На самом почетку године и опште одушевљење широм света, свој последњи албум објавио је порторикански enfant terrible, Бенито Антонио Мартинес Окасио, познатији под псеудонимом Bad Bunny. Еуфорични пред саундтреком за овај нешто депресивнији период у години, неки су фанови пожелели да се ипак стрпио и сачекао лето. Бенито је, међутим, управо то учинио: једночасовни урадак насловљен Debí tirar más fotos (у преводу Требало је више да те фоткам) објављен је усред лета ― на јужној хемисфери.
Уосталом, на његовом родном архипелагу владају мање-више летњи услови током читаве године, иако је Порторико, строго географски говорећи, смештен на северној хемисфери. У таквој позиционираности, испоставља се, сва је његова клетва; Јадан Мексико, тако далеко од Бога, тако близу Сједињеним Америчким Државама, рекао је некад давно мексички председник, Порфирио Дијас; нико то не разуме боље од Порториканаца.
Ни протекторат, ни територија: најстарија колонија на свету
Да бисмо у потпуности разумели преовлађујући сентимент на албуму са којим су се Бенитови земљаци дубоко повезали, потребно је кратко се осврнути на историју овог поднебља. Званично, Комонвелт Порторико (изворно, Estado Libre Asociado de Puerto Rico) територијални је плен који су Шпанци морали да уступе САД-у поражени у Шпанско-америчком рату 1898. године, након што су сами вековима колонизовали ове просторе, насељене још у претколумбовском добу припадницима народа Таино. Од таинске речи за Порторико, Boriquén, настаје и махом коришћен демоним boricua, с поносом и од милоште Порториканац.
Већ почетком XX века, у анексираном Порторику јачају покрети независности који захтевају независност од америчке империје, а средином столећа либерална странка обликује концепт придружене слободне државе, која је у пракси све само не слободна: нови статус тако омогућава народу да бира свог гувернера, али САД задржава контролу над монетарним системом, порезом, војском и дипломатијом. То је, очекивано, разгневило заговорнике независности, али и изневерило оне који су се надали да ће Порторико постати званична држава америчке федерације.
У настојању да контролише друштвена трвења, Сенат је одобрио Закон о ућуткивању (gag law, у слободном преводу), којим је забрањено чак и поседовање порториканске заставе у кући, а камоли њено истицање и вијорење. Криминализован је сваки говор против америчке владе или у прилог независности острва, као и дистрибуција било каквог материјала те садржине, уз забрану сваког облика организовања који би могао да подрива владајући поредак. Лишени права загарантованих Првим амандманом, Порториканци су тако незванично постали грађани другог реда у сопственој земљи.
Овај низ догађаја кулминирао је такозваним Револтом педесетих, при чему су најупечатљивији били немири у Хајуји, где су националисти заузели полицијску станицу и прогласили слободну републику Порторико. Нереди су се проширили ван локалних оквира, а 1950. године покушан је и атентат на тадашњег америчког председника Харија С. Трумана. Убрзо након тога, Порторико постаје мета тајних операција Федералног бироа за истраге, посебно усмерених на левичарске покрете афроамеричке заједнице. У том контексту, и boricuas су били таргетирани у оквиру низа акција озлоглашеног програма Коинтелпро, којим је, под руководством Џеја Едгара Хувера, систематски сузбијан и дискредитован сваки покушај активизма који је доводио у питање хегемонију америчке владе.
Порторико до даљег остаје под чизмом грингоса.
Од пре месец дана на челу Порторика налази се Џенифер Гонсалес Колон, конзервативка привржена Трампу, окренута бизнису и заговорница придруживања Сједињеним Америчким Државама. Ово острво, у својеврсном идентитетском лимбу и у канџама јенкија, и даље неумитно остаје у колонијалном односу, што на албуму познатом и по акрониму DtmF преиспитује управо Bad Bunny, тренутно најчувенији boricua. Међутим, није му први пут да кроз своје стваралаштво баца светло на (не)прилике у домовини.
Ј*бем му све, опет нестало струје!
Maldita sea, ¡otro apagón! стих је из једне од песама са Бенитовог петог LP-a, Un Verano sin ti (Лето без тебе), који је ушао у историју као најстримованији на (поткрадалачкој) платформи Спотифај 2023. године, чиме је, између осталог, установљен доминантан статус музике на шпанском у мејнстриму.
Иако је овај жанровски разнородан урадак преовлађујуће омаж општим местима лета као што су распојасаност, путеност, носталгија, заљубљеност, ескапизам, журке и погрешне одлуке, El Apagón се посебно истиче изванредно узбудљивом продукцијом, недвосмиленим слављењем порториканства, уз љуту критику колонијалних пракси у тој земљи.
¡Puerto Rico está bien cabrón! Порторико је много до јаја, почиње Бенито и објашњава зашто, правећи својеврсну личну карту острва: у Каролини, близу престонице Сан Хуана, настао је регетон, у Порторику су поникли чувени музичари Исмаел Ривера и Тего Калдерон, као и кошаркаш Хосе Хуан Бареа (и то пре Леброна!); какви бре Малдиви, Бенито остаје у Паломину, ако ће да отпутује, упутиће се у братску Доминиканску републику (поздрав за комшије!), јер на Карибима је Сунце другачије; сада сви хоће да буду латино, заједљиво прозива доживљај етницитета као модног тренда, али не вреди им, недостаје им ритма. Након што се вишеструко измантра да се воле Порториканке, поново чујемо громогласно навијачки из све снаге: Порторико је много до јаја, Порторико је много до јаја!
Сав тај понос кратко је пресечен узвиком из наслова песме да је опет дошло до нестанка струје. Реч је о једној од низа последица најразорнијег урагана Марија који је 2017. погодио Доминиканску републику, Девичанска острва и понајвише Порторико, где је то и даље горући проблем. Спот за El Apagón заправо је 22-минутна документарна репортажа новинарке Бјанке Граулау под називом Aquí vive gente (Овде живе људи), која се фокусира на приватизацију електродистрибуције од стране компаније LUMA Energy, пореске олакшице корпорацијама и инвеститорима, као и негативне ефекте слободног тржишта на живот локалног становништва.
Хорске радосне узвике на крају песме замењује женски глас који поручује не желим да идем одавде, нека иду они, хоће да ми узму оно што ми припада; ово је моја плажа, ово је моје сунце, ово је моја земља, ово сам ја.
Та сржна порука песме разрађује се још експлицитније на следећем албуму, посебно на једној нумери која преноси исту идеју.
Оно што се десило Хавајима
Хоће да ми узму реку и плажу
Хоће моје насеље и да оде бака
Не, не пуштајте заставу и не заборавите лелолај
Не желим да ти ураде оно што се десило Хавајима
Шта се заправо десило на Хавајима? Године 1893. дошло је до присилне промене власти када су амерички предузетници, уз подршку америчке владе, свргнули краљицу Лилиујокалани и преузели контролу над острвом. Пет година касније, 1898. године, Хаваји су формално припојени Сједињеним Америчким Државама, исте године када и Шпанци губе Порторико. Ова анексија Хаваја била је мотивисана стратешким интересима, јер је острво играло кључну улогу на Пацифику.
Песма Lo que le pasó a Hawaii изазвала је најгласовитије одговоре диљем друштвених мрежа и саосећање људи широм (трећег) света. Овде се оцртава иста рута рајских острва која деле судбину брзе грингоификације, масификације туризма, џентрификације, уз алармантан пад квалитета живота локалног становништва које се, у незавидном економском положају, бори да се дословно одржи у свом родном крају, као и да очува свој идентитет од неолибералних капиталистичких предатора. Можемо тврдити да се у мањој или већој мери, некада подмуклије, некад не толико ни суптилно, нешто слично приређује свима нама изван центра капитализма.
Пауза и тишина које слушаоци примећују на почетку композиције заправо функционишу као метафора за поменуте, често непредвидљиве нестанке струје који су постали свакодневица након урагана, али и као алегорија за потиснуте и заглушене гласове локалног становништва. Плач сељака, који у песми одлази против своје воље за Орландо, симбол је емиграције и људи са острва због лоших економских услова и глобалних неједнакости, чиме се успоставља контекст за дубљи коментар о губитку и отпору, али и о оданости свом дому.
Крекет кокија, као звук који на крају замењује кукурикање петла, игра значајну улогу у конструисању локалних боја и културног идентитета Порторика. Coquí није само живахна и мелодична жаба, већ је и симбол Порторика, укорењен у свести народа као део њихове природне и културне баштине. Израз Soy de aquí como el coquí (Порториканац сам колико и коки) одраз је нераскидивих веза између Порториканаца и њихове земље, народа који у својој суштини жели да се упорно и пркосно одупире напорима за асимилацијом и изградњом глобализованих економских и политичких структура.
С тим у вези, локалне језичке особености завређују увид за себе.
Од Њујолка до Пуелторика: краљ попа пева на карипском шпанском
Овај куриозитет у вези са порториканским шпанским језиком открива не само језичке особености, већ и сржну повезаност језика са културним и социјалним контекстом. Феномен ламбдацизма, где се Р изговара као Л, представља типичну особину (не само) порториканског варијетета, која је резултат историјских, социолингвистичких и дијалекатских промена које су се дешавале током времена. Та појава није само забележена у песмама и језику популарне музике, већ и у свакодневном говору, чиме се порторикански шпански разликује од других варијетета.
Поред ламбдацизма, аспирација сугласника С представља још једну уочљиву фонетску особину; изговор гласа Х уместо С на крају речи или слога такође даје посебан шмек порториканском шпанском, чинећи га препознатљивим и евидентно другачијим од стандардног шпанског. Изузетно је важно напоменути да ово нису грешке, да је језик живи организам који се непрестано развија и прилагођава својим говорницима и њиховим окружењима. Дијалекат није извитоперен стандардни говор, већ независни систем са својом унутрашњом логиком и правилима, што говорници интуитивно и доследно прате.
Није неуобичајено наићи на малициозне коментаре како карипски певачи певају неразговетно, чиме се малициозно умањује значај њихове музике; већ дуже време на снази је феномен у савременој музици, где су традиционални жанрови који су до недавно били сматрани маргиналним, попут регетона и дембоа, сада прешли у саму срж глобалног попа. Критике о томе да регетон певачи и генерално извођачи са Кариба “не певају разговетно” често су део дубље културолошке и класне динамике која подразумева да музика која потиче из сиромашнијих поднебља није увек вреднована на исти начин као музика која долази из доминантнијих културних и економских сфера.
У овом контексту, Бенито као најслушанији хиспано музичар изазива те стереотипе: он не само да пева на свом варијетету порториканског шпанског (пулеторикењо), већ је својим астрономским успехом довео регетон и друге жанрове из Латинске Америке у центар светске музичке сцене, чиме је померио границе попа и направио значајну промену у индустрији.
Текст на Форбсу, који пореди Мајкла Џексона и Бенита, осветљава ову парадигматску тектонску промену у музичкој индустрији, изазивајући озбиљно негодовање код бумера широм света: сада је могуће да неко из трећег света постане глобална поп звезда, док истовремено пева на свом аутентичном језику кроз жанрове који су били сматрани маргиналним. Овим се преиспитују уобичајене представе о томе шта значи поп и који стилови заслужују глобалну признатост, као што се примећује у једном од стихова прве песме на албуму, NUEVAYoL:
¿Како то да је Бад Бани краљ попа
Са регетоном и дембоом?
Лингвистички амалгам порториканског шпанског, који спаја хиспанске и англофоне утицаје, представља један од кључних аспеката савременог језика у музичким и урбаним срединама. Правописне субверзије као што су KETU TeCRÉ (Qué tú te crees), VeLDÁ (Verdad) и KLOuFRENS (Close friends) указују на креативну и довитљиву употребу језика, како се језик трансформише у окружењима где се сусрећу различите културе, и како та трансформација постаје један елемент самопредстављања, посебно у контексту уличне и поп културе.
Миграциони токови Порториканаца елегантно су приказани једноставним прелазом из прве песме о Њујорку, глобалном центру музичке индустрије који је самим тим носилац разнородних културних традиција, одмах у Порторико, како је и насловљен овај текст (VOY A LLeVARTE PA PR) где остајемо још скоро читавих сат времена. Враћање на острво означава повратак коренима и традицији, у географски простор извора инспирације, који истражујемо на различите начине.
Арома(н)тично путовање кроз разнородне латино мелодије
Већ је на траклисти приметно одавање почасти порториканским, и у ширем смислу, латино културним симболима. У синглу PIToRRO DE COCO, љубавни јади се преброђују уз питоро од кокоса, такозвани кландестински рум, јединствен и по томе што је давнашњи поклон од деде, па се тако слушалац суптилно повезује са историјом и традицијом певача; у Њујолку се кроз ритмове салсе и дембоа код доња Тоње већ испио шот кањите да се призове осећај дома.
Нешто касније, чујемо CAFé CON RON, нумеру прожету аутентичним плена ритмом изведену у сарадњи са групом Los Pleneros de la Cresta, пристиглу у право време да буде незванична химна чувеног уличног фестивала Сан Себастијан у Порторику који се одржао у јануару у Сан Хуану; песма којом се подиже дух кроз музику и плес и која на известан начин пружа физички ефекат шољице кафе или чашице рума.
Када ишчили опојност жестине и утихне усхићеност ритмова, опстаје следећи проблем: то што наше неистренирано ухо вероватно не може прецизно да разликује те звукове на начин на које би непце сасвим извесно разликовало укусе и ликере није разлог да се о латиноамеричкој музици претежно говори у сведеним терминима, шаблонски и симплистички, лишавајући је њеног пуног спектра културних, социолошких и техничких димензија. Недостатак контекстуализације и дубљег увида у ове музичке просторе видљив је чак и код утицајних фигура и меломана, који, из интелектуалне лењости, често своде један такав музички микрокосмос на једноставне и опште категорије.
Када је чувени амерички јутјубер и музички критичар, Ентони Фантано, у свом приказу албума Бенитове савременице и повремене сараднице, Росалије, погрешно идентификовао болеро као салсу, у коментарима су га сачекали резигнирани Латиноамериканци, опоменувши га да се образује и посвети се истраживању као што то чини са другим албумима.
Сличну грешку поновио је и са Бенитом и његовим претходним албумом, када је мамбо и меренге описао као фузију латино и џеза, што је наишло на још већи подсмех и потврду вишеструко изнете критике, која превазилази границе једног јутјуб канала.
Сличан је случај и са музиком са другог највећег континента на свету коју познајемо као афро музику, док су Европљани извојевали право на спецификацију и јаснију категоризацију, па смо тако ипак нешто упућенији у канцоне, шансоне, фадо. О латино музици, тој нераскрченој шуми мелодија, инструмената, жанрова и извођача, често се говори у појмовима еротизованог, егзотизованог, у случају регетона чак и крајње вулгарног и вредног гађења, простог и простачког ритма којем је једина сврха мрдање задњицом. Да оставимо по страни колика је заправо вештина perreo (у народу познатије као твьркинг), занемарује се чињеница да практично сваки жанр има капацитет за протестност, па и регетон, а изворно и у овом смислу посебно регетон.
Фантано је и овога пута, са последњим албумом Бад Банија показао суштинско неразумевање за подтекст и ширу слику, тумачећи га строго музички и ван политичког и друштвеног контекста, што је бесмислено на нивоу анализе хип-хопа изван његових социокултурних оквира.
Без обзира на све, Бенито наставља да експериментише и одаје почаст разнородним музичким правцима, посебно карипским (салса и болеро из Кубе, дембоу из Доминиканске Републике, плена и регетон из Порторика), неоспорно уписујући аутохтоне звукове на сам врх светских топ-листа, док полако али сигурно редефинише однос који имамо према музичкој баштини Латинске Америке.
Дистопијски поглед у будућност и љубавно писмо Порторику
На овом својеврсном манифесту порториканства (карипства, чак) премошћујe се између осталог и генерацијски јаз: с једне стране, употребом семплова легендардних извођача који су на сцени годинама и са друге, снимањем са младим изданком државне порториканске музичке школе. Бескомпромисно исказивање револуционарне радости и тежње ка деколонизацији подстакло је кориснике широм света да се послуже звучном позадином његових песама на друштвеним мрежама и укажу на властите примере џентрификације, узурпације простора, расељавања локалаца и културне ерозије. Насловна песма, DeBÍ TiRAR MáS FOToS, тако може да се тумачи не само као жал за изгубљеним партнером који се није довољно ценио, већ и у ширем контексту, као жал за изгубљеним простором који се није неговао, а пропратни кратки филм врло илустративно и дистопијски приказује какве би могле бити крајње последице таквог немара.
Након бесплатног концерта изненађења на крову једне пумпе, раскошног беспоговорно порториканског наступа на додели награда Греми пре две године, Бениту полази за руком да овог пута у рекордном року од само четири сата распрода 400.000 карата за надолазеће концерте искључиво у родној земљи, у оквиру турнеје неизненађујуће насловљене No me quiero ir de aquí (Не желим да идем одавде).
Овај текст написан је строго афирмативно; нема сумње да је DtMF албум који исписује озбиљно поглавље у савременој карипској музици и распојасава порториканску народну радост и национални идентитет, који је и даље подложан дугорочним изазовима колонијалних и империјалних утицаја. Песма нас глобално одржава и њојзи хвала, но како песма има своја ограничења, а и даље се ори у оквирима неолибералне капиталистичке економије, свеобухватно политичко деловање је неопходно, док сентимент из стиха последње песме, LA MuDANZA, на том путу не сме да изостане:
De aquí nadie me saca, de aquí yo no me muevo
