Живимо у времену великих друштвених и политичких потреса, како у Србији, тако и остатку света. У времену када је превазиђена дијагноза „краја историје“ Френсиса Фукујаме, и када је, у најмању руку, таква теорија оповргнута – јавља се идеја „пропасти идеологија“. Под тим термином подразумевамо идеје и тенденције које су, као плод друштвених превирања, настајале крајем 18. и почетком 19. века, а афирмисале се у наредном периоду. Такве идеје – попут либерализма, национализма и социјализма – кулминацију су доживеле у 20. веку у својим екстремним опцијама – попут фашизма, нацизма, комунизма и неолибералног капитализма. У том смислу, одређени број интелектуалаца сматра да се на прагу 21. века десио „преврат“, те да је превласт „идеологија“ збачена и да су оне, након Другог светског рата, или пак након Хладног рата када говоримо о комунизму и неолиберализму, постепено губиле утицај и на крају поражене.
Србија међу шљивама
Међутим, остаје питање – да ли су идеологије заиста ствар прошлости? Такво схватање „умирања“ идеологија не може се сматрати прилично тачним, нарочито када говоримо о Србији и српском јавном мњењу почетком 2025. године. Оно јесте изразито наклоњено идеологијама, са свим њиховим дериватима који су се јавили на друштвенополитичкој сцени у протеклих 35 година. Да бисмо уопште схватили идеју српског националног духа и шта то она представља, морамо разумети историјски контекст времена у ком живимо и појмити одређене друштвене и културне процесе кроз које су Србија и српски народ прошли у 20. и почетком 21. века.
Међутим, у овом тексту се нећемо бавити темом „Шта је српски национални дух (идентитет)“, већ како се он и наративи настали на његовој основи користе и искоришћавају у политичке сврхе – као идеологије и антиидеологије политичких елита. Када говоримо о „садашњици“ веома је тешко раздвојити битно од небитног. Политичка сцена у Србији данас изгледа, у зависности од угла посматрања, веома разуђено или, са друге стране, веома стабилно и сигурно. Ипак, трагедија која је потресла Србију 1. новембра 2024. године произвела је нове друштвене и политичке потресе и тектонске промене. У први мах, протести разуђених опозиционих партија били су прилично благи и у широј јавности прошли су „испод радара“. Међутим, почетком децембра ситуација се изразито променила; јавио се још један значајан чинилац друштвеног живота – студенти. У таквом тренутку, размишљања о националној идеји и њеном опстанку у друштвеној самосвести народа налазе се на „клизавом терену“.
Тај клизав терен представља политичка позорница на којој главну улогу играју већ афирмисане политичке партије са својим израженим идеолошким правцима. Позорница је пољуљана друштвеним кризама које су погодиле Србију у претходних неколико година, а нарочито последњом из новембра месеца 2024. године. На таквој пољуљаној позорници ни сама национална идеја није стабилна. Она се налази у процепу између партијских програма владајуће коалиције и опозиционих странака, односно елита које тим партијама руководе.
Ко то највише воли Србију?
На броду који тоне сви покушавају да спасу искључиво и само свој живот (или свој џеп), а да при томе не зазиру од коришћења средстава која би се косила са основним моралним нормама и демократским традицијама и принципима. Владајућа структура у Србији узурпирала је национални наратив, над њиме успоставила монопол, и као таквог га користи у једном од најважнијих задатака своје владавине. Од 2012. године владајућа партија, поистовећена са ликом и делом тренутног председника Србије, покушава да за своју владавину обезбеди легитимитет. Та потрага за легитимитетом је управо најзначајнији задатак ове власти. У таквом смислу национални наратив се злоупотребљава за тренутне политичке циљеве – то су пре свега, поменута, потврда легитимитета и формирање државотворног наратива који би тај легитимитет и потврдио.
Водећи функционери владајуће партије узурпирали су и монополизовали националну идеју и учинили је као своју; као рођену из идеја и начела своје партије – само они имају право да се служе тим наративом, другим речима „они Србију воле највише“, што има за последицу то да имају искључиво „право“ да етикетирају и нападају (чак и физички) све друштвене групације које своје мишљење нису подредили њиховом. „Или се слажеш са мном или ниси у праву“ – основна је парола којом се руководи владајућа партија облачећи је у рухо вештачког и фабрикованог, а пре свега лажног и фасадог патриотизма и родољубља.
Таква лажна апсолутизација националног наратива код представника владајуће већине поистовећује се са њиховом идејом „државотворности“ и „бриге о нацији“. Међутим, када се загребе испод површине фасаде којом су прекрили своје политичке намере, откривају се обимне пукотине. Професор Мило Ломпар с правом је приметио да „оно што није успела да оствари ниједна грађанска странка, чак ни у време максималне доминације, остварила је лажна национална странка“. У наставку професор Ломпар каже да је она издала не само националну политику, него и националну историју. Професор Ломпар изнео је две круцијалне чињенице.
Једна је манипулација људима, а друга пропадање генерација, односно нације. Пуних дванаест година власт лажне националне партије, која се поиграва националним интересима, тако да се према њима опходи као да је у питању представа у циркусу, карактерише манипулација. Врло често владајућа странка се поиграва патриотским набојем и националним емоцијама и све то унижавајући и поништавајући националну историју. Резултат свега јесте пропаст генерација, што доприноси пропасти нације, као културно, тако морално, а на крају и идентитетски.
Незнање не ослобађа од одговорности
Пре свега, код представника власти, који „свој“ национални наратив из дана у дан све више и више пропагирају, види се пре свега једно велико незнање. Оно се манифесује у различитим тренуцима и на различите начине – они који се издају за „највеће родољубе“ не поседују основно знање када је у питању историја српског народа коју они, тобоже, негују! Осим базичних података, функционери владајуће партије више пута су јавно показали своја искривљена тумачења када је у питању национална историја. Један догађај, скорашњег датума, свакако је упечатљив – пред обележавање Дана Републике Српске, 8. јануара премијер Србије рекао је: „Велики Ђура Јакшић је певао: ‘Мене све ране мога рода боле и моја душа са њим пати и грца…‘“.
Какав аутогол! Невероватно звучи чињеница да, сада већ бивши, премијер, који се издаје за „највећег националног делатника“ (након председника наравно), направи овакав лапсус. Проблем настаје у томе што је премијеров говор припремљен, те је као такав морао проћи одређену проверу – још апсурдније је то што нико од сарадника није приметио грешку пре јавног наступа, и на исту указао говорнику. Како „највећи родољуби“ не виде разлику између Јакшића и Шантића? Само из најобичнијих лапсуса наших „националних делатника“ могла би настати једна обимна збирка докумената. Поред ових наизглед баналних ситница – као пример, многи ће се сетити момента када председник републике угледном госту „објашњава“ догађаје насликане на уметничким делима – постоје и реторике и дела много озбиљнија и опаснија по националну самосвест. Интересантан је догађај из 2019. године када је председнику додљен Орден Светог Саве. Чин одликовања обавио је бивши патријарх Српске православне цркве уз речи да се председник као лав бори за Косово и Метохију.
Сама по себи, драматична је чињеница да је на обележавању 800 година од оснивања аутокефалне Српске православне цркве председник републике успео да „склони у страну“ светог Саву и себе постави у први план, чак испред представника Цркве. Јерес и богохуљење, поништавање великог дела националне историје? Од тог догађаја прошло је скоро шест година, а истицање и злоупотреба националних митова и наратива у владајућим структурама се све више испољавала јавно. Сваког дана слушамо панегирике упућене на адресу председника републике (јер он је лав, зар не?), од стране послушних функционера странке власти и дела грађана. Такви хвалоспеви односе се пре свега на „успешну политику председника према очувању српског народа на Косову и Метохији“. Међутим, реалност нас често удари много јаче него што очекујемо. Ситуација на територији јужне српске покрајине јесте драматична, а атмосфера узаврела.
„Сваки нешто не остаде ништа“
Сецесионистичи режим Аљбина Куртија, уз директиве и савете својих западних савезника, успео је протеклих година да српском народу на Косову и Метохији зада озбиљне ударце, а српској држави нанесе најболније поразе – правосуђе, полиција, школство, здравство, општине на северу, регистарске таблице, пасоши, Газиводе, динар, позивни број, поште, банке, и још много тога, а најболније је то да је угрожена сама егзистенција српског народа на Косову. „Сваки нешто не остаде ништа“. Режим у Београду „поносно“ је подигао главу и урадио све што може да помогне Куртијевом режиму у Приштини.
Режим у Београду се одрекао свог сопственог народа у јужној покрајини – зашто ја нисам патриота као они?! Одрицање од Косова и Метохије означава и одрицање од великог дела националне историје. Држава је (под вођством квази-патриота) „пузећим признањем“, а најпростије речено предајом (или продајом) Космета не само изгубила део територије, него показала крах свог суверенитета, независности и сама допринела свом поразу – а све то под диригентском палицом председника и његових блиских сарадника. Под окриљем манипулације и пропагандних активности тренутних власти дешавају се Бриселски и Вашингтонски споразум, а упорно се говори о Заједници српских општина која још није формирана, иако је то једна од тачака првог поменутог споразума.
Дакле, овде се ради о медијском представљању режимске политике по питању Космета као „победничке“, иако су реалност и стање на терену оповргли такве тенденције у сваком тренутку када би се исте појавиле. „Пораз за поразом“ – мото је режима по питању јужне покрајине, док истовремено терет такве неодоговорности и нестабилне политике подноси управо српски народ на Косову и Метохији. Ако власти у Београду овако третирају српски народ у својој држави, има ли разлога за оптимизам код Срба у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској по питању односа са матицом, а у сврху одбране националног идентитета на тим територијама? Сасвим је природно да српски народ, који живи на поменутим територијама, гледа у правцу Београда. Међутим, шта радити када се у самој Србији на власти нађе један овакав анти-српски режим, под велом „родољубља“ и „патриотизма“? Уколико још постоје наде у дијаспори да је режим у Београду национално оријентисан и да чини све како би заштитио интересе српског народа, то би значило да се цела национална политика заснива на анти-српском ставу уз оправдање „да су дали све од себе, али… ето, није успело“.
Улогу у драмској представи, на заседању Генералне скупштине Уједињених Нација по питању Резолуције о Сребреници, добио је и председик Србије – одиграо је фантастично. У мају 2024. године председник републике „бранио“ је српске интересе у Њујорку, огрнуо се државном заставом и скоро па заплакао. Представа се завршила, а председник се вратио у земљу где је приредио „тријумф“ налик оном из римског времена у част извојеване победе на међународној сцени – звучи као бајка. Националистичка фарса из Њујорка одјекнула је у домаћој јавности – присталице председника и владајуће партије са одобравањем су, по аутоматизму, климале главом и аплаудирале „подвигу“; а са друге стране појавиле су се шаљиве пароле попут: „Не дај Боже да нас председник икад више брани било где“.
Нација у служби режима
Најлакше је огрнути се државном заставом, јер не захтева нарочит физички напор – међутим, представници власти и то су представили као „један од тешких задатака“. Ох, зашто ја немам толику физичку снагу? Дакле, сви „испади“ владајуће странке, њихови порази на међународној сцени и борбе са имагинарним унутрашњим непријатељем дочекане су аплаузом верних пратилаца, без неке значајније бојазни шта таква политика може донети у будућности. Аплаузима је дочекана и „страствена“ борба владајуће елите у борби против „војвођанског сепаратизма“ – још један покушај стварања имагинарног непријатеља, који ће бити, према навођењу пропагандне машинерије, тесно повезани са опозиционим странкама које хоће „да униште Србију“ или да у њој изазову „обојену револуцију“.
„Обојена револуција“ и „војвођански сепаратизам“ свакако јесу имагинарни непријатељи, с обзиром на то да у широј јавности такве идеје (посебно ова друга) нису прихваћене. У будућности, по мом мишљењу, неће проблем бити у самој националној идеји, већ шта ће са њом догодити. С обзиром на то да је власт узурпирала националну реторику и учинила је својом, део опозиције је пристао да им пружи подршку у гебелсовској манифестацији. Будући да је у друштву створена лажна подела на „Прву“ и „Другу Србију“, односно на оне који се понашају „државотворно“ (тренутне странке власти) и оне који ту државотворност хоће да сруше (опозиционе странке и леве и десне стране политичког спектра), владајућа партија је преузела националну реторику јер је схватила да је то кључ који отвара врата власти, односно да је то средство за убирање великог броја гласова на изобрима. Са друге стране, постоје опозиционе партије окупљене око бивше коалиције „Србија против насиља“ (за које се неправедно говори да нису патриотски настројене) са једном једином идејом – свргавање владајуће партије.
Поларизација која је тренутно достигла своју „тачку кључања“ свакако јесте дело пропагандне машинерије апарата владајуће партије, али своју снагу она проналази у томе што су опозиционе партије ту поларизацију прихватиле и доследно је прате. У таквој атмосфери, оне се служе реториком која у сваком смислу подржава антагонизам који је већ настао деловањем режима и његових сарадника (егзекутора у виду режимских медија), те као таква нема претензију да се шири међу народним масама. Чињеница да је већинско становништво Србије, на различите начине, национално оријентисано, владајућим елитама је пун погодак. Са друге стране, не постоји снажна опозиционо оријентисана национална опција, која би у ближој или даљој будућности могла да парира националној реторици владајуће странке.
Шта после?
Све ово нас наводи на размишљање о једној потенцијално опасној идеји – шта ће се десити када ова власт оде? Интелигенција националне оријентације у Србији, у том смислу, изражава бојазан да би падом владајуће елите, заједно са њима пала и свака национална идеја. С обзиром на то како и на који начин се владајуће структуре служе националном реториком, таква бојазан није неоправдана. Национални наратив (без пежоративног значења „националистички“), заснован на друштвеним и културолошким одликама српског народа, а снажно утемељен у националној историји и идентитетском духу, у таквој ситуацији потенцијално је неодржив. Да ли ће пад владајућег режима означити и пад сваке националне идеје, па и оне која је часна и достојна српског народа и у њему не ствара поделе, остаје да се види.
Међутим, у Србији данас важан фактор представљају студенти, који су почетком децембра прошле године ушли у блокаде својих факултета, конкретно изразили захтеве и изласком на улице показали масовно незадовољство. Без политичких амбиција (у смислу партијске политике и кандидовања на изборима) колективан лик студената изразито је хетероген унутар себе – идеолошки подељен, али уједињен око истог циља – успостављања правне државе. Током протеста на Славији или блокаде Аутокоманде у Београду могли смо видети студенте различитих идеолошких погледа на свет – од оних наклоњених левици, преко умерених, до десних, па чак у неком смислу и аполитичних.
Иако су у режимским медијима представљени као „антидржавни“ и „антидемократски“ покрети, а сами студенти нападани салвом увреда (нпр. „усташе“, „србомрсци“ и слично), студентски протести су кулминација незадовољства младих људи који желе боље друштво, и у том смислу теже променама. Природно, такви покрети јесу анти-режимски, уз огромну дозу „младалачког бунта“, али никако антидржавни. Све чињенице указују на то да су захтеви студената „људски“ и државотворни – тражећи одговорност за пад надстрешнице и процесуирање свих оних који их физички нападали, студенти се боре у најширем смислу за владавину права, обнову независних институција и поштовање уставног поретка.
У оним „анти-режимским“ медијима дигла се хајка на одређену групу студената која је на протесту носила заставе са натписом „Нема предаје“. Због националног деловања, јединог разумног и прихватљивог, група студената била је нападана у опозиционим медијима етикетом „сарадника режима“, уз питање једне (можда) угледне новинарке: „Тражила сам само да ми објасне где је то погажен Устав када је у питању Косово и Метохија“ – Боже, зашто ја нисам овако интелигентан? Таргетирање режимских медија такође је изузетно опасно, јер представљају студенте као „рушилачки“ фактор и продужену руку „антидржавне“ опозиције, што су они оповргли више пута ограђивањем од свих политичких странака и организација.
У том процепу налазе се они студенти (по мом мишљењу већина) који негују, како демократске традиције, тако и националне идеје – мада, ко сам ја да размишљам и преиспитујем; нисам ни новинар „анти-режимских медија“, а ни председник Србије. На крају, јасно се види да ни једна релевантна политичка опција у Србији не води истински националну политику, која је пре свега демократски настројена и у свом делању државотворна. Аутократски режим који је тренутно на власти изразито је анти-демократски у својој бити, а показало се и анти-националан. У свом својој самољубивости владајућа партија укинула је и избрисала сваки траг српског националног идентитета и његове културне баштине. Као подсетник владајућим елитама истичем – да ће у том покушају да избришу националну историју, та историја избрисати њих.
