Теодор Рузвелт (1858 − 1919) био је један од најзначајнијих америчких председника (мандат од 1901. до 1909. године), који је Сједињене Државе од регионалне повео путем глобалне, свеприсутне силе. Време његове власти отворило је ново поглавље у америчкој историји, званом и ера прогресивизма, коју је обележило ширење државне територије, економска експанзија и широка лепеза државних реформи подстрекнуте мешавином америчке политичке традиције и либералних идеала с једне, и реалне политике с друге стране. Како би разумели Сједињене Америчке Државе и њен државни развој током прве деценије двадесетог века, али и саму личност Теодора Рузвелта морамо најпре имати у виду генералну слику доба о коме говоримо: време унутарстраначких сукоба, корупције државних чиновника, ширење монопола и криза 1893-94. године с једне, и ширења идеја свеобухватне реформе с друге стране дефинисале су последње деценије деветнаестог века. Уз велики број незапослених, готово непостојећих средстава за збрињавање социјално угрожених, сталних штрајкова радника и неадекватан одговор централне власти криза је потрајала готово до почетка Шпанског рата, изазивајући пораст популарности и ширења прогресивних, националистичких и империјалистичких идеја, водећи Сједињене Државе у нову етапу њене историје.[1]
Теодор Рузвелт – рани живот, до 1897. године
Теодор Рузвелт рођен је у Њујорку октобра 1858. године у богатој породици, која је вукла енглеске и холандске корене.[2] Имајући у виду порекло његовог оца Теодора, бизнизмена и касније филантропу, и мајке Марте Булок, из богате робовласничке породице, млади Теодор је у својој младости добио изузетно образовање. Упркос здравственим проблемима који су у многоме утицали на ток његовог живота, нарочито детињства, Теодор је био опседнут стицањем сваколиког знања.[3] Тај ентузијам се касније пренео и на његово школовање.
Студирао је на Харварду, остварујући изузетне резултате упркос смрти свог оца, што је за њега био велики шок. Студије су у његов живот унеле велике промене. Тада први пут почиње да се бави писањем, као уредник студентског часопица The Advocate, док је годину дана након смрти оца упознао и своју будућу супругу Алису, са којом ће касније имати кћер истог имена. За разлику од своје ране младости, коју је због крхког здравља провео међу књигама, Теодор се за време студентских дана уз уредништво бавио интензивном физичком активношћу, односно веслањем и боксом.[4] Након завршетка студија 1880. године Теодор је са Харварда изашао као зрео и ожењен човек, који је био спреман за даље напредовање у својој каријери.
По повратку у Њујорк Теодор је водио релативно миран живот, проучавајући законе и право, с једне, и бавећи се сточарством с друге стране. У то време је написао и своје прво дело имена Naval History of the War of 1812. Ипак, већ наредне године је ушао у турбуленти свет деветнаестовековне америчке политике, када је изабран за посланика скупштине државе Њујорк, као члан Републиканске странке којој се прикључио. У времену вршења дужности посланика (1881 – 1883) Рузвелт се залагао за боље услове рада и борбу против корупције, док је својевремено ушао у сукоб и са гувернером Г. Кливлендом. Наредне године је упркос упокојења супруге био активан у политичком животу Њујорка, када је подржао сенатора Едмундса насупрот Џ. Блејну, који је победио на партијским изборима. Ипак, Рузвелт је током ових политичких борби и својим личним залагањем стекао нешто изузетно вредно у свету модерне политике, а то је био публицитет. То је изнова доказао и 1886. године када се и поред малих шанси за победу кандидовао за градоначелника града Њујорка насупрот Х. Џорџа и А. С. Хјувита; иако није победио, само његово истицање као представника партије је значило много. Након више од годину дана живота изван политике, током ког се посветио породици и послу, Рузвелта је у свет политике поново увео избор члана Републикаске партије Б. Харисона за председника 1888. године, који га је поставио у Комисију за Државну службу Сједињених Америчких Држава. Иако се надао престижнијој политичкој функцији, оно што се чинило као место које би уништило публицитет младог политичара га је учинило још популарнијим, нарочито због његове борбе против корупције. На овом положају се задржао до 1895. године када је изабран за председника одбора полицијских комесара Њујорка. Током две године службе неуморно је радио на увођењу реда у полицијску службу града и у самом граду. Ипак, његов напор доживљава отпор, како унутар редова полицијских старешина, тако и од чланова своје странке, због казни за непоштовање државних закона о алкохолним пићима. Током нове трке за председничке изборе Рузвелт подржава В. Мекинлија насупрот кандидату Демократске странке В. Џ. Брајана. Уз подршку Хенри К. Лоџа и других припадника Републиканске странке, изабран је за помоћника министра морнарице, функцију коју ће вршити до почетка Шпанског рата (1898).
Амерички идеали и Теодор Рузвелт
Tеодор Рузвелт се током своје ране политичке каријере истакао као борац против корупције, од најжнижег до готово највишег нивоа, неуморан у својој намери да стане томе у крај. Поред тога што се залагао за реформу Сједињених Држава и био по одређених схватањима либералнији од многих колега, како Демократа, тако и Републиканаца, он је ипак био човек свог времена и он у својим списпима од тога не бежи. Дакле, када говори о америчким идеалима, Рузвелт ово питање посматра не искључиво са моралне или културне, већ примарно са државничке тачке гледишта, за младе интелектуалце, будуће државнике. Фокус писања Теодора Рузвелта је, како видимо, држава и државна политика.
Сједињене Државе посматра на као државу својеврсном раскршћу историје: имајући у виду кризе које су обухватиле њен развој током друге половине деветнаестог века и слабости са којима су се сусрели, Рузвелт је био свестан проблема са којима су се Сједињене Државе суочавале, али је такође био свестан и њених реалних могућности. Америчке идеале карактерише јасан оптимистичан тон – аутор искрено верује у промену и бољитак, до кога ће довести мудрост, снага и храброст, које види као врлине правог Американца. С друге стране, истиче да не треба окретати главу од реалних проблема са којом се држава и народ суочавају, већ да се с тешкоћама треба суочити и превазићи их, разуме се, сваку на свој начин.[5] С тим да Теодор Рузвелт о америчким идеалима пише у три есеја (American ideals, True Americanism, Manly virtues and practical politics) сваком се треба посветити понаособ, као делу једне целине.
American ideals
Америчко историјско наслеђе изузетно је богато. Рузвелт истиче да према прецима, оснивачима Сједињених Држава имају много дуговати, али не нужно материјалног. Рузвелт се поменом Вашингтона и Линколна, истина, позива и на материјално наслеђе, дакле, државу, законе и слободу, но у исто време он истиче и нешто друго; нешто што није у категорији материјалног – морални и идејни подстрек америчком народу, на основу ког је он богатији.[6] Како је земља богата због врлине и јунаштва предака, тако је и сиромашнија за свако почињено недело. Парадоксално, циљ овог есеја је показати шта амерички идеали јесу, истичући их насупрот ономе шта они, као такви, нису; дакле, појавама у америчком друштву крајем деветнаестог века које аутор сматра немерљиво штетним за Сједињене Државе.
Ако су Вашингтон и Линколн личности које аутор види као персонификацију америчких идеала, поставља се питање која је њихова апсолутна негација? Рузвелт истиче више категорија америчког друштва као изузетно негативне и штетне по саму државу; иако их набраја засебно, може се издвојити одређени архетип личности који карактерише све што Теодор Рузвелт, као политичар, види негативно у Сједињеним Државама тог доба: похлепан човек, који све гледа кроз новац, који нема ни стида, ни срама, нити обзира према својој држави, нити према својим суграђанима, коме моралне вредности не значе ништа. Дакле, индивидуа која за циљ има искључиво стицање новца, на овај или онај начин. Прве две категорије које Рузвелт истиче, лицимере, и неморалне политичаре који за своја недела нису одговарали, хијерархално су на дијаметрално супротним страна. Разуме се која категорија по аутору више штети самој отаџбини. Између ове две категорије истиче се и категорија бескрупулозног богаташа, без савести, коме је циљ да и поред постојећег дође до још богатства, не марећи за средства, уз анархисте, које аутор истиче као посебну категорију. Разуме се, аутор ове две категорије истиче као своје политичке, али и државне противнике; главни од којих је у овом спису Алтгелд, гувернер Илиноиса, који је ослободио тројицу окривљених за Хејмаркетшки масакар.[7]
Антиамериканизам је, као што видимо, мањак реда и закона, чије је потирање и негација сопствене државности. Ипак, оно што Рузвелт истиче као највећи проблем је проблем не политичке, већ врло људске природе: држава пре свега мора својим деловањем уливати поверење, како својим партнерима и савезницма, тако и својим грађанима. Држава такође мора да представља ауторитет, а њен ауторитет се потире примером који даје другима; у овом случају, аутор оцењује да је држава одговорна за давање примера кратковидним и себичним људима, који могу поћи путем хладног и искалкулисаног, али и, по аутору, понижавајућег материјализма.[8]
Током своје председничке власти (1901-1909) Теодор Рузвелт се управо и окреће против прљавог капитала, у циљу повећања ауторитета државе и оздрављења америчког друштва, који види као једини начин вођена успешне унутрашње државне политике. Већ 1902. године, позивајући се на Шерманов закон почиње своју борбу против трустова, у којој је током два мандата као председник имао запажених успеха.[9] Међу расформираним трустовима нашли су се чак и гиганти какви су у оно време били Standard Oil и Northern Securities company.[10] Такође, његово заузеће за права рудара може такође служити за пример против израбљивања америчких радника и рат не против капитала као таквог, већ против онога што је Теодор Рузвелт видео као антиамериканизам – неконтролисани капитализам, који је бескрупулозно израбљивао своје раднике и природу, чиме је штетио и саму државу, политички и економски.[11] Дакле, видимо да се политика већ на почетку двадесетог века окренула постепеној државној контроли привреде, која ће своју кулминацију доживети у време два светска рата.
True Americanism
Прешавши преко онога што амерички идеали нису, Теодор Рузвелт у свом наредном есеју дефинише шта они заиста јесу, дефинишући их именом true americanism. Патриотизам, one of the elemental virtues, је прави американизам.[12] Као карактеристика патриотизма и службе отаџбини јесте државна реформа, коју Рузвелт, за разлику од појединих конзервативаца, не узима за антиамеричку појаву. Прогресивиста какав је био, види реформу не као могућност, већ као потребу америчког друштва, насупрот лошим праксама којима се током претходних деценија давало да преживе из простог разлога јер су некада постојале. Једна од примера поменутих пракси из америчке историје било би и робовласништво, које је председник Линколн, на кога се аутор угледао, укинуо. Рузвелт по питању реформе, за разлику од многих америчких конзервативаца који су живели у његово време не види стране идеје као антиамеричке. Штавише, он се залаже за праћење добрих пракси у другим државама, насупрот конзервативцима који су са осудом гледали на стране идеје из простог разлога што су стране. Ово пак не значи да је Рузвелт посматрао земље Западне Европе, пре свега Британију, као супериорне. Штавише, у овом делу текста на више места се види његово подозрење према таквом начину размишљања, али то не значи да се, барем у некој мери, на те земље није угледао, нарочито у смислу националне политике.
Самом карактеру американизма Рузвелт посвећује много места. Американизам, како аутор пише, није локалног, парохијалног карактера, већ је свеобухватан и националан. Овде се види класична реторика деветнаестовековне европске националне политике: национално, односно државно, као такво, је увек и у сваком случају прече но оно што је локалног карактера. Неговање локалне културе у политици, књижевности и науци аутор види као изразито негативну појаву, која је, како наводи, разлог невоља у републикама античке Грчке, средњовековне Италије, али и у Немачкој, мислећи на Свето Римско Царство, које је престало да постоји 1806. године.[13] Разуме се, локал-патриотизам није нужно негативна ствар, но државнички поглед на овакву појаву током времена које је још увек обележено национализмом и централистичким тежњама конзервативаца не треба чудити, јер га Рузвелт управо користи на овај начин, дајући историјске примере у којима је локални карактер власти био изнад националне. Када се ствари упросте, то једним делом и јесте тачно, но историја је ретко кад била једноставна и упрошћавање доводи до њеног непотпуног разумевања. Рузвелт се ипак не осврће дубински на историјске околности које су довеле до немогућности централизације хеленских, италијанских или немачких држава, већ их користи, као што их је својевремено користио и мађарски револуционар Лајош Кошут, како би доказао своју поенту: регионализам не може бити у служби националног. С друге стране, оно на шта аутор такође скреће пажњу је мањак патриотизма, који сматра далеко већим проблемом, а који је повезан са прихватањем европског начина размишљања, модела понашања и начина живота, и одбацивањем америчког. Овде видимо да иако аутор није против страних идеја, он јесте против одбацивања својствености, односно одбацивања карактера и културе свог народа. Или, ауторовим речима: „Be it remembered, too, that this same being does not really become a European; he only ceases being an American, and becomes nothing.“[14] Позадина овакве политичке реторике, којом се Рузвелт овде служи, је сујета државника једне релативно младе државе, која жели да се докаже својим узорима, а нарочито Британији. Не треба заборавити притом да је један део спољне политике Сједињених држава била поморска доминација – изградња своје ратне флоте, стварање Панаме, као нове државе присне Сједињеним државама, ради контроле над каналом који је спајао Мексички залив и Пацифик, а по којој је и добио име. Ово су били кораци који су учињени ради парирања британској ратној морнарици, која је доминирала читавим светом још од битке код Трафалгара (1805); политика Теодора Рузвелта повела је Сједињене Државе путем светске силе, и управо у овом времену треба тражити корене америчког империјализма, заснованог на величању америчких вредности у односу на европске.
Насупрот томе, аутор се залаже за американизацију имиграната, као средство асимилације придошлица на америчко тло. Американизација, односно национални модел асимилације, прожимао би сваки аспект живота: говор, начин живота и др. Рузвелт у својој идеји националне асимилационе политике прати културолошки асимилациони модел. У односу на крути модел германизације у време Јозефа II Хабзбурга, који се заснивао на језику, или османизације, који се заснивао на вери, аутор је заступао политику културне асимилације, по моделу античког Рима. Не треба заборавити да је Рим био пример и звезда водиља империјалистичке политике Сједињених Држава, а нарочито од времена Теодора Рузвелта. Американизација је, како истиче, и право Сједињених Држава, с тим да су их имигранте прихватили и дали им шансу за нови почетак.[15] Оно против чега аутор јесте је сегрегација на било ком, а нарочито на верском основу.[16] Сам аутор је мишљења да је Америка верски плуралистичка земља, у којој је црква одвојена од државе, и да сама деноминација није важна – оно што је важно је да ли ће неко бити добар Американац или не. Америка је била земља нових шанси и нових нада, и отворена за имигранте, но Рузвелт, као националиста сматра да је услов прихватање америчког културног модела, односно америчке политичке нације. То је би био и одговор на питање: „Шта значи бити добар Американац?“
Manly virtues and practical politics
Два основна принципа у политичком раду које аутор помиње су моралност и практичност. Разуме се, недело учињено индивидуи је за осуду, али је недело учињено држави грех много вишег ступња; ко чини неморална дела не ради само против човека коме је то дело учинио, већ и против саме државе, односно свог народа. Ипак, сматра да није довољно да човек буде поштен, искрен и несебичан, већ да мора да у свом (политичком) раду буде и практичан. Ово начело политике пратило је Рузвелта чак и након завршетка његовог другог мандата – систем преговора, договора и нагодби. Рузвелту су касније многи замерали због држања у борби против трустова, наводећи да се није довољно заузимао за сламање монопола, но многи су притом заборављали да циљ његове политике није било комплетно потирање крупне економије, већ њено стављање у оквире државних закона. Као поборник струје која је сматрала да су трустови потребни, настојао је да расформира оне који су се водили лошим управљањем, науштрб радника и државе, а супротно правном систему.[17] Иако је аутор био део привилеговане елите америчког друштва, он ипак упозорава да политичар мора да ради како са припадницима политичке и интелектуалне елите, тако и са онима који то нису. На пример, у решавању рударског спора 1902. године између радника и послодаваца Рузвелт се укључио као арбитар, који је преговарао с обе странке како би дошли до заједнички прихватљивих услова рада, и поред тога што су једни из категорије друштва коју је сам врло негативно посматрао, а други пуки радници, далеко од интелектуалне елите којом је био окружен. Дакле, политичар који ради у корист своје земље мора чврсто држати до својих вредности, но мора бити рад и да преговара и да ради са људима којима имају другачија мишљења и путеве од њега самог.
Питању критике аутор придаје велики значај. Иако сматра да је критика не само пожељна, већ и потребна, аутор се залаже за то да и поред сваке критике мора постојати и рад. Човек који ради, разуме се, и греши, а аутор разликује чак и то, и вреднује га више од пуке критике. На примеру Рузвелтове унутрашње политике може се издвојити много критике, и у погледу трустова, и у погледу других ствари, но ваља истаћи да је земља и време када почиње свој рад испуњена корупцијом, ослабљене државне власти и воље, те је политика Теодора Рузвелта удахнула нови живот у америчку политику, и као што је на почетку поменуто, отворило ново поглавље америчке историје.
Закључак
American ideals, односно три есеја Теодора Рузвелта о америчким идеалима могу се посматрати на више начина: оно је политичко дело писано за будуће политичаре, са јасно назначеним начелима којих се треба држати. Разуме се, у свом делу се аутор на неколико места разрачунава са својим политичким противницима, где истиче утолико више конзервативизма но прогресивизма, али дело има и другу, моралистичку ноту. Дакле, ово дело је и моралистичког карактера, писано с циљем моралног и културног уздизања будуће америчке елите, што се, поред претходно поменутог, савршено уклапа у Рузвелтов фокус писања. Ипак, оно што ово дело карактерише је својеврстан политички програм: 1) Американизација, као програм стварања политичке нације са врло снажним интегративним моделом, чији је циљ јачање и хомогенизација америчког друштва; 2) Морални опоравак и јачање правне државе, као предуслов за њену експанзију; 3) Врло суптилно провучено доказивање својим ривали да су Сједињене Америчке Државе империјална сила у успону.
Извори и литература:
- Gould L. L. (2012). Theodore Roosvelt. Oxford University Press.
- https://www.britannica.com/biography/John-Peter-Altgeld
- https://www.britannica.com/biography/Theodore-Roosevelt
- Dženkins F. (2002). Istorija Sjedinjenih Država. Beograd: Filip Višnjić.
- Parks H. B. (1985). Istorija Sjedinjenih Američkih država. Beograd: Rad
- Roosvelt T. (1897). American ideals, and other essays, social and political. New York: G. P. Putnam’s sons.
[1] Dženkins F. (2002). Istorija Sjedinjenih Država. Beograd: Filip Višnjić, стр. 156-158.
[2] https://www.britannica.com/biography/Theodore-Roosevelt (посећено 21. 1. 2025)
[3] Gould L. L. (2012). Theodore Roosvelt. Oxford University Press, стр. 5.
[4] Ibid, 6.
[5] Roosvelt T. (1897). American ideals, and other essays, social and political. New York: G. P. Putnam’s sons, стр. 18.
https://www.gutenberg.org/cache/epub/71581/pg71581-images.html#I (посећено 21. 1. 2025)
[6] Ibid, 1-3
[7] https://www.britannica.com/biography/John-Peter-Altgeld (посећено 11. 1. 2025)
[8] Roosvelt Т. (1897). American ideals, and other essays, social and political. New York: G. P. Putnam’s sons, стр. 10-13.
https://www.gutenberg.org/cache/epub/71581/pg71581-images.html#I (21. 1. 2025)
[9] Parks H. B. (1985). Istorija Sjedinjenih Američkih država. Beograd: Rad, стр. 561.
[10] Исто. Dženkins F. Nav. delo, стр. 160.
[11] H. B. Parks, nav. d, 561.
[12] Roosvelt T. (1897) American ideals, and other essays, social and political. New York: G. P. Putnam’s sons, стр. 15.
https://www.gutenberg.org/cache/epub/71581/pg71581-images.html#I (1. 12. 2023)
[13] Ibid, 19.
[14] Ibid, 24.
[15] Ibid, 30.
[16] Ibid, 26-27.
[17] H. B. Parks, nav. d, 561.
