру, да ли ће опет носити шарене комплете? У Ањиној породици скоро сви су и даље носили црнину због смрти прадеде. Ањи су рекли да не мора и било јој много добро због тога јер није схватала зашто би то ико радио. Деловало је све горе у животу кад су око тебе људи који носе црно и неће да се смеју ни на једну фору. Ветар је дунуо у дрво па су се зеленкасти листови заиграли. То је био најбољи звук, бити у крошњи док ветар дува, као у утроби звечке.  Ања се загледала кроз гране ка видику испред ње. Видело се далеко у даљину, можда чак и до Чачка или тако негде. Неколико брда преклапала су се и стварала оквир око неба. Зеленело се од шуме и пашњака, радници у њивама и малињицама видели су се ситни као мрави. Ипак деловало је као да Ања зна како им је, да им види осмехе и чује радио који пева да се лакше ради. Попела се на последњу грану, највишу. Она је била слабија, али знала је како да седне, а да не оштети своју пријатељицу вишњу. Сада се видело још даље. Ко зна шта је тамо. Тамо је сигурно Београд. Тамо су места која гледа увече са баком на телевизији. Гужва и увек се нешто ново отвара, неке изложбе и неки догађаји. Тамо су девојке које би Ања волела да јој буду другарице, виђа их на телевизији како се шетају по Кнез Михајловој и лепо се облаче. Али кажу да је гужва и стално јављају о неким саобраћајним несрећама. Градови су несрећни, то му дође исто као болест. Од тога ју је већ страшно болео стомак. Ветар је дунуо јаче. Небом се приближавао велики сиви облак. Треперило је пред Ањиним очима од лишћа које звечи под ударом ветра. Пред очима враћале су јој се бушне кашике и празна кућа. Дебела деца. Болест. Прадеда.

Хладни травнати јастук око њене главе био је тврд. Отворила је очи. Пред собом видела је лице своје баке, дозивала је, уплашила се. Бол у глави био је слаб, придигла се. Бака јој пружи мало воде.

-Па како паде?

-Не знам како баба, нешто ме стомак заболео…

-Погледај ме у очи лепо, је л’ ме видиш?

Ања је погледала у бабу и слика се дуплирала па повратила у нормалу. Испред себе видела је плаве очи, са борама око њих. Трепнула је још једном, то су биле очи које је видела на шупљој кашики. Како се тога није сетила раније.

Придигла се и рекла да је добро, само је напоменула једну ствар: како је гладна и како јој се баш једе печење из замрзивача.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Водим те у Порторико: деколонизаторски мотиви у музици Bad Bunny-ја

0
На самом почетку године и опште одушевљење широм света, свој последњи албум објавио је порторикански enfant terrible, Бенито Антонио Мартинес Окасио, познатији под псеудонимом...

Nemojte da kažete Hariju

KOMENTARI

Dejan M. Pavićević on U Siriji se rađa novi halifat
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?