На размеђи свјетова, у процјепу интереса и на међи стварања нових поредака, српски народ је у својој богатој историји доказао своју величину, храброст и јунаштво. Као народ који је готово пет вијекова био окован османским ланцима, био лимес туђим царствима, гледао сунце сузним очима, успио је да ваздигне своју државу и спозна њен значај. Као неко ко презире аутовиктимизирајући вид борбе у савременом свијету у коме су сви они који чувају своје границе “the Rest”, сматрам да смо духовни побједници у борби против империје, да смо доказали снагу једног историјског народа, који покреће, мијења и ствара.
Наши очеви су стварали Републику Српску знајући да без државе наш народ не може да опстане, без жеље за стварањем какве капиталистичке машинерије која ће бити увезана са свјетским капиталистичким поретком, што наши „љевичари“ наводе као главни разлог борбе на овим просторима. Па и да смо апсолутно (нео)либерална држава[1], не бисмо били толико капиталистички колико сви сусједи на Западу, а и многи други на Истоку, због нашег културног кода и историјских аспеката развоја. Срби су тако народ који не може, нити смије да прихвати живот без идаље најсавршеније друштвене организације – Државе. Међутим, након разбираспада Југославије, бомбардовања Републике Српске и СР Југославије, тоталног изоловања деведесетих година, онда Петооктобарске (контра)револуције и “нове парадигме” о “посљедњем човјеку” која је, истина мало закашњело, дошла и до наших врата када смо управо доказали да од краја историје постоји само њен “уроборски” почетак, јавили су се транзитивни процеси које професор Антонић оцјењује као кретање од социјализма ка колонијализму. У том периоду који, рекао бих, траје још увијек, и коме је циљ нестанак националних идентитета са тла Европе као коначна побједа евроамеричког империјалног циничног материјализма[2] који је демократију користио као мехнизам за овладавање тржиштом и освајање побједе у Хладном рату, настале су многе идеологије које су се укотвиле у свакодневне праксе српског народа, нарочито урбаних средина, а које имају изузетно велики утицај на младе, нарочито оне који су своје образовање провели у самом јеку доминантног процеса европских интеграција. Либерализам[3] као доминантна идеологија, након многих атрофирања, пермутовања и маскирања, на свом је суштинском, а можда и коначном заласку. У постмодерним временима, Европом одјекују неке нове идеје и неки нови пореци као посљедица све већег незадовољства маса.
Стање маса на крају прве четвртине XXI вијека
„Баук кружи (американизованом) Европом, али не баук комунизма, него баук нације“ рекао је Жарко Видовић, веома прецизно одређујући евроамеричку империју и капитализам као највеће непријатеље нације и идентитета. У Европи (нарочито Западној) која је свој идентитет пустила низ воду, предано се борећи да импелементира идеје грофа Куденхов-Калергија, јавиле су се масе које почињу да размишљају другачије од доминантог неолибералног дискурса. Умјесто да је завршила процес денацификације, Западна Европа је извршила процес аутоколонизације који ју је довео у позицију да Европљанин постане празан означитељ, лишен историје, а Европа десубјективизован континент који се може ревитализовати само као Евроазија у зависности од исхода рата у Украјини. У таквој Европи, нарочито након наставка рата на Истоку 2022. године, буде се масе којима постојећи облик представничке демократије дјелује заостао у поретку апсолутне западне доминације и доминације „прихватљивих“ појединаца који ће мислити истовјетно са вашингтонским апаратчицима.
Мађарски социолог Карл Манхајм је изнио, по мени, најприхватљивију тезу о масама које јасно диференцира од психолошке категорије Ле Бонових гомила. Гомила по њему представља прелазно стање између облика групне интеграције, што је нарочит случај у револуционарним периодима када се распадом постојећих нису контитуисале нове институције. У гомилама људи реагују слично на исте подстицаје. Масе су пак релативно трајна и постојана људска скупина, без могућности човјека масе за индивидуализацију и лишавање колективних митова, традиције, али и вјере у вођу.[4] За разматрање савременог контекста је веома важно оставити по страни појединце који имају прилично релативну улогу у системима, јер и у фашистичким диктатурама, систем је изнад појединца, при чему се никако не занемарује улога и значај тог појединца.
Манхајм је наглашавао значај демократских институција за превазилажење свих друштвених проблема, а нарочито проблема са којима се суочавају масе. Овај став је постао флоскула у периоду општих кршења правила, доношењa закона за које су грађани, излазећи на улице и грађанском непослушности ускратили пристанак, те стварањем тзв. класе управљача о којој је још давно писао Макс Вебер. У појединим државама, у зависности од културолошког контекста, класичне иституције посредничке (представничке) демократије нису одговориле на низ изазова, јер су послужиле за ширење Западног утицаја и Западног капитала, и то често наметањем, ометањем природних процеса и избјегавајући „гледање у прошлост“ да бисмо ишли „брже у будућност“.
Падом Берлинског зида отпочела је у нашим крајевима већ поменута транзиција која је створила слој губитника, нужно нижих слојева друштва који се нису тако брзо адаптирали на конкурентски живот, па су проглашавани неспособнијим од оних који на јахтама оцјењеују моралност појединаца (транснационална капиталистичка класа). А главни разлог тог сиромаштва јесте у „неприхватању тржишне вриједности“. Па је тако сиромаштво постало расна категорија у коју се сврставају они са менталитетом којим не могу да стекну класно виши друштвени положај. Они народи пак, који нису успјели, или жељели, да доврше приватизацију, сматрани су од стране глобалне неолибералне елите за ретроградним и заосталим.[5] Србија се већ више од двадесетет година покушава развијати у духу протестантске етике.
Оно што данас можемо да примјетимо у Западној Европи, али и код нас, јесте константно наметање незадовољства средње класе, и то не социјалним стањем у држави. Кичелт је рекао да „они који на основу својих културних или социјалних предности очекују да би могли бити добитници, систем ће снажно подржавати, а супротстављаће му се они који очекују да ће у њему постати губитници“, и у том односу они могу да се сукобљавају са постојећим компрадорима, да се боре за власт, да се буне итд, само како би их у догледно вријеме замијенили.[6] У Њемачкој је децембра 2022. године покушан државни удар од стране Хајнриха XIII Ројса, некрунисаног цара који је, према њиховим медијима описан као представник средње класе. У истој тој држави и данас устају против Алтернативе за Њемачку (AfD) углавном они који су се ухљебили у лијево-либералним организацијама, вођени воукизмом и присталице политичких партија у великим градовима. У Грузији се против тзв. руског малигног утицаја боре углавном прозападно орјентисано становништво више и средње класе, у Словачкој слично. У постсоцијалистичким земљама мање од 4% радника излази на протесте, док се средња класа бори за „социјалну правду“ – од борбе за шира политичка права, борбе против корупције до борбе против климатских промјена.[7] Према професору Антонићу, и у Србији највећи број студената припада средњој класи, а студенти су доминантна скупина која је покренула „блокаде“ широм Србије.[8] Од свих наведених протеста, а засигурно много њих неспоменутих, ријетко гдје је проблематика социјално стање становништва, односно, не делегира се као главно питање, већ корупција на разним нивоима. Велика већина „љевичара“ у Европи, а доминантно и код нас, заступа идеје „социјалне правде“ које су равне идејама интерсекционих студија, укључивања различитих мањина у политичке процесе, борба за права ЛГБТ група наглашавајући борбу против државе без уласка у дубину савремене свјетске проблематике.
Радничку класу су српски самозвани љевичари напустили Петог октобра у потпуности, што данас резултује тиме да су управо припадници те класе нашли своје уточиште у идејама десних партија[9] које су преузеле на себе и социјалну димензију старања о друштву (Право и правда – Пољска, Фидес – Мађарска, Национално окупљање – Француска, Српска напредна странка – Србија…). Дакле, о незапослености се данас више старају десне странке, док питање корупције делегирају лијево-либералне странке, јер се намеће парадигма о „социјалној правди“ као тражењу да нас послодавац ословљава са правилним замјеницама, да разнолико дијели задужења, али не и да суштински побољша положај или пак запосли више радника. То је примарни и основни начин убијања идеја о суштинским социјалим проблемима.
Блокаде и протести
Већ је три мјесеца образовни систем у Србији у тоталној блокади, већ дужи период не функционше једна од главних институција државног идеолошког апарата. Уз студенте се појављују на улицама и пензионери, радници, глумци који су најавили седмодневни штрајк позоришта, десио се и „Генерални штрајк“ или, како су хтјели прецизније да кажу – грађанска непослушност. Не само да не функционишу универзитети, него ни средње, ни основне школе које су идаље обавезне да образују малољетнике. Све то подробно прате телевизије познате по својим западним упориштима, као што су Н1 и НоваС, листови попут Данаса, а у посљедње вријеме мање се звижди и РТС-у. У међувремену је пала и влада, како западни медији оцјењују, прва проруска модерна српска влада. Пљуштале су прије ње и оставке оних који су од стране јавности осуђивани за пад надстрешнице. Дешавали су се разни инциденти на блокираним путевима, између осталог је то био и повод за блокаде превасходно ФДУ, али све у свему, већ три мјесеца протести теку мирно. Четири захтјева студената идаље, по њиховој процјени, нису испуњена, Ректорски колегијум је одбио разговоре са предсједником Србије, а формиране су и анкетне комисије за надгледање спровођење захтјева.
Пленуми су „директно демократско-борбене структуре“[10] који су усвојени из Хрватске још 2011. године приликом тадашње блокаде. Данас су главни центри студентског одлучивања. Они би требало да окупљају све студенте и да доносе одлуке у таквој формацији. Помало нас сјећају на период силних састанака највиших руководстава бивше државе. Када спојимо „пленуме“ са захтјевима за „правном државом“ помислимо да је ово још један покрет за демократизацију, либерализацију, односно покрет који ће настојати да споведе све оне номиналне вриједности које нам је већ деценијама наметала евроамеричка империја, а примарно, уништење онога што је остало од суверене државе. Када томе додамо „црвену шаку“ која је прилично компромитован симбол, будемо потпуно обесхрабрени. На овом порталу је чак изнесен приједлог да се тај симбол замијени за „Нема предаје“ што би више одговарало српском културном обрасцу.[11] Да би усмјеравали потенцију људи која траје већ извјестан период, прикључили су се и опозиционари и Проглас који су већ увучени у перпетуиране игре на релацији Вучић-Ђилас. Студенти, како кажу, траже промјену система, а не персоналну замјену. Иако захтјеви не тангирају директно Александра Вучића, највише слогана и транспарената је упућено баш њему. Свакако, испуњење захтјева није његова оставка. Постоји и низ побочних идеја, попут прелазне владе или пленумског бирања владе, што је одбијено од стране власти.
Овај покрет је изузетно сложен, и не можемо га посматрати као цјелину, нарочито не када су у питању идеолошки ставови. Добар знак је ограђивање од опозиционих и освједочених антисрпских структура и покрета, као и праведнији став према РТС-у, јер без обзира на његове мане, он је јавни медијски сервис Србије, што нису нити Н1 нити НоваС. У Новом Саду су избачени idola fori (идоли трга) попут Зорана Кесића, Јелене Обућине, Ивана Ивановића и Драгана Бјелогрлића. Улицама је прошетан и транспарент „Београд је опет свет“ о чијој означитељској тежини не морамо ни да полемишемо; само је неопходно поставити питање шта је Свет био девдесетих (?), и шта је Свет данас (?), да ли тада мислимо и на Русију, Иран, Кореју, Буркину Фасо, или евроатлантску империју(?). Поред осталих, подршку студентима дали су Хрвати из Загреба, Сплита, Ријеке, још на почетку године и Северина, поједини сарајевски политичари, Mадона… Било је на аутокоманди и прославе славе Светог Саве уз химну, али и звиждања против патријарха и текста објављеног на страници Српске православне цркве који није из његовог пера, као и инцидент у најстаријој српској научној институцији Матици српској. Оно што је пак евидентно јесте да не виђамо на скуповима заставе три данас важна симбола Запада: ЕУ, ЛГБТ, Украјине. Све чешће се појављују знамења која сугеришу на то да „не дамо Косово“ јер „нема предаје“. Имамо ситуацију у којој се веома дуг период нико од страних актера не изјашњава, не позива на дијалог или посредовање, све до европске комесарке за проширење Марте Кос почетком фебруара. Наравно, имали смо и неколико руских политичара који су ситуацију окарактерисали као „обојену револуцију“ јер са тим никада не можеш да погријешиш. Из оваквог покрета веома лако може да се изроди нешто што насилно руши власт.
Тешко је предвидјети шта ће се даље збивати, али оно што је неопходно јесте очување Државе у периоду свјетских тектонских промјена које су несагледиве. Данас се свијет заиста „мијења у три минута“, и у неодговорности, бахатости, заслијепљености, можемо да нестанемо. Многи учесници протеста деведесетих су изузетно разочарани производом (читај производњом) након њих. Послије Милошевића дошла је „слобода“ која је донијела апсолутно развлашћивање државе, беспоговорне евроатлантске интеграције, отцјепљење Црне Горе, тргање дијела територије Србије, а у образовном систему је донијела Болоњу коју смо и ми, са ове стране Дрине, нужно морали прихватити. Ових дана, Републици Српској експлицитно не дозвољавају да има своју историју, и то ни мање ни више него крњи Уставни суд БиХ у којем Срби немају представнике, у истом граду у коме суде предсједнику Републике Српске јер је извршио законску обавезу. Мач НАТО пакта стоји изнад свих наших глава, а Грамши нам је објаснио у каквим смо временима и шта се у њима збива.
Највећи проблем код покрета младих јесте њихова злоупотреба од стране добро обучених активиста, готово непримјетних играча који чекају тренутак да остваре своје циљеве, јер нам прошлост говори доста тога управо о таквим праксама. Неопходно је да протести у српском народу опонирају евроатлантским облицима грађанизма који је укотвљен у средњој и вишој класи урбаних средина и да изађу из наратива девдесетих. Бивши Отпораши се радо сјећају деведесетих година, па онда покушавају да Вучића поистовјећују са Милошевићем јер је он архинепријатељ савременог Запада, више и од самог Хитлера. Оно што је јединствено студентима који протестују јесте да нису реципијенти класичних медија, од телевизије до новина, и да имају перцепцију јавности која се дешава преко друштвених мрежа. Историчар Милош Војиновић је у својој анализи истакао да млади не знају за шта се залажу, али знају против чега су, што протест чини посебно ријетким у Србији који „није повезан са спољном политиком државе“.[12]
Још једна карактеристика српског друштва је плурицентричност која се није увијек у прошлости испољавала као нужно лоша. Данас је она оличена у културном рату који је захватио понајвише јавне дискурсе урбаних средина, и као такав се испољава доминантно. Двије стране вриједоносно поништавају једна другу. На овим протестима је и ова компонентна очигледна.
Покрет за сада представља највећи изазов за актуелну власт, нарочито што је у питању протест оних који се не информишу конвенционално и до којих не можете лако да допрете кроз класичне медије. Очигледан је генерацијски јаз, а прави катализатор ових промјена би требало да буде парламент, представничко тијело свих група у друштву. Међутим све је мање повјерење у институцију парламента у свијету, нарочито међу младима.
Коначно, ако сагледамо неке од проблема који се делегирају суштина је у сљедећим: (1) корупција људи у врху државе која доводи до (2) уздизања некомпетентних партијских војника на кључне стручне позиције, (3) враћање извршне власти у уставна овлашћења, (4) ефикасно функционисање институција, а (5) студенти су делегирали и социјални захтјев који се тиче повећања студентског буџета за 20%. Из овога слиједи закључак да студенти захтјевају више ефикасне државе и то не преко политичких партија и њихове политичке моћи и утицаја, а како смо видјели, одбачен је за сада и омражени цивилни сектор.
Деколонизација ума као нужност
Професор енглеске књижевности и језика из Индије, Хоми Баба, је дефинисао појмове амбиваленције, хибридности и мимикрије који су од изузетне важности за наш појам деколонизације ума. Амбиваленција подразумијева мјешавину одбојности и привлачности између колонизованог и колонизатора. Колонизатори теже да промијене колонизоване у складу са својим жељама. Они стварају инфериорне копије самих себе. Хибридност је стварање нових транскултуралних облика на мјесту сусрета колонизатора и старосједилаца. Мимикрија је тежња колонизованог да се понаша као колонизатор присвајајући његову културу и религију. Резултат овог процеса је увијек камуфлажа.[13] Колонизацију ума спроводе локални представници који су најчешће образовани на Западу, па тако продају идеје млађим нараштајима кроз државни идеолошки апарат. Овај процес је успјешан само уколико не посразумијева насиље, него „когнитивно убјеђивање“, јер је колонизација ума епистемичко насиље.
Колонизација ума се дешава када субјект прихвати идеју о ретроградности сопственог система у коме живи, своју традицију и начин мишљења доживљава као застарјеле, архаичане, па чак и примитивне.[14] Када се почнете стидјети своје културе, своје прошлости, када не смијете да споменете да сте најбезочије убијани од стране евроамеричке империје/НАТО машинерије, када не смијете да браните своје границе (државне, културне, традиционалне, моралне, разумске), када не смијете да се сјетите својих жртава из Првог и Другог свјетског рата, а ради политичке коректности нити из ратова за југословенско наслијеђе, и одбаците Косовски завјет, онда можете рећи да сте колонизовани ум. Међутим, највећи је проблем када ту појаву не означавате колонијализмом, већ је подразумијевате.
Одбијање тог колонијализма у колонизаторима, транснационалној капиталистичкој класи и у компрадорима, буди презир јер инфериорни не прихватају њихов наратив. А надмоћ колонизатора се истиче искључиво у њиховом материјалном статусу.
Србија је доживјела оба вида притиска: (1) финансирањем опозиције од стране САД покушано је са свргавањем власти, а када то није успјело ишло се са (2) бомбардовањем и накнадним рушењем власти. Тако су кадрови Г17+ идаље укотвљени у политичко-економском систему Србије. Уз то, на дјелу су и невладине организације као најочигледније директне испоставе Стејт департмента и Пентагона, што их доводи у незавидан положај након укидања USAID-a. Центар за културну деконтаминацију је прави примјер колонизације и, још горе, аутоколонизације кроз јачање аутошовинистичких ставова широм друштва.[15] Против овог феномена се боримо само кроз историјску свијест јер то је „живот једне заједнице која у континуитету, кроз вијекове чува свој идентитет, као да нема смрти ни времена смрти“. Жарко Видовић би рекао да је та свијест духовно искуство (легенда, поезија, мит, трагедија, литургија, завјет). А само тако, кроз свијест можемо да се повежемо са претходним генерацијама, па чак и давно изумрлим прецима. Тада су те генерације живе.[16] У логосу се сабире прошлост и будућност! Само се тако можемо одупријети и обновити.
Кроз тридесет и три године свог постојања Република Српска је постала не само држава, него идеја борбе против неоколонијализма, колонизације ума, против високих, ниских и било каквих других страних представника, и за опстанак под сваку цијену. Наши студенти су кроз Студентску бригаду Војске Републике Српске показали неописиву кураж младежи и снагу жеље за сувереношћу вођени најсветијим идејама слободе, и 1994/1995. године уградили животе у саме темеље (9 погинуло, више од 50 рањено). Српска као, предстража славе и плача, представља браник Србији, и зато нам је неопходна стамена српска држава са друге стране Дрине, нарочито у периоду стварања новог свјетског поретка.
[1] Конструкт „неолиберална држава“ је својеврстан оксиморон.
[2] Термин који у многим дјелима користи Жарко Видовић, српски историчар и онтолог, а потанко објашњава у књизи Историја и вера из 2009. године.
[3] У почетку се јавља као противник феудализма и залаже за конституисање савремене државе, потом постаје конзервативна струја са тежњом задржавања идеја о слободном тржишту, а касније се претвара у нови либерализам, тзв. неолиберализам, намијењен за потпуно повлачење државе из економије и све већу дерегулацију тржишта, уз наметање поретка кроз шок терапије. („Не постоји таква ствар као што је друштво, постоје само мушкарци и жене као појединци и њихове породице“ – Маргарет Тачер)
[4] Чавошки, К, (2024). Људска природа у политици. Београд: Catena Mundi, 132-135.
[5] Антонић, С. (2012). Лоша бесконачност – прилози социологији српског друштва. Београд: ЈУ Службени гласник, 33-34.
[6] Ibid, 64-65.
[7] https://www.internationalaffairs.org.au/australianoutlook/the-class-gap-in-protest-participation-insights-from-central-and-eastern-europe/
[8] https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/123536-nikome-ne-biti-korisni-idiot/
[9] Многи ће такве партије називати популистичким, термином који је оптерећен пежоративним аспектом само како би служио у сврху денунцирања партија које су „сишле у народ“, ослушкивале потребе становништва и с обзиром на то кориговале своју идеолошку позицију. Дакле, они који стављају социјални друштвени аспект испред инклузивности и „социјалне правде“, постају популистички које у најгорем случају повезују са Нациналсоцијалистичком радничком партијом Хитлера.
[10] https://www.univerzitetskiodjek.com/drustvo/sta-je-plenum
[11] https://opseg.rs/2025/01/21/protesti-vanvremenska-drama/
[12] https://milosvojinovic.substack.com/p/41-the-generational-divide-and-political?utm_source=share&utm_medium=android&r=26p567&triedRedirect=true
[13] Бабић, Д, „Стратегије развоја Подсахарске Африке: улога старих и нових глобалних актера“ (докторска дисертација, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, 2022), 21-22.
[14] Петровић, Р, Бабић, Д, (2024), Злочини западне цивилизације, Београд: Catena Mundi, 208-209.
[15] Ibid, 209-210.
[16] Видовић, Ж. (2024). Завјет и слобода, Београд: Catena Mundi.193-194.
