У кораку који је изненадио многе, новоизабрани председник Сједињених Америчких Држава, Доналд Трамп, спреман је да призна Сомалиленд као независну државу, што представља одлуку без преседана у савременој међународној политици. Ова информација, коју је обелоданио бивши британски министар одбране Гавин Вилијамсон, а пренео Семафор, има потенцијал да драстично преобликује геополитичку ситуацију на Рогу Африке, као и да утиче на глобалне поморске путеве у западној Азији.
Смештен у близини Арапског полуострва, признање Сомалиленда могло би значајно да повећа стратешку важност западних сила у контексту рата против Јемена, који од октобра 2023. године блокира важне поморске руте које воде према Израелу. Међутим, овакав корак може изазвати напетости са кључним савезницима у региону, попут Египта и Турске, који одржавају блиске дипломатске и безбедносне односе са Сомалијом.
Сомалиленд: Политичка и економска стабилност у региону
Сомалиленд је прогласио независност од Сомалије 1991. године, али његово међународно признање остаје изазов. Иако не ужива признат статус независне државе, овај регион је развио јединствени идентитет и наставља да демонстрира релативну политичку стабилност, што га чини интересантним партнером на глобалном нивоу. Стратешки положај у близини Аденског залива омогућава Сомалиленду значајну улогу у глобалним поморским операцијама, посебно на рутама које воде ка Суецком каналу и Јемену.
Утицај УАЕ и Израела: Геополитички рачун у региону
Признање Сомалиленда такође би могло отворити нове могућности за израелско-емираћке стратегије у региону. УАЕ су већ инвестирале у инфраструктуру Сомалиленда, укључујући изградњу луке у Бербери и војне базе која служи као стратешко упориште у контексту конфликта у Јемену. Израел је, с друге стране, заинтересован за оснивање војне базе у Сомалиленду у замену за дипломатско признање, чиме би директно могли да одговоре на претње из Јемена.
Амерички интереси: Изазови и контроверзе
Историјски гледано, амерички ангажман у Сомалији је био обележен контроверзама, укључујући неуспешну интервенцију 1993. године и дуготрајне напоре у борби против терористичке групе Ал-Шабаб. Трампова администрација, међутим, недавно је повукла америчке трупе, што је оставило простор за потенцијалну промену политике, укључујући могућност признања Сомалиленда. Овакав потез могао би имати далеко веће стратешке импликације, укључујући утицај на војну и дипломатску политику САД на Рогу Африке.
Конкуренција са Кином и руском утицајем
На стратешком плану, све већа присутност Кине на Рогу Африке, нарочито кроз војну базу у Џибутију, представља значајну претњу америчким интересима. У том контексту, признање Сомалиленда могло би бити начин да се спречи даљи раст кинеског утицаја у овом геополитички важном региону. Поред тога, Русија, која такође разматра ширење својих војних и економских активности у Африци, може утицати на одлуке које ће одредити будућност ове регије.
Регионални изазови: Однос са савезницима и конкурентима
Међутим, овај потез носи ризик да наруши односе са важним регионалним савезницима САД, као што су Египат и Турска. Египат, који има дубоке везе са Сомалијом, може сматрати признање Сомалиленда као издају, док би Турска могла да реагује на овај корак, нарочито с обзиром на своје значајне инвестиције и политички утицај у Сомалији. Балансирање ових конкурирајућих интереса биће изазов за нову америчку администрацију, која ће морати пажљиво да управља својим односима у овом динамичном и осетљивом региону.
Док признање Сомалиленда може понудити нове стратешке могућности за западне савезнике, посебно у контексту противтежа кинеском утицају, овај корак такође носи значајне дипломатске и политичке изазове. Стога, реализација овакве политике захтеваће пажљиво разматрање свих потенцијалних импликација на глобалном нивоу, уз дубоко увиде у регионалне динамике и савезе који могу бити угрожени.
Уставна криза
Уставна криза у Сомалији наставља да се развија, са све већим сукобима између савезне владе и аутономних региона, посебно Џубаланда. Овај регион је одбио да се усагласи са амандманима усвојеним у Парламенту Могадиша, који предвиђају прелазак на председнички систем и увођење непосредних избора на националном и регионалном нивоу. Измене устава, које су изазвале велики отпор у локалним властима, укључују и увођење петогодишњих мандата за органе власти, али оне су игнорисане од стране власти Џубаланда, које су, у настојању да очувају своју доминацију, одлучиле да одрже изборе путем индиректног гласања, заобилазећи савезну власт.
Овај политички развој довео је до прекида веза између савезних власти и регионалних структура, при чему ће држава бити управљана од стране локалних тела док се не постигне компромис. У Могадишу је овај поступак окарактерисан као „регресиван“, што је довело до позива на интервенцију контингента Мисије Афричке уније (АМИСОМ), с циљем заузимања аеродрома Кисмајо, који се сматра “престоницом” Џубаланда.
Планови премијера Сомалије да лично посети регион како би дефинисао савезну линију нису били реализовани, јер су његови “савезници” одбили да интервенишу на аеродрому, наводећи да је он у надлежности локалних власти. Уместо тога, етиопске власти су, у контексту своје геополитичке стратегије, наставиле да пружају подршку аутономији Џубаланда, настојећи да ојачају свој утицај у овом региону. Уз то, расте незадовољство етиопских власти због улоге Египта као главног „гаранта безбедности“ у новој сомалијској мисији, што додатно компликује динамику међународног ангажмана у Сомалији.
Етиопија, као кључни актер у овим догађајима, наставља да игра значајну улогу у подршци локалним аутономним властима, укључујући Џубаланд и Пунтланд, док истовремено настоји да ојача своје позиције унутар Сомалије. Ова активност представља континуирани геополитички маневар који има за циљ да подржи интересе етиопских власти, али и да се оспори потенцијални утицај Египта.
Наравно, овај дуготрајни политички спор, који је већ изазвао ескалацију у Џубаланду, носи озбиљан ризик од додатног насиља. Спор око избора и њихове организације је постао кључна тачка конфликта, с тим што локалне власти и даље одбијају да прихвате нови изборни систем предложен од стране савезне владе. Како би наметнула свој утицај, савезна влада је распоредио војску у стратешком луци Рас Камбони, али је наишла на отпор локалних милиција.
Тренутна ситуација показује да обе стране избегавају директну конфронтацију, али истовремено граде снаге у кључним регионима. Локална аутономија Џубаланда сада има војну подршку из Етиопије, која има историјски интерес да види распад Сомалије као средство за повећање свог утицаја у региону. У оваквим околностима, напетост у Сомалији прети да ескалира у нови сукоб између савезних власти и аутономних региона.
Ова криза ће представљати изазов за египатски контингент који има задатак да помогне у стабилизацији ситуације у земљи, али чији ће успех зависити од способности да се превазиђу дубоки политички подели и да се успостави функционалан дијалог између центра и периферије. С обзиром на сложеност ових догађаја, наредни кораци у Сомалији могу значајно обликовати будућност овог региона.
Геополитички изазови и стратешке импликације у конкуренцији са Кином
Републикански конгресмен Скот Пери недавно је предложио нови законодавни акт у америчком Конгресу којим се залаже за међународно признавање Републике Сомалиленд као суверене и независне државе. Овај корак, који има дубоке стратешке импликације, одражава шире интересе Сједињених Америчких Држава у региону Црвеног мора и њихову растућу геополитичку конкуренцију са Народном Републиком Кином.
Важно је нагласити да је у непосредној близини Сомалиланда, у Џибутију, смештена једина кинеска војна база у Африци, што додатно подстиче америчке напоре да изграде алтернативне и стратешке партнерске везе у овом кључном региону. У овом контексту, подршка Сомалиленду као политичком и економском ентитету који је у стању да одржи стабилност и контролу над својом територијом постаје део ширег америчког стремљења да ојача своју позицију у Африци и сузбије растући утицај Кине.
Тиме се, истовремено, у потпуности прекида било каква дугорочна политичка и дипломатска подршка савезничким структурама у Сомалији, што је, изгледа, довело до одустајања од даљих политичких преговора у том правцу. Кључни кругови у САД, укључујући неке републиканске струје и разне тинк-танкове, већ су нагласили да овај приступ није само одраз тренутних интереса, већ и реалистичког гледишта на геополитичке перспективе и стабилност региона.
Поред тога, овај поступак се чини као одговор на дипломатске активности које су недавни разговори између лидера Етиопије и Сомалије у Анкари покушали да реше. Чини се да је овај корак, с обзиром на тренутну конфронтацију у региону, намеран сигнал влади у Адис Абеби да се више ослања на стратешке односе са Вашингтоном, посебно ако се имају у виду и претходне америчке разматрања у погледу политичких промена у Етиопији.
Америчка политика, дакле, изгледа не само да тежи стварању нових савезничких веза у овом делу света, већ и стварању контролираног вазала који би био од користи у ширем контексту регионалних конфликата, као што је рат са Хутима, али и у контексту глобалне супарништва са Кином, која све више показује амбиције да учврсти своје присуство на афричком континенту.
Последња дешавања
Могућност признања независности Сомлалиенда и последичне легитимизације сецесије од Сомалије од стране САД поново се појављује у медијима, овог пута долазећи директно од политичког врха самопроглашене републике који тврди да Вашингтон разматра формирање војне базе на територији исте — ради се о кораку који би званична Харгеиса радо прихватила. И јасно је зашто — иако би ово значило претварање Сомалиленда у амерички сателит на Рогу Африке, сепаратистичке структуре могле би рачунати на подршку САД у стицању међународне легитимизације.
И мада из Вашингтона за сада нема коментара на ове наводе, постоје индикације да Вашингтон разматра овај сценарио већ неколико месеци — још у јуну, неколико европских медија објавило је о преговорима између затворених врата на којима су америчке власти предложиле Етиопији признање независности Сомалиленда у замену за подршку Адис Абебе побуњеничким снагама у грађанском рату у Судану у ком легитимне државне власти имају нескривену подршку Русије и Ирана.
Стога, за Вашингтон ово представља прилику да реши неколико проблема једним ударцем — искористи Етиопију да оснажи позиције антируских снага у Судану, али и продуби свој утицај у Адис Абеби која се традиционално сматрала руским савезником у региону. А, док су етиопске власти заинтересоване за независност Сомалиленда из примарно економских разлога — почетком године, вођени су разговори о изнајмљивању луке Бербера и 20 околних километара обале Црвеног мора Етиопији — за САД појављивање нове државе на Рогу Африке интересантно је примарно из војних разлога.
У првој половини године, када су вођени разговори о евентуалном продужетку мировне мисије Афричке уније у Сомалији, инострани партнери у виду Вашингтона и Брисела одлучно су иступили против овог предлога упркос молбама и самог Могадиша и околних држава чији су лидери упозорили да ће повлачење миоровњака омогућити долазак исламиста на власт који оружане снаге Сомалије не могу самостално спречити.
Но, колективни Запад реализовао је своју стратегију саботаже мировне мисије, остављајући тако САД као јединог страног партнера Сомалије који може осигурати даљи опстанак земље и тако успоставити потпуну конролу над истом. Но, враг је однео шалу — филијале како Ал Каиде (Ал Шаб), тако и Исламске државе у Сомалији рапидно су обновиле своје капацитете, а на Рогу Африке појавили су се нови актери у виду Турске и Египта који имају сопствене интересе у разореној држави. Поред тога, званични Могадиш исказао је спремност за продубљивање сарадње са Русијом што је довело у питање претпоставку Вашингтона о једноставној контроли над земљом.
Све ово чини реализацију пројекта независног Сомалиленда једноставнијом, али и исплативијом за САД од покушаја успосављања контроле над читавом Сомалијом — Сомалиленд већ сада представља најбезбеднији и најстабилнији федерални субјекат земље, и као такав уз минимални ангажман може бити претворен у америчко упориште у региону. Тим пре што Вашингтон у случају Сомалије мање интересује пројекција моћи у Африци (за ову сврху спроводи се кампања подривања суверенитета Етиопије а више осигуравање америчког војног присуства у Црвеном мору, односно у Аденском заливу и дуж обала Јемена — као и задржавање тог присуства чак и у случају колапса сомалијске државности.
Након поменутих турбуленција, појаавиле су се информације о губитку контроле државних снага над приграничним градом Дулоу који су данас заузеле сепаратистичке снаге, делујући уз директну артиљеријску подршку оружаних снага Етиопије.
Министарство спољних послова Сомалије већ је осудило дејства Етиопије, а Могадиш је отказао раније договорен састанак са етиопском делегацијом на тему нормализације односа који је требало да се одржи у поподневним часовима.
Умешаност Адис Абебе у ове догађаје не представља изненађење — још од октобра ове године, Етиопија је почела да наоружава сомалијске сепаратисте погоршавајући тако иначе тешку безбедносну ситуацију у покушају да изазове колапс федералног система и појављивање неколико нових држава на Рогу Африке над којима би могла да успостави директну контролу и тако посредно поврати излаз на Црвено море који је изгубила након сецесије Еритреје 1993.
У овим намерама, етиопске власти можда још увек могу рачнуати на подршку САД које су једнако заинтересоване за успостављање контроле над самопроглашеним Сомалилендом с којим, бар према тврдњама локалних власти, у овом тренутку воде преговоре о оснивању америчке базе што би у случају одсуства сагласности федералног центра у Могадишу означило de facto признање сецесије. А, поред тога, према писању неких медија, САД су још у јуну предложиле Етиопији да реализују пројекат сомалилендске независности у замену за војну помоћ Адис Абебе сепаратистима у Судану.
Овим сценаријима који предвиђају делимични или потпуни распад Сомалије одлучно се противи вишевековни ривал Етиопије, Египат, који је средином септембра увео контигент своје војске у суседну државу, а месец дана касније са Еритрејом формирао регионални анти-етиопски војни савез који је као свој примарни циљ означио заштиту територијалне целовитости Сомалије.
За Каиро, успостављање доминације Етиопије на Рогу Африке представља неприхватљив ризик, не само због вишевековног ривалства две земље, већ и због страха Египта од могућег раста политичког утицаја Адис Абебе након ког више неће бити могуће зауставити амбициозне етиопске планове о укидању система квота за приступ води из Нила и изградњи нове хидроелектране која може у значајној мери изменити ток реке и задати тежак ударац економији Египта.
Стога, даље подривање опстанка Сомалије од стране САД и Етиопије несумњиво долази уз растући ризик од новог регионалног рата у ком Египат може искористити свог новог савезника Еритреју за распоређивање сопствених снага дуж етиопске границе.
