Сваки човек у Србији, а нарочито онај који се усуђује да јавно говори, пре или касније мора да изабере страну. Али не страну у некаквом филозофском, политичком или моралном смислу – не, него страну која ће му обезбедити најмање штете и највише користи. Код нас се не бирају ставови, него се бира коме се треба приклонити. Нешто као и са гласањем на изборима – увек против, никад за. То је суштина. Није важно шта говориш, него коме иде у корист то што говориш.
Па тако имамо прву групу – бескичмењаке, ректалне алпинисте, који се утркују ко ће пре, гласније и са више понизности да похвали свог вођу. Њихов страх је дубок, али не од неког казненог система, него од празног фрижидера, отказа, изгнанства из удобне позиције. Зато они вапе за милошћу, подилазе, климају главом и ударају се у груди хвалећи државу, стабилност, невиђени економски раст. И биће их више у наредном периоду… јер оно што те не убије, само те ојача. Није то питање идеологије, већ егзистенције. Они знају да је игра таква – ко не стане у ред са похвалама, постаје непријатељ. А ко постане непријатељ, може само да завиди онима који су остали у топлом загрљају система.
На другој страни су, наводно, храбри, прогресивни, учени, млади, сада оличени у студентима и њихови гласни подржаваоци, услужни подрепаши, слуге режима. И ту се ради о истом механизму. Сада је тренд бити на страни студената, зато што ћете бити аналитичари стварности, јавне личности у друштвеним круговима и маркетиншки агенти који ће се утркивати ко ће пре рећи да су студенти „наша будућност”, „дивни, паметни, храбри” – јер то доноси аплауз, кликове, углавном пажњу и друштвену потврду. Њихова улога је улога модерних куртизана, које се не улизују власти, већ публици.
Али у чему је суштинска разлика? Код једних је страх од губитка онога што имају, код других је страх од тога да буду занемарени, да се не уклопе у моду. Код једних страх од санкције, код других страх од заборава. А страх је, како би рекао Александар Кожев, оно што човека приморава да постане роб. Премда, у његовој интерпретацији Хегела, роб, свестан сопствене смртности, пристаје да служи господару како би преживео – али кроз рад, кроз процес стварања, он временом стиче самосвест и постаје онај који обликује свет.
А овдашњи деривати кичме и флексибилни карактеролози плаше се не само рада, већ и помисли да нешто створе.
Но, у капитализму ова дијалектика је сломљена. Данашњи роб не ствара ништа – он само бира чији ће роб бити. Не бори се за слободу, већ за удобност. Не преиспитује стварност, већ тражи где је боље место за уклапање. Полтронство више није једна страна, него сам систем. Једни улизују диктатору, други улизују тренду, али нико се не одриче својих ланаца – само их полира да боље сјаје.
А од правне државе – нема ништа. Јер правна држава би значила да се игра не игра по правилима моћи, већ по правилима правде. А правда не доноси профит. У капитализму је све тржиште – и политика, и морал, и отпор, и полтронство. Све има своју цену, све има своју публику, све је роба. Само они који одбију да буду део циркуске пијаце, они који не говоре оно што је тренутно исплативо, који се држе по страни – остају без ичега. Али баш у томе и јесте ствар: једино су они заиста слободни.
Уместо закључка, најпригодније би било цитирати сликовиту, метафоричну реконструкцију стварности коју је изрекао велики Велимир Цига Ђорђевић.
„Ово сада… свака екипа има, бре, економа. Све се то плаћа! Па, не може више, бре, то… Не може, бре… Не може овај народ више то да издржи. Узима два парадајза, испред мене на пијаци…“
Живела Србија, срећан рад!
