Ванредни парламентарни избори у Њемачкој одржавају се у јеку двоструких свјетских тектонских промјена. Прва промјена о којој смо се већ сви сложили јесте промјена међународног поретка и улазак у процес мултиполаризма, а друга је још неизвјесна, тешка за прецизно дефинисање, али компатибилна са нечим што називамо револуција – други улазак Трампа у америчке инсититуције. Након говора потпредсједника Џејмса Дејвида Венса у Минхену на Безбједносној конференцији дошло је до озбиљних проблема у срећном браку Америке и Њемачке.
Први пут у осамдесет година Вашингтон и Берлин немају истовјетан став о кључним међународним питањима, немају исти поглед на стварност и будућност. Међутим, оно што им је идаље заједничко јесте релативизација прошлости – од све чешћег контоверзног подизања руке у Вашингтону до увођења закона који мијењају чињенице из прошлости, од жртава до догађаја у Берлину. Џеј-Ди Венс је у највећем граду конзервативне Баварске само подсјетио шта су основни принципи републике и либералне демократије, ништа више од тога. Готово истовјетан говор понудили би Европљанима данас и Синови слободе и Очеви оснивачи. Венс је Нијемцима поручио оно што је и краљ каубоја Рој Роџерс у пјесми “Don’t Fence me In” (не ограничавај ме) коју су у денaцификацији слушали по Минхенским подрумима. Америка данас чини оно што је чинила увијек – започиње рат на европском тлу, велики дио његовог тока препушта Европљанима, даје им шансу да се осјете битним и важним због блискости ратног жаришта, потом се враћају и одлучују о миру искључујући Европску унију са преговарачког стола. Њемачка и Француска су показале своју невољкост да се успостави трајни мир на Истоку Европе Минским споразумима и садашњем односу према сукобу.
Cordon sanitaire као брана либералног система
Одмах након Другог свјетског рата дошло је до релативизације кључних појмова за политичке системе који су, с обзиром и историјски контекст, склони империјализму и амбицијама владања свијетом. Појам национализам је одмах повезан са нацизмом, а глобализација све више почела да брише значај границе и нације, тако је амерички империјализам завладао Европом веома брзо, а капитализам постао једини неупитни арбитар. Радикализам је такође нешто што је, повезано са фашистичким и комунистичким партијама, флека која се често лијепила на одређене партије искључиво ради денунцијације и дисквалификације програма и дјеловања. Дакле, радикалне партије су оне које су потив естаблишмента, а у одређеном контексту и против система.
Санитарни кордон, бафер или тампон зона, чине партије које не желе да коалирају са одређеним партијама, а разлог за одбијање сарадње јесу наводне екстремне идеологије и политике које су неприхватљиве. То не само да је могућност, него чак и норма и обавеза странака како би заштитиле систем. Санитарни кордон чине социјалдемократске, умјерено конзервативне, зелене, лијево либералне партије итд. Дакле, партије које су уживале апсолутну политичку и финансијску подршку од Вашингтона, имале су тај ауторитет да оцјењују које лијеве и десне партије су легалне, и које су то границе те легалности. Поред радикализма, ту је и популизам као редовна опаска за оне партије које покушавају „сићи у народ“ па своју политику усклађивати са њиховим интересима. Тако је популиста данас Доналд Трамп, Марин ле Пен, Виктор Орбан, Алис Вајдел, Сара Вагенкнехт, итд. Ђорђа Мелони је била и радикал и популиста све док није пригрилила америчке империјалне политике и на еврпском тлу почела да омекшава бројне партије које су заједно са њеном Браћом Италије биле означене као „дух Мусолинија“.
Неке од основних неписаних препорука за обуздавање радикалних партија су: (1) неприхватање приједлога радикалних партија, (2) неподношење заједничких приједлога или захтјева, (3) сопствене приједлоге формулисати тако да их не могу прихватити радикалне партије, (4) ситуационо дистанцирање од аплауза и акламација, (5) не давати заједничке изјаве са тим партијама нити одржавање заједничких конференција, (6) не смију се прихватити кадровска рјешења која укључују радикалне партије, (7) организација заједничких догађаја није дозвољена. Можемо, наравно, да набрајамо још појединости које описују радиклане партије као какве шугавце, углавном нижекласно орјентисане, који немају право да врше власт па макар и освојили већину гласова. У то све укључите и јавни дискурс који их нужно повезује са Хитлером, Мусолинијем или пак Стаљином, у зависности од идеолошке позиције. Оштре су дебате нарочито у Њемачкој и Француској око питања демократичност постојања санитарног кордона или Firewall-а. Радикалне партије тврде да су кордони недемократски јер им онемогућују да се власт мијења с обзиром на вољу народа, при чему се заклињу на актуелне уставе и не обећавају никакво искључење грађана из политичког живота из пуких биолошких разлога (раса, пол), осим миграната због тероризма и „замјене становништва“ што у себе икорпорира расистичке идеје. Друге партије сматрају пак да се треба олакшати доношење одлука Уставних или Врховних судова како би лакше и брже „одбранили демократију“ од кукоља какве су наведене партије.
Избори за напукли њемачки санитарни кордон
Данас су одржани парламентарни избори у Њемачкој који треба да резултују избором нове владе са већим легитимитетом и више умјећа да се бори са правом институционалном револуцијом какву је покренуо „нови шериф у граду“. С обзиром на то да овај текст настаје прије објаве резултата, разматраћемо ситуацију коју нам саопштавају предизборне анкете.
У санитарни кордон или Brandmauer у Њемачкој спада петорка: ЦДУ/ЦСУ, СПД, Зелени, Љевица и ФДП. Све ове партије имају мање-више слична становишта о унутрашњој и спољној политици, с тим да поједине стављају у први план традицију, друге економију и екологију, а треће слободе. Све те партије чине либерали. Проблематична партија коју треба запречавати због свог радикализма је Алтернатива за Њемачку (АфД), а понекад и Покрет Саре Вагенкнехт. Први спадају у радикалну десницу, а други у љевицу. Према посљедњим истраживањима, АфД би требало да заузима друго мјесто по гласовима са 21%, послије Уније која осваја 32%.
Пред крај јануара на приједлог Фридриха Мерца, лидера Уније и кандидата за будућег канцелара, донесена је резолуција о миграцијама у Бундестагу коју је подржала Алтернатива за Њемачку. Мерц је тада прекршио 3. неписано правило санитарног кордона, и донио прву резолуцију о рестрикцији миграција након Другог свјетског рата. Он је то учинио како би привукао гласаче из табора радикала, а на крају се испоставило да је изгубио око 2,9%. Би-Би-Си је ово оцијенио као озбиљно нарушавање конзистентности санитарног кордона.
Битно је нагласити како велики број гласача Уније не прелази нужно у табор АфД-а већ и Саре Вагенкнехт која се такође бори против миграција због дубоко угрожене њемачке радничке класе, и против је рата на Истоку Европе. Они против рата по аутоматизму спадају у ред оних партија које морају бити сузбијене. Дакле, елите би радније бирале свеопште уништење него да њиховом државом владају странке које су против рата. Фондација Роза Луксембург је саопштила да је у периоду од 2019. до 2023. године идентификовала 121 случај сарадње „демократских странака са странкама крајње деснице“[1] у источноњемачким регијама и општинама. Након објављивања детаља о скупу њемачких и аустријских десничара и привредника у Потсдаму 2023. године, покренути су протести за јачи санитарни кордон како би десне партије биле онемогућене да врше власт на било ком нивоу. Избори за Парламент ЕУ најбоље су приказали трајни идеолошки јаз између источне и западне Њемачке, што се види на слици испод. АфД је тада освојио 16% гласова, а Сара Вагенкнехт 6,17%, а Унија 30,02% и највише мандата.
Оно што је сада интересантно јесте да странке санитарног кордона не уживају готово никакву подршку Вашингтона и крупног капитала који је око Доналда Трампа. Већ је јасна експицитна подршка АфД-у и Алис Вајдел од стране Илона Маска. Шолц је то назвао директним мијешањем у изборни процес, нарочито након Венсовог састанка са Вајдел. У Турингији су Алтернативци освојили највише гласова 2024. године, али је ту санитарни кордон (ЦДУ, Сара Вагенкнехт и СПД) формирао коалицију купине и онемогућио владавину АфД-а. Мерц је у више наврата нагласио да никада неће коалирати са АфД-ом те жели да створи широку коалицију која ће се борити против Доналда Трампа и за испоруку наоружања Украјини коју је Шолц стопирао.
Александар Дугин, руски филозоф, је позвао све Нијемце да гласају за АфД. „Ако цијените Мајстор Екхарта, Лајбница, Канта, Хегела, Хусерла, Ничеа, Хајдегера – гласајте за АфД, и ако не волите никог од њих, ипак гласајте за АфД“, написао је Дугин. За њега би побједа АфД-а била шанса за стварање великог Евроазијског савеза који би био непобједив.
Међутим, постоје случајеви у којима партије санитарног кордона уништавају „радикалност“ у неподобним партијама, као у случају Мелашона у Француској, који је након посљедњих избора спасио Макрона и његов либерални кордон. То неће бити случај са Њемачком, јер је превише опасно по положај буржоазије која слијепо жели да побољшава свој положај кроз рат и глобализацију.
Што се тиче потенцијалног исхода избора, нема сумње да Унија побјеђује, и да коалиција зависи од тога да ли ће Покрет Саре Вагенкнехт, либерали ФДП и Љевица ући у Бундестаг. Уколико се то не деси, постоји шанса за Велику коалицију Уније и СПД-а, а уколико у парламенту буду и ове мање странке, настаје проблем. Тада је најизгледнија Кенија-коалиција Уније, СПД-а и Зелених, с тим да Зелени не подржавају рестриктивну мигрантску политику конзервативаца.
Било како било, нова владајућа структура у Берлину ће морати да трансформише своју досадашњу либералну политику и глобалистички приступ, те прихватити чињеницу да Европа неће активно утицати на договор Вашингтона и Москве око Кијева. Она ће платити за године финансирања истински радикалних и неонацистичких група у Украјини периферним мјестом за столом одлучивања о континенту на којем постоји и доминантно покушава да управља вијековима.
[1] https://www.dw.com/de/die-brandmauer-zur-afd-hat-viele-l%C3%B6cher/a-68536028
