Nakon objavljivanja svog teksta o studentskoj paroli Beograd je opet svet,[1] dugogodišnji kolega i prijatelj me je prozvao kao nekoga, ko igrom slučaja trenutno živi i radi u „svetu“, i upitao zašto ne bih i ja napisao kakav tekst o studentima, levici ili uopšte aktuelnim protestima u tom delu sveta. Da budem iskren, teško je naći manje zanimljivu temu od levice i levičarskih protesta u Bazelu, koji po pravilu izgledaju tako da par stotina mladih, „alternativnih“ osoba s vremena na vreme, najčešće povodom podrške Kurdistanu i sl. prošeta ulicama grada uzvikujući jedne te iste parole, ometajući čitavih sat ili sat ipo vremena saobraćaj, završavajući na nekom trgu ili parku gde više skoro nikome ne smetaju, ponavljajući u povremenim govorima jedne te iste mantre o nepravdi, klasnoj borbi, patrijarhatu, migrantima, diktatorima, itd. Na poslednjim, prošlogodišnjim studentskim protestima protiv nemilosrdnog bombardovanja Gaze nekoliko desetina studenata je u više navrata okupiralo po neku od univerzitetskih prostorija zahtevajući prekid saradnje s dva izraelska univerziteta, direktno upletena kako u obaveštajne, tako i vojne poslove države Izrael. Nije potrebno napominjati da je svaka od tih okupacija trajala dan-dva da bi bila hladnokrvno razbijena od strane policije a studenti optuživani za, lako je pogoditi, anti-semitizam.
No ne lezi vraže, razmišljajući kako da izbegnem pomenutu interpelaciju, otvorih poruku u telegram čet grupi na kojoj se informišem o aktuelnim planiranim protestima u gradu i šire i nasmejah se. Poziv na demonstracije povodom osmog marta bazelske omladine ostavio me bez izgovora. U sledećim redovima prenosim najzabavniji deo pomenute poruke:
„…Bez obzira da li u Bezlergutu[2], Palestini, Kurdistanu: naša vizija je svet u kojem pravda, solidarnost i sloboda nisu samo prazne reči, već živa realnost. Svet koji ne poznaje zidove i granice, koji ljude ne deli, već ih povezuje. Sanjamo o društvu u kojem se poštuju ljudi i njihova tela, i u kojem nema mesta za eksploataciju i potlačenost. Umesto državne represije i kontrole, oslanjamo se na međusobnu podršku, oslobađanje svih potlačenih i stvaranje održivih, solidarnih struktura.
Boriti se za pravičan svet znači promeniti ceo sistem. Ne postoji antipatrijarhalna borba bez klasne borbe. Samo kada se udružimo i odlučno stanemo jedni za druge, možemo se osloboditi!
Svi 8. marta u 17 časova na Barfuserplac! (ovde dolazi nekoliko emotikona, prim. aut.)
Cis muškarci (osobe kojima je pri rođenju dodeljen muški pol i koje se s tim identifikuju) solidarno ne dolaze.[3] To znači: Pitajte FINTAQ (trans-, inter-, ne-binarne, adžender, kvir osobe, žene) u svom okruženju kako im možete pomoći. Pozabavite se napadima i prekoračenjima granica, reflektujte sa svojim prijateljima socijalizovanim kao muškarci o vašim privilegijama.“
Jedna lepa naučna analiza dubina ideološkog ambisa u kojem se nalazi zapadna levica bi se dala napisati samo na osnovu ovih nekoliko redaka. Ja bih se tek zadržao na figuri „sveta“ koja se i ovde javlja, i uporedio je s beogradskom studentskom, kao i na prividni paradoks rasističke civilizovanosti koji je Drašković okarakterisao kao „dominantni oblik samorazumevanja i subjektivacije kolektivnog Zapada“.
Kao što se iz priloženog može videti, bazelska mladost drugačije mašta o svetu nego beogradska. Za beogradske studente vizija sveta je još uvek inspirisana naivnom (treba li naglašavati, malograđanskom, sitnoburžoaskom) predstavom o civilizovanom, normalnom, kulturnom, demokratskom svetu, koji je tu negde blizu, takoreći na dohvat ruke. Jedino što Beograd sprečava da i sam „opet“ postane deo tog vrlog demokratskog sveta je primitivizam, nekultura, korumpiranost i krezubost vlastitih građana, ili makar jednog njegovog dela, kao i korumpiranost i primitivnost vlasti. Naravno, ovde već uočavamo jedan dobro poznat motiv političkog života Srbije, a to je autorasizam, u našoj lokalnoj varijaciji poznat kao autošovinizam, samomržnja, koji nam se počev od devedesetih postepeno uvlačio pod kožu i postao samorazumljivi obrazac razmišljanja ne samo liberalne „drugosrbijanske“ nego i velikog dela takozvane patriotske inteligencije. Koliko god da „slučajni Srbi“ osporavali smislenost ovog termina, fenomen autorasizma u njegovim raznim oblicima je poznat svim delovima sveta koji su bili (i ostali) žrtve imperijalnih i kolonijalnih osvajanja i tlačenja. Kolonizovani narodi su, odavno je to shvaćeno, analizirano i kritikovano, ne samo materijalno nego i duhovno kolonizovani. Pomenuću ovde samo jednog autora, velikog mislioca i borca za slobodu Franca Fenona, koji je detaljno anlizirao psihopatologiju kolonizovanih i različita zaplitanja, inverzije i perverzije do kojih dovodi kolonijalna situacija. Mržnja i osećaj inferiornosti potlačenog, međutim, nisu tek psihološka posledica fizičkog nasilja već rezultat permanentne borbe. Borba se vodi ne samo za teritorije, ne samo vojnom silom, već i za duše i srca, na duhovnom ili, ako hoćete ideološkom planu. Ona seže tako duboko da je čak i naše razumevanje i doživljavanje nas samih ulog u toj borbi. Naravno, majstor ove borbe i neprikosnoveni pobednik u njenim raznim istorijskim uobličenjima jesu one sile koje već stolećima porobljavaju, tlače i eksploatišu takoreći svaki kutak zemljine kugle – stare evropske imperijalne sile i njihovo prekookeansko čedo izniklo na doseljeničkom nasilju do istrebljenja, lišeno bilo kakvog osećaja za istorijsko i opsednuto destrukcijom, profitom i vlastitom izuzetnošću.
Izuzetnost onoga što ćemo u nedostatku boljeg termina nazvati kolektivnim Zapadom je zadobijala različite oblike, ali ono zajedničko svim njenim inkarnacijama jeste suštinska nejednakost u kojoj kolektivni Zapad sebe samog postavlja kao više vrednog a svakoga drugog kao manje vrednog. Moglo bi se navesti bezbroj istorijskih primera evropske samoizuzetnosti, od starih Grka i njihovog razumevanja sebe samih kao slobodnih nasuprot kojima stoje spolja varvari a unutar polisa žene, deca i robovi, preko starih Rimljana, krstaša, konkvistadora, pa onda i prosvetitelja raznih fela i poslovičnog „tereta belog čoveka“ koji posrće pod obavezom da prosvećuje i donosi slobodu divljacima i primitivnima usput ih porobljavajući i velikodušno preuzimajući njihove resurse, sve do dvadesetvekovnih užasa ne samo gasnih komora već i zooloških vrtova u kojima su izlagani ljudski primerci „nižih rasa“[4] i skorašnjih maštanja aparatčika Evropske unije poput Jozefa Borela o EU kao nekakvom zaštićenom vrtu okruženom džunglom. O izuzetnosti SAD-a ne treba trošiti reči. U dugom istorijskom kontinuitetu dijalektike prosvetiteljstva, nizu iz kojeg je ovde izdvojeno samo nekoliko primera, kao da se stalno vrti jedan te isti prividni paradoks, obrt u kojem se „evropski univerzalizam“[5] na hiljadu različitih načina ispostavlja kao partikularizam upravo zato što izdvaja vlastitu partikularnost kao izuzetnu i isključuje sve druge, biva varvarski upravo zato što uobražavajući da je jedini civilizovan daje sebi za pravo da u varvarskom gestu sve druge proglasi varvarima i tretira ih kao sebi nejednake, razumevajući sebe kao slobodnog proglašava sve druge za neslobodne i, barem za neodređeno vreme, postavlja sebe za njihovog gospodara, tutora koji se brine o nezrelima. Uostalom sami smo iskusili na svojoj koži izuzetnost svetskog policajca koji sankcioniše i interveniše kad god i gde god hoće samo zato što je sam sebi dao pravo, a na osnovu gole sile prekrivene iluzijom vlastite moralne superironosti, zahvaljujući kojoj na kraju stara logika, dobro nam znana iz vekova porobljenosti pod Otomanskom imperijom, „kadija te tuži, kadija ti sudi“ samo uzima novo, haško ruho ili se u besramno kolonijalnom maniru kristalizuje u figuri visokog predstavnika.
Dakle, s jedne strane, žrtva prihvata ovu nejednakost, prihvata izuzetnost nasilnika smatrajući sebe manje vrednom. S druge strane, unutar same zajednice koja je u podređenom položaju javlja se unutrašnja podela na one koji sebe (iako inferiorne u odnosu na istiskog gospodara) vide kao izuzetne unutar vlastite zajednice, videvši šansu da se time izdignu iz blata podređenosti u visine izuzetnih. Slika je stara koliko i ropski odnosi: spolja slugeranjski odnos prema gospodaru, čitaj kolektivnom Zapadu, iznutra rasistički odnos prema pripadnicima vlastite zajednice kao manje vrednima. Parola Beograd je opet svet se, nažalost, u potpunosti uklapa u ovu sliku i svedoči o kontinuitetu jedne politike koja opsednuta izuzetnošću Zapada, ne samo što ne vidi zločin, tlačenje i eksploataciju na kojima počiva svet o kojem se mašta,već i propušta istorijsku priliku da se uključi u izgradnju jednog alternativnog, takozvanog multipolarnog sveta čiji obrisi su sve jasniji, snaga sve opipljivija, valuta sve izglednija.
I dok su opšta mesta i floskule „studentskog edikta“ najvećim delom liberalne prirode i ne izlaze iz okvira građanskog društva i njegove pravne ideologije, opšta mesta i floskule bazelskih protestanata imaju levi prizvuk, protiveći se eksploataciji, zidovima i granicama, zazivajući ne toliko pravo koliko pravdu pa čak i klasnu borbu. Naravno, kao što su sanjarije srpskih studenata kao sanjarije u bilo kojoj kapitalističkoj (polu)koloniji, kako pravilno uočava S. Antonić, „realno moguće na Sv. Nikada“[6], tako su i maštarije švajcarskih boraca za pravdu kao maštarije u bilo kojoj državi kapitalističkog centra realno moguće na isti onaj Sv. Nikada.
Ali fokusirajmo se još na pomenuti prividni paradoks u samorazumevanju i subjektivaciji. (Auto)rasizam (polu)kolonije se javlja kao fascinacija gospodarom rasistom i uobražavanje da se treba ugledati na njegovu izuzetnost, pa je samorazumevanje (polu)kolonijalnog subjekta razumevanje sebe kao civilizovanog nasuprot sunarodnicima primitivcima i upravo kao takvo svedoči o vlastitoj necivilizovanosti, vlastitom rasizmu. Rasizam prvosvetaške levice iz srca kapitalističke tame zadobija opskurni lik borbe za inkluzivnost u kojoj se čak i iz same borbe jednim neskriveno naredbodavnim tonom isključuje manje-više polovina populacije. Jedino što se još dopušta „cis muškarcima“ je da se „solidarno“ drže podalje od „borbe“ i da za vreme isključivanja dobro razmisle o vlastitim privilegijama (da li je pripremljen prutić za kažnjavanje cis muškaraca koji se ipak usude da izađu na ulicu osmog marta, ostaje da se vidi…). Kantovska definicija prosvetiteljstva kao izlaska iz samoskrivljene nezrelosti zadobija groteskne obrise u slici „FINTAQ“ nezrelih, čiji san o izlasku iz patrijarhata i vlastita zrelost treba da se ostvari tako što će se tutor, prepoznat u cis muškarcu iz vlastite sredine, naprosto tretirati kao dete kojem tutorski treba da se podvikne i pokaže gde mu je mesto.
Teško je reći do čega će dovesti košmarne vizije revolucionarne borbe zapadnjačkih FINTAQ subjekata. S obzirom na tešku bolest koja je zahvatila manje-više sve delove kako Evropske Unije tako i kolektivnog Zapada uopšte – mnogo pre nego buđenje sledi još veće bunilo. A što se beogradskih studenata tiče, nema nam druge nego da se pridružimo glasovima koji pozivaju na buđenje iz sna o evropskom Edenu i na otrežnjenje. Samo ako se otvore oči, pred nama će se ukazati obrisi jednog sasvim drugačijeg sveta. Od južnoameričkih i afričkih zemalja „trećeg sveta“, predvođenih venecuelanskim Če Gevarinim i sahelskim Sankarinim naslednicima, do zemalja osovine otpora i BRICS-a, a pod duhovnim okriljem pravoslavnog šia saveza, konture multipolarnog sveta postaju sve razgovetnije.
Samo ako, dakle, otvori oči i vidi da su karte manje-više podeljene i da sukob svetsko-istorijskih razmera, ukoliko već nije otpočeo, upravo počinje, većinska Srbija će umeti da posluša svoj klasni instinkt i opet slodoljubivo stane na pravu stranu istorije, odbacujući autorasizam kao jednu od najsramotnijih epizoda svoje novije prošlosti.
[1] D. Drašković, O paroli „Beograd je opet svet“, Opseg, 28.02.2025.
[2] Bässlergut je lokalni zatvor za migrante na periferiji Bazela.
[3] Nemački glagol fernbleiben bi bukvalno značilo ostati daleko, ili kako bi mi rekli držati se podalje, kloniti se, izostati.
[4] Poslednja kolnijalna „etnografska izložba“ u zoo vrtu kažu da je održana 1958. godine u gradu sedištu Nato pakta i uključivala je stotine muškaraca, žena i dece, verno se nadovezujući na mračnu prošlost Belgije kao kolonijalne sile i njenog ozloglašenog kralja Leopolda II. Ni Bazel nije bio imun na ove vrste „izložbi“, pa je i njegov zoološki vrt imao priliku da od 1879 pa sve do 1935 u više navrata ugosti pored egzotičnih životinja i egzotične pripadnike ljudske vrste, najčešće iz kolonija okolnih evropskih sila.
[5] I. Volerstin „evrospkom univerzalizmu“ suprotstavlja „univerzalni univerzalizam“. „Borba između evropskog univerzalizma i univerzalnog univerzalizma je centralna ideološka borba savremenog sveta…“ (I. Wallerstein, European Universalism. The Rhetoric of Power, str. 14, New York, 2006).
[6]S. Antonić, Posle Niša, RT Balkan, 04.03.2025.
