Tekst Darka Delića i Davida Novakovića sa sajta Tanka crvena linija
… Na fonu ovoga nam je promišljati i uspon nove populističke desnice u posljednjem desetljeću.
“Ova desnica igra ključnu ulogu u legitimizaciji nove liberaldemokratske, tolerantne, multikulturalističke hegemonije. Ona je negativni zajednički nazivnik sveukupnog lijevog liberalnog spektra: izopćenik koji samim svojim izopćenjem (neprihvatljivost desničarskih stranaka u vladi) osigurava negativnu legitimaciju liberalne prevlasti i postaje dokazom njenog »demokratskog“ stava. Na ovaj način, postojanje populističke desnice izmješta ISTINSKU žižu politicke borbe (što, naravno, nije do gušenje svake ljevičarske radikalne alternative) na solidarnost cijelog demokratskog bloka protiv desničarske opasnosti. Od apsolutno ključnog je značaja činjenica da je novi desničarski populizam jedina „ozbiljna“ politička snaga koja se danas ljudima obraća antikapitalističkom retorikom, premda zamotanom u nacionalističke/rasističke/religijske krpe („multinacionalne korporacije ‘izdaju’ obične pristojne radne ljude naše nacije“).” – Žižek 2008.
“Od Blera, Klintona i Šredera, svetska ‘socijaldemokratija’ je prevalila prema dominantnoj neoliberalnoj liniji u ekonomskoj politici jer jer to bilo ili se činilo obećavajućim u političkom smislu – u borbi za vlast ove političke partije su odlučile da bi mogle osvojiti većinu jedino ako se priklone neoliberalnom kursu. Naravno, ovo je značilo prihvatanje tolerancije prema dugo postojećim i ukorenjenim društvenim nejednakostima. U medjuvremenu, cena koju je zapadna levica morala da plati je ta da je velik deo populacije reakciju na ovo stanje video u odlasku na desno. I zaista, gde drugde? Ako nema kredibilne i aktivne perspektive koja se nudi, protest prosto postaje ekspresivistički, iracionalistički.” – Habermas 2016.
Konačno je 2016. godina označila kraj (neo)liberalne ere i to se mora proslaviti.
Svi mitovi protekle četiri decenije brižno građeni počinju da se rastaču ostavljajući u šoku ogromne delove svetske liberalne javnosti koja se po hiljaditi put pita „gde smo pogrešili“, nastavljajuci da krivi narod za zavedenost, kratkovidost itd. Liberalni svet se ruši ciglu po ciglu.
„Ujednačenost njihovog (liberalnog) pogleda na svet razbijena je mapama koje su podelile naciju i liberalni imaginarijum na pola, upravo ta ista kartografija koja je bila svetionik imaginarijuma: sada su to bile plave ivice odvojene ogromnim predelima crvene boje koji je predstavljao kontinent resentimana, nacionalizma, porodičnih vrednosti i vatrenog oružja“. Ovo su napisali Asad Haider i Salar Mohandesi za socijalistički časopis Viewpoint analizirajuci Trampov uspeh na izborima.
„Ako tradicionalne političke stranke žele da pobede, na prvom mestu moraju da odbace staru strategiju marginalizacije populističkih pokreta i umesto toga objektivno procene njihove zasluge i napadnu mane i suprotstave se politici straha.“ rekao je Sasha Polakow-Suransky sa levičarskog portala Jacobin.
Ovi citati su trebali da nas dovedu samo, da nam daju uvod do sledeće dve tačke koje nudimo u ovom tekstu, a to su:
– da je multikulturalni liberalizam pobeđen svojim oružjem osamdesetih, a to je sistematsko svođenje objektivnosti na subjektivnost, nauke na „još jedan diskurs“, a klase na „još jedan od identiteta“, samim tim stvarajući teren za beskonačnu relativizaciju terena političke prakse
– da je multikulturalni liberalizam na tom putu beskonačno iza ostavio Narod, tretirajući ga kao nepotreban za dalje političke pohode i prirodno, koju deceniju iza, sledio je zaokret tog Naroda
Prvo što jasno ukazalo da se paradigme bitno menjaju u XXI veku je pomalo začudjujuć odgovor visokorangiranog Republikanca Njuta Gringiča u razgovoru sa novinarkom CNN-a nakon jedne od završnih Trampovih promocija pred izbore. Naime, novinarka je insistirala Gringiču da ne mogu da se konstantno pozivaju na neke stvari, kada statistike i grafici pokazuju drugačije. Gringič je rekao jednu, rekli bih banalno genijalnu rečenicu – „ali narod NE OSEĆA tako“. Voditeljka je ostala zatečena, dospela u stanje polusmeha nad nečim što joj je zvučalo apsurdno, ali Gringič se nije dao i nastavio je da insistira na tome da on poštuje grafike i sve to, ali da on „ide sa narodom u tome da narod ne smatra to i to“. „Eksperti i liberali imaju taj svoj skup statistika koji su možda teorijski tačni, ali tako ne funkcionišu ljudska bića… vi možda idete sa teoretičarima, ali ja ću ipak ići sa time kako se prosečan Amerikanac oseća“. I kako znamo, Tramp je pobedio.
E sad, ako ovaj citat Gringiča uzmemo kao lakmus za ono što imamo pred nama u savremenom svetu, treba povući par zaključaka.
Prvo i osnovno je pitanje naučnih činjenica, ono što nas kao marksiste svakako zanima i dotiče. Prirodno, mi nismo oduševljeni time što Gringič, kao desni liberal, razdvaja naučnost i subjektivne osećaje ljudi, mi smatramo da je to nešto što bi trebalo da ide ruku pod ruku. No ipak, on je ovde, u jednoj jasnoj politikantskoj nameri, nabo žilu istine – liberalizam je nauku sveo na mahanje grafikonima, statistikama i istraživanjima medija, na najgore sociološke devijacije. Ankete i piplmetri su u zadnje tri decenije potpuno zamenile rad na terenu, rad sa živim ljudima, njihovim nadanjima i strahovima i nema sumnje da su oni novi neprijatelji naroda. Na našem primeru to nikad nije bilo jasnije od vlasti Aleksanda Vučića. U tom smislu, Gringič je, vođen svojim poslom, ispravno ušao u makaze reporterki sa CNN-a i dok se liberalna nacija smejala „kontriranju činjenicama“, taj deo Republikanaca je radio posao i odradio ga.
Iz čije kuhinje su ovi trikovi, doduše? Da li su ovo trikovi iz tipične desničarske kuhinje ili je savremena desnica to negde učila?
Tokom osamdesetih, postmoderna filozofija (ili kako su je tada zvali nova filozofija), razobučavala je ‘rigidne, krute, autoritarne’ obruče istorijskog materijalizma i naučnog socijalizma i žustro se suprotstavljala istini sa velikim I. Liotar nam je tada rekao da se „.. nova filozofija protivi i u sumnja u sve sveobuhvatne priče“, da ne upotrebimo taj mrski izraz, „metanarative“. Sada su se učesnici ove poker partije malo promešali i 30 godina kasnije ‘metanarativ’ koji je na meti je upravo onaj koji je pre par decenija kritikovao postojanje metanarativa – postmoderni, multikulturalni liberalizam.
Naravno, doba kasnog kapitalizma je doba mutacija i period ukrštanja svih mogućih ideja, stoga bilo je pitanje vremena kada će neko na desnici ‘otkriti’ način da oružjem kojim je liberalizam tukao socijalizam – tuče upravo liberalizam. Timovi iza Najdžela Faradža, Donalda Trampa, Vladimira Putina, (čak u finoj meri i Aleksandra Vučića) – lepo su usvojili pouke prošlosti.
Rečnik „Oksford“ je objavio termin ‘Post-istina’ međunarodnom rečju godine za 2016., nakon što je ova reč eksplodirala svetom posle Bregzita i Trampove pobede. ‘Post-istina’ je definisana kao „pridev u vezi sa okolnostima u kojoj su objektivne činjenice manje uticajne u formiranju javnog mnenja od podilaženja emocijama i ličnim stavovima“.
Pojam „post-istine“, zaista je čudno kako ga svetski liberalizam nije smislio osamdesetih godina kada je na sve moguće načine osporavao sve što ima veze sa istinom na svakom frontu, boreći se protiv socijalizma. E sada kada su mase krenule da glasaju protiv liberalnih partija, sada su timovi liberalnih stručnjaka na misiji, pokušavajući da razumeju šta to tera grupe ljudi da budu ‘nazadni’ i da glasaju za desničarske kandidate.
Ovaj članak originalno trebao je da bude dosta duži, ali na svu sreću, posao su nam skratili drugovi iz američkih magazina, Viewpoint-a i Jacobin-a koji su, povodom pobede Donalda Trampa, imali seriju tekstova kojima su kritikovali elitističke stavove jezgra Demokrata, pa čak i onih koji su za sebe tvrdili da su ‘levo od centra’. Zaključak je jednoglasan – leve aktivističke grupe se moraju vratiti narodu, moraju opet u njega ma koliko im on sa ove distance delovao daleko, otpisano i pomalo – opasno.
Stoga nije zgoreg da se podsetimo starog pravila komunističke analize – svaki uspon desne tendencije indeks je propale leve tendencije. U zapadnom svetu, propala leva tendencija o kojoj govorimo je slom masovnih socdem partija i njihovo otvoreno igranje po pravilima kapitalizma devedesetih i dvehiljaditih godina i potpuno zanemarivanje interesa baze iz radnih masa. Prirodno, ovo nije moglo da traje večno, uprkos očekivanju tih partija. Bilo je pitanje trenutka kada će neki političar sa pola mozga, povezati jedan i jedan i početi da nudi objašnjenja osiromašenja iz desnog registra. Ko onda ima pravo da se ljuti? Levi liberali svakako ne.
U tom smislu, obnavljanje totalnog marksističkog, naučnog projekta u borbi protiv ideoloških aproksimacija (liberalne ili konzervativne varijacije), kao i borba za interese radnog naroda u nekom eventualnom, mogućem povratku na socijalističke pozicije jesu dva zadatka neodvojiva jedan od drugog. Ambiciozni teorijski i politički projekti sposobni da analiziraju današnji kompleksni istorijski momenat jesu zato povereni na čekanje samo onima koji budu bili spremni na najveća odricanja, socijalna i svaka druga.
