Za vreme protesta počela je ponovo da kruži parola, Beograd je svet. Danas, u svojoj varijaciji, ona glasi, Beograd je opet svet. Na prvi pogled, viđena kao konstatacija stanja stvari, ta parola predstavlja nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni. Na, drugi, dublji pogled, posmatrana kao ideološki slogan, ova parola otkriva svoju autorasističku prirodu.
Da bismo to razumeli, treba, pre svega, da shvatimo o kom i kakvom “svetu” je reč u tom sloganu. Konciznosti radi, reč nije o čovečanstvu i nije reč o svetu u planetarnom smislu. Drugačije rečeno, ne radi se o svetu kao celini ljudskog društveno-istorijskog kolektivnog sklopa.
Reč je, zapravo, o manjem delu sveta (u prvom smislu te reči, tj. sveta kao planetarnog fenomena), a koji danas nazivamo kolektivnim Zapadom. Ova misidentifikacija – pogrešno prepoznavanje kolektivnog Zapada kao sveta u planetarnom smislu – u navedenom sloganu, Beograd je opet svet, nije slučajna: upravo kolektivni Zapad o sebi voli da misli kao o međunarodnoj zajednici (tu lekciju smo dobro savladali za vreme NATO agresije i nastavljamo iznova da je savladavamo). Već sama ta činjenica, naime, da se ne radi o celini čovečanstva, nego o njegovom ubedljivo manjem delu, sugeriše nam da se ova parola, po svom osnovnom smislu, usmerava prema, nalazi svoju meru u samorazumevanju kolektivnog Zapada.
Kakvo je, u svom fundamentalnom liku, to samorazumevanje? Ono je počelo da se formira davno, još u XVII veku. Njegova glavna odlika jeste da počiva na fundamentalnoj opoziciji između primitivnog i civilizovanog. To osnovno samorazumevanje, viđenje sebe kao civilizovanog i viđenje drugog kao primitivnog, predstavlja konstitutivnu crtu kolektivne samosvesti Evrope. Samorazumevanje je, teorijsko-ideološki gledano (preko figure interpelacije) osnova ideološke subjektivacije. Prema tome, osnovni potez ideološke subjektivacije Evrope – njeno samorazumevanje kao prostora civilizacije, i razumevanje drugog kao prostora primitivizma – jeste, u punom smislu te reči, rasističko.
Uzgredna napomena. Reći da je razumevanje sebe kao civilizovanog, a drugog kao primitivnog, rasistički gest, predstavlja, kantovski rečeno, analitički sud: upravo se u toj fundamentalnoj opoziciji sastoji suština rasizma kao fenomena.
Evropa se, istorijski gledano, razvila u ono što danas nazivamo kolektivnim Zapadom. Međutim, osnovno samorazumevanje i, eo ispo, fundamentalna konstitutivna opozicija preko koje se ideološki subjektivira, ostala je ista: razumevanje sopstva kao civilizovanog i razumevanje drugog kao primitivnog. Ideološka kategorija civilizovanog menjala je svoj ideološki sadržaj kroz istoriju – u početku je to bila opozicija između ljudskosti i divljaštva (ne slučajno, ovo je ostala najčistija i najbazičnija forma te opozicije) -, ali njena funkcija u ideološkoj subjektivaciji Evrope – danas kolektivnog Zapada – kao člana u opoziciji civilizovano-primitivno, ostala je ista.
Danas, pak, ideološki sadržaj fundamentalne kategorije civilizovanog sačinjavaju ideje ljudskih prava i demokratije. Svet, i.e. kolektivni Zapad, predstavlja mesto vladavine ljudskih prava i demokratije. Nasuprot tako shvaćenom svetu, stoje totalitarni režimi koji ne poštuju ljudska prava. Oni nisu deo sveta “u pravom smislu”, jer uporno, uprkos istorijskom hodu civilizovanja predvođenog kolektivnim Zapadom, tvrdoglavo opstaju – bez-, ne- i anti-svetski -, kao prostor vladavine primitivizma.
Važna logička posledica prethodnog razmatranja bila bi da je aktuelna forma antirasizma, kao antitotalitarnog i antidiskriminatornog stava, po svom osnovnom smislu rasistička. Samo naizgled paradoksalno, današnji antirasizam – shvaćen kao dominantna ideologija kolektivnog Zapda – jeste rasistički. Antirasistički rasizam predstavlja aktuelnu formu dominantnog oblika samorazumevanja i subjektivacije kolektivnog Zapada.
Ovo kratko istorijsko-ideološko razmatranje daje nam ključeve za dešifrovanje gore navedene parole, Beograd je opet svet. Pre svega, to znači sledeće: Beograd opet dobija svoj demokratski karakter. Fundamentalnije gledano, to znači, Beograd je opet deo tzv. internacionalne zajednice, i naposletku, deo kolektivnog Zapada. Ukratko, Beograd je opet civilizovan. Emfatično, on je, štaviše primer i svetionik civilizovanosti i za sam taj Zapad, posebno u ovo vreme, kada se na Zapadu dešava tzv. “uspon ekstremne desnice”. Ali o tome će biti više reči u narednom tekstu.
Povodom rečenog, na mestu su dve primedbe.
Prvo, to da je Beograd opet svet znači da Beograd nije bio civilizovan pre ovih protesta, ili nije bar sve vreme bio civilizovan. Zapravo, prema smislu te parole, postojao je jedan kratak period civilizovanosti Beograda, jedno kratko međuvreme, intermeco – takoreći, istorijska aberacija, anomalija – u dugoj vladavini primitivizma. Pobornici ove parole se verovatno neće složiti oko preciznih datuma, ali reč je o protestima devedesetih i onome što se koncizno naziva periodom vladavine DOSa. Međutim, vladavina primitivizma je opet na snazi. Učesnici će se složiti da to datira bar od vremena vlasti SNSa. Protesti su, po svom osnovnom smislu i samorazumvanju, usmereni upravo protiv vladavine tog primitivizma. Partikularnog gledano, protiv primitivzma vladavine SNSa, generalno gledano, protiv endemičnog primitivzma ovih prostora i, bliže gledano, Srbije.
Utoliko je parola, Beograd je opet svet, po svojoj suštini rasistička. Ona deli ljude i društva na civilizovane i primitivne. Ako bliže pogledamo sadržaj kategorije civilizovanog u ovom slučaju, lako vidimo da je reč o ideologiji pravne države i, bliže određeno, o ideji demokratije. Još bliže određeno, ta ideja demokratije određuje se u opoziciji prema ideji totalitarizma. U igri je, prema tome, ista ona idejna opozicija koja daje trenutni istorijski sadržaj fundamentalnoj opoziciji primtivnog i civilizovanog, a na kojoj danas počivaju istorijsko samorazumevanje i ideološka subjektivacija kolektivnog Zapada.
Uzgredna napomena. Usled svog istorijskog zalaska – koji koincidira sa slabljenjem istorijske uloge civilnog društva konstruisanog preko NVO ideoloških aparata -, ideja ljudskih prava nije ono što dominantno određuje sadržaj ideje civilizovanog u slučaju aktuelnih protesta.
Drugo, to znači da Beograd nije još uvek, u celini i u suštini, civilizovan. On, uglavnom i suštinski, ostaje, prema ovoj paroli, primitivan. Da bismo to bolje razumeli, moramo staviti u hermeneutički pokret jednu od osnovnih filozofskih kategorijalnih opozicija – opoziciju između suštine i pojave. Dok je kolektivni Zapad u svojoj suštini civilizovan, Srbija uporno ostaje u svojoj suštini primitivna.
O tome će, pak, biti više reči u narednom tekstu.
