Када је у фебруару 2022. отпочела руска интервенција у Украјини, чиме је ратни сукоб у овој земљи прешао у нову фазу, антируско расположење преплавило је јавна мњења у свим земљама политичког Запада. Изражена у облику огољеног тоталитаризма, русофобија је постала мерило свега. Сваки недостатак код било кога могао се надоместити ако је довољно против Русије, због чега је велики број опскурних личности заузео значајна места у западној јавности. Пошто је искључивост према Русији достигла размере тако да су за њу престале да важе приче о демократији и праву човека на слободно мишљење, у медијски рат против Русије укључио се, вољно или невољно, и велики број људи из света науке. Тако је овим путем пошао и британски историчар Орландо Фајџис, који је у стручној јавности и међу читаоцима историографске литературе имао статус поузданог аутора захваљујући озбиљним научним делима о руској историји и култури. Међутим, његова последња књига, објављена 2022. под насловом Прича о Русији, показује да ни Фајџис није имао довољно интелектуалне храбрости да се одупре притиску антируске хистерије, поставши тако још један у низу западних интелектуалаца који су истину подредили личном комфору, а науку политичкој пропаганди.

Иако наводи да окосницу књиге чине руске представе о властитој историји, већ у уводу се јасно види права намера њеног аутора. Прича о Русији заправо је поглед на руску прошлост кроз наочаре русофобне садашњости. Кршећи све оне постулате које студенти историје уче на првој години студија, Фајџис руској прошлости не приступа као неко ко жели да је објасни, већ као неко ко јој пресуђује са становишта актуелне политичке ситуације. Фајџис се на првом месту обрачунава са митовима који су, према његовом мишљењу, обликовали руску прошлост тако да она постане инспиратор руске „агресије“ на Украјину. „Ово је непотребан рат, настао из митова и Путиновог изобличеног тумачења његове земље“, објашњава Фајџис. Митови су, према његовом мишљењу, не само главни разлог, него и оправдање Кремља за напад на Украјину. У том контексту, Фајџис се са посебним жаром устремио на митове који се односе на најранију руску историју, тачније на период Кијевске Русије. Иако је сваком ко се бави историјским занатом јасно да митови на свест одређеног народа утичу вредносним поукама а не утемељењем у стварним догађајима, Фајџис је управо на то потрошио добар део своје књиге. На беспотребне деконструкције митских прича из Повести минулих лета надовезује се покушај аутора да оспори континуитет између Кијевске Русије и Велике московске кнежевине, из које је касније настало Руско царство.

Главни мотив за тако нешто лежи у тежњи да се оспори оправданост руске интервенције у Украјини. Имајући у виду да је Владимир Путин у свом говору од 21. фебруара 2022. истакао да су темељи руске државности ударени у Кијеву, Фајџис је ову тврдњу покушао да демантује у првом поглављу Приче о Русији. Према његовом мишљењу, „руска историографија узима здраво за готово тврдњу да је Московска велика кнежевина била наследница кијевске државе“, превиђајући чињеницу да су Рјурикови потомци владали Москвом све до самог краја 16. века. Фајџис у наставку наводи да се претпоставка руских историчара заснива „на делима московских свештеника и империјалних идеолога с краја петнаестог века“, који су, након пада Костантинопоља у османске руке, објавили да је Москва истински баштиник Византијског царства и свих земаља Кијевске Русије. Радило се, дакле, искључиво о подупирању империјалне тежње московског цара. „Московска кнежевина заправо се политички потпуно разликовала од Кијевске Русије. Двеста педесет година монголске окупације створило је темељни јаз између тих двеју држава“, категоричан је био Фајџис. Или се бар тако чинило.

Иако је у поглављу о Кијевској Русији нагласио да је „бесмислено тврдити“ да се ради о родном месту модерне руске државе, Фајџис признаје да је њено наслеђе остало присутно у домену религије и културе руског народа. Међутим, врло брзо се показало да је Фајџис у овој својој тврдњи недоследан и контрадикторан. Пишући о присилним сеобама становништва која су вршена у време кнеза Владимира, Фајџис заборавља на властито порицање континуитета између Кијевске и модерне Русије тако што доноси следећи закључак: „Био је то почетак дуге традиције масовних пресељења под принудом руске државе.“ На тај начин Фајџис показује да је селективно придржавање властитог становишта сасвим оправдано ако за то постоји ваљан разлог. А то свакако јесте тежња да се насиље, злочини, сујеверје и примитивизам прикажу као главне нити који повезују читаву руску историју, почев од времена предхришћанске Русије па све до данашњих дана.
Монголска власт је извршила значајан утицај на сваки сегмент руског народа и томе је до сада у руској науци и уметности посвећено доста пажње. Међутим, за западне ауторе, укључујући и Фајџиса, монголски јарам представља један од главних разлога због чега Руси никада до краја нису постали део Европе. Прихватајући стереотипе о суровој природи руског човека која је више одговарала Азији, Фајџис на том трагу пише о развоју руске државе која се средином 16. века уздиже у ранг царства. Иако се радило о неспорно суровом владару, цар Иван IV Грозни се заправо није драстично разликовао од других европских владара тог доба. Наравно, Фајџис прећуткује степен насиља који је тада владао у другим европским државама, пре свега у Енглеској, Француској и немачким земљама, истовремено пишући о првом руском цару искључиво као о азијатском деспоту и масовном убици. Пристрасност аутора најбоље се осликава у описивању опричника – војне формације која је била подчињена директно цару. Носили су дугу црну одећу сличну мантијама и јахали црне коње, док су им на седлима биле привезане псеће лобање. Фајџис пише да су то били „симболи њиховог задатка да улове цареве непријатеље и очисте их са земље“, заборављајући притом да су опричници основани по угледу на доминиканце, чији је надимак био пси Господњи. Наравно, Фајџис није заборавио да помене ширење на исток које је започето у анексијом Казањског и Астраханског каната у време Ивана IV, а настављено у наредном веку под династијом Романов. Ширење руске државе, најблаже речено, представљено је као типично колонијално освајање. Фајџис пише о масовним злочинима, присилном покрштавању и експлоатисању природних ресурса, чега је наравно било у одређеној мери, али ни изблиза онако како су то чиниле западноевропске колонијалне силе. Да би се схватило о каквом је претеривању реч, довољно је погледати данашњу демографску структуру Русије и положај који имају неруски народи.

Када је реч о поглављима која се тичу ширења западних граница, вестернизације и стицању статуса велике европске силе током 18. века, Фајџис је углавном писао коректно. Међутим, поједини моменти и детаљи позивали су на опрез. На пример, пишући о преврату из 1801. године, аутор објашњава да су завереници одлучили да уклоне императора Павла због његове деспотске природе. О умешаности Велике Британије, која је на Павла била бесна због тога што је склопио мир са Наполеоном и потом основао Лигу неутралних (заједно са Пруском, Данском и Шведском), није било ни речи. Ауторов покушај да своје тенденциозне тврдње маскира објективним писањем на појединим местима показао се недовољно вештим. Стиче се да је од тога одустао како је све дубље залазио у 19. век, па је тако умањивао значај Русије и руског народа у борби против Наполеона. Са извесном дозом подсмеха се односио према чињеници да су Руси 1814. умарширали у Париз и тиме спасили Европу од Наполеонове доминације, сматрајући да је реч о миту који је касније конструисан. Поред тога, Русија је након победе над Наполеоном представљена као европски полицајац који забрањује европским земљама да се одрекну аутократије, иако се заправо радило о савезу против ширења револуционарних покрета који је склопљен на задовољство свих европских монархија. Када је реч о руској интервенцији против мађарске револуционарне армије, аутор истиче да је до ње дошло јер је цар Николај I страховао да ће се револуција проширити на Галицију где је живео велики број Русина, који би потом подстакли побуну у Украјини која се налазила под руском влашћу. Међутим, реч је о ноторном анахронизму, јер је у том тренутку било врло мало додирних тачака између становништва западне и осталих делова данашње Украјине. Штавише, постоје бројна сведочанства да је становништво у Галицији одушевљено дочекало руске трупе, што је утицало да Беч касније на овом простору покрене снажну антируску пропаганду.

Поред неспремности да се политички и економски реформише по узору на западноевропске земље, Фајџис као главно обележје Русије на крају 19. века наводи терор над неруским становништвом, пре свега над Јеврејима. Континуитет је настављен и по обарању царизма, нарочито у време Стаљина. Неспорно је да су милиони совјетских грађана страдали током његове владавине, али је неодрживо изједначавање са непочинствима Хитлерове Немачке. У том контексту аутор у први план истиче холодомор, иако је, наравно, занемарена чињеница да су тада највише страдали Руси са територија које су део Украјинске ССР постале тек 1922. године. На то се надовезује и умањивање доприноса Совјетског Савеза у победи над нацизмом, тако што се у први план истиче пакт Рибентроп-Молотов. Са друге стране, заборавља се да је током 30-их година читава Европа подилазила Хитлеру, чији је врхунац био споразум у Минхену и комадање Чехословачке. Пошто се у то време налазио у савезу са Чехословачком, СССР је разматрао слање помоћи, али се томе жестоко успротивила Пољска, јасно истакавши да неће дозволити пролаз преко своје територије. Пољска је годину дана касније доживела исту судбину, с тим што су је Хитлер и Стаљин заједнички поделили. Међутим, Фајџис негира да је главни Стаљинов мотив било заузимање што бољих позиција пред коначни обрачун са Хитлером.

Историја Совјетског Савеза током хладноратовског периода представљена је на крајње коректан начин. Исто је и са анализом његовог распада и унутрашњег стања у Русији током 90-их година. Међутим, долазак Путина на њено чело представља тренутак у ком се аутор враћа приступу који је за једног историчара апсолутно недопустив. Путин је приказан као још један у низу параоничних аутократа који су онемогућавали демократске реформе у Русији. Путинов долазак на власт и потоњи обрачун са појединим олигарсима који су га претходно подржавали описан је са снажном алузијом на Хитлера, коју је Фајџис покушао да поткрепи Путиновим идеолошким позивањем на Ивана Иљина, великог руског мислиоца који је окарактерисан као нацистички симпатизер, иако је због критика на њихов рачун морао да бежи Швајцарску. Друга важна компонента Путинове идеологије јесте мит о „незахвалном Западу“ који је настао још током Кримског рата. У том контексту, Фајџис истиче значај НАТО бомбардовања Југославије, које је Путин у великој мери користио како би подстицао мржњу руског народа према Западу. Иако наводи да је понашање Запада било „непромишљено“, из разлога што се према Русији односио као према пораженој страни у Хладном рату, Фајџис је ширење НАТО-а на некадашње чланице Варшавског пакта и Совјетског Савеза правдао „страхом од агресивности“ Кремља. Међутим, потпуно се занемарује чињеница да се Совјетски Савез повукао из Источне Европе без испаљеног метка, као и да Русија ни на који начин није ометала друге републике на њиховом путу ка независности.

Врхунац Фајџисове пристрасности у овој књизи јесте анализа вишедеценијске кризе у Украјини. Обојена револуција из 2004. је приказана као легитиман демократски чин, док је мајдански преврат окарактерисан решеност Украјинаца да више не буду таоци својих суграђана са истока земље, који су их уз помоћ Русије, тобож, спречавали да постану део Европске уније и НАТО-а. Не би ли читаоцу пружио бар привид објективности, Фајџис истиче да је Јанукович 2010. био изабран за председника на поштен начин, чиме се само наставио низ контрадикторних теза изнетих у овој књизи.
Као што видимо, Прича о Русији представља јасан показатељ колико историја данас оптерећује политику, а политика историографију. Иако Фајџис на самом почетку наводи да окосницу књиге чине руске представе о властитој историји, то се може рећи само за уводно и завршно поглавље. Највећи део књиге заправо је класичан преглед историје једне земље, који је писан за ширу читалачку публику, због чега су одговори на велики број комплексних питања недопустиво поједностављени и прилагођени савременим политичким дешавањима. Фајџисов поглед на руску историју доминантно је негативан, уз повремене тренутке објективности које ће сваки иоле просечан читалац лако прозрети. Оно што је, према Фајџису, заједничко за већину руских владара – од кнеза Владимира Кијевског до Владимира Путина – јесте да се углавном радило о параноичним деспотима и мучитељима својих поданика. Тенденција да се умањи значај важних историјских личности – попут Александра Невског, Димитрија Донског, монаха Филотеја, кнеза Ивана III, Мињина и Пожарског – јасно се примећује у читавој књизи, док се аутор истовремено упадљиво благо односио према Лењину. Као ретки позитивни примери наведени су Керенски, Горбачов и Јејљцин, који су показали да је Русија у одређеним историјским тренуцима могла да пође демократскијим путем. То што се Русија за њихове владе налазила у расулу, за Фајџиса је мање важно, али истовремено указује на то који је једини начин да Русија буде по укусу Запада.