… тако и демони, примајући облик и боје и које год форме пожеле, преносе их у наш животињски дух и као последицу узрокују мноштво непријатности, предлажу нам замисли, оживљавају успомене на задовољства, напомињу о представама чулних уживања, како на јави тако и у сну; понекад, такође, голицаво узрујавају најниже страсти, узбуђују безумну и неприродну пожуду, нарочито када наиђу на топлу сарадњу …
Михаило Псел, О демонским делима
I
Прихватио сам се да напишем овај текст у предвечерје кулминације вишемесечних блокада факултета како бих покушао да схватим дубљу суштину онога што се догађа и тако лакше поднесем мноштво запретених призора којима смо свакодневно изложени. Протести на чијем се челу налазе студенти у пуном смислу потресају нашу земљу и заокупљају готово неподељену пажњу домаће јавности. Постојећи светски поредак који је напрсао агресијом на СРЈ Југославију, од фебруара 2022. године налази се у очигледном урушавајућем процесу. Можда баш свакоме није сасвим јасно, али сада се последице престројавања у оквирима глобалне прерасподеле прерогатива моћи осећају на сасвим непосредан начин и код нас. Над узбурканим морем круже многи лешинари помно ишчекујући претурање бродоломника са спасоносне палубе. Од највеће важности за наш регион уопште, и наш народ као најизразитијег носиоца слободарске традиције на Балкану посебно, јесте настојање империјални конгломерат с америчким предзнаком да осигура преимућство у наредној политичкој архитектури света. Ова околност обележава и предодређује у извесној мери све што се дешава у локалној средини, што се нипошто и никада не би смело сметати с ума, па тако ни током читања овде написаних редова који се могу учинити као да су у односу противљења спрам на овом месту огољене чињенице. Они и нису строго писани као анализа дешавања, већ као покушај да се одгонетне где стојимо на свршетку прве четвртине 21. столећа, да се понуди анатомија наше духовности кроз пресек тренутка. Без варљивог удаљавања скривањем иза стила научне објективности, све изречено одржава лична стремљења и схватања до којих сам уз помоћ мисли вредних људи дошао кроз многа сопствена лутања, па се тако извињавам свакоме кога она могу довести у какву заблуду ако их не би ваљано промислио.
II
Будући да смо размишљање започели светским поретком, вратимо се часу његовог успостављања. Реч је свакако о рушењу Берлинског зида као симболичком поразу совјетског комунизма, након чега је само преостало да се разгради заостала структура ка истоку све до граница садашње Русије, али и унутар њих. Пљачкашки продор унутар Русије започео је још пре пада зида, чему је можда најупечатљивији пример аукција 1988. у Москви њујоршке аукцијске куће Сотби, када су западни „колекционари“ разграбили будзашто највећа достигнућа совјетске авангардне уметности. Догађаји који су уследили подсећали су неодољиво на заузимање Цариграда од стране крсташа у изношењу свега од вредности из руске земље. Разлика је била у колонијалном искуству колективног Запада који се сада није могао задовољити једнократним уловом, овог пута намеравајући да се задржи док сасвим не исцеди уједно руску душу и из ње последњу копејку. Као што видимо, тај задатак ће се изјаловити, али крсташки поход који се наставио до садашњег тренутка и који је започео много пре 1917. доказује да је као непријатељ одувек била препозната Русија и шта год она претстављала, а не загранични комунизам и совјетски систем по себи. На идеолошком плану, колапс снажног комунистичког савеза произвео је како за Русе, тако и за Србе стање велике збуњености. Знатно мање за грабежљиви Запад, који је одувек знао ко су ривали његовој рушилачкој сили… Кроз препознавање наредне, духовне бране својим вековним тежњама да нас подјарми, осматрао је наше положаје брже него што смо сами стигли да схватимо где смо се то обрели, да освестимо дубину сопственог понора и започнемо успон дуж лествице избављења из прождируће тмине идеолошког слепила „пост-идеолошког“ доба.
На овом сајту објављен је извод из књиге Жарка Видовића, Историја и вера, којим се на изванредан начин сагледава природа вечног сукоба у ком се налазимо и место које је унутар ове онтолошке драме додељено Србији као држави православног народа. Видовић истиче пресудну важност доживљаја смисла у антагонизму Запада спрам православне цивилизације. Западну религијску мисао надахњује метафизичка спекулација која се суштински подмеће као конструкт палог, човечјег ума између Бога и творевине. Како спекулација не може никада произвести Истину, западни дух ће остати обележен колебањем над основним питањем метафизике – зашто нешто, а не радије ништа? Хегелов филозофски систем дао је метафизици њен последњи, савршен израз. Сам „систем“ као мисаони модел ретко се може наћи у ваневропским културама. Као што је својевремено Гинтер Андерс писао, у свакој систематици увек је антиципиран метафизички исказ којим се по свој прилици изврће Аристотелова мисао да је целина мања од збира својих делова. Хегел је у свом квази-пророчком настојању да захвати свет логички као целину, помирио еволутивно схваћено време са простором у типу империјалне државе. Империја као „последња реч европске метафизике“ отеловљена је световна појава божанства, те она хришћанство може да схвати само као идеологију светске империје, својеврсно метафизичко оправдање светости универзалне државе. Дакле, као што пише Видовић: „Запад разуме и Православље само као тежњу таквој империји, и да та империја може да буде само Русија! Зато је стабилна српска национална држава „опасна по Запад” као могући ослонац „Руске православне империје“. Тако апсолутни дух, о којем је Кјеркегор писао као апотеози греха, вековима неуморно јуриша на изображења Светог Духа.
Империја се по окончању Хладног рата, који је Видовић видео као Трећи светски вођен економским средствима услед околности проналаска атомске бомбе, приближава хомогенизацији планете као анационалног, јединственог тржишта под јединственим кровом. При томе је идеја демократије подређена империјалним циљевима, употребљена као оружје и сведена на управљање јавним мњењем – „демократија је у империји осмишљена тржиштем: не духовно или културно…“ (Видовић). Заиста, 20. век је био епоха експлозивног настанка разноврсних механизама контроле мишљења и индивидуалистичких, такмичарских друштвених теорија, те се тако данас често може чути оправдан став да иза сваке погубне идеје о друштву стоји економиста! Сходно томе, као по сили инерције, под нападима се налази сваки вид духовног садржаја и врста организације која се не подређује економистичкој логици. Несумњиво да је Православље као културни темељ, народни етос и црквена организација, са аутохтоном структуром која окупља доброжелатељне људе и уздиже их у самосвојне Личности препозната као последње прибежиште прогнаних, стожер побуњеничког потенцијала. Принцип вере као историјске свести Православља начелно је супротстављен ентропији и идентитеској недоречености западног метафизичког светоназора. Од тога колико смо као народно биће саобразни идеалима зацртаним у оностраности, источника сваке врлине, зависи колико ћемо се уподобити антисистемској борби која нам се намеће. О томе би требало просуђивати кроз магновење сваког дешавања, као и непрестано трагати за одговорима на новонастајуће препреке у дослуху са животодавном традицијом.
III
Упутимо пажљив поглед у прошлост и уочићемо духовну нит која повезује најмасовнија јавна окупљања од првог урушавања титоизма до данас. Од прославе шестоте годишњице Косовске битке на Газиместану, преко сахране патријарха Павла и демонстрација Косово је Србија, до неких скоријих окупљања. Ова сабрања одржавала су се с разноликим предзнацима, протицала у разнородним расположењима, али неспорно су гравитирала нечему што се не може квалитативно свести под актуелну идеолошку парадигму. Тежња ка аутархичности постојања, чије устројство мора започињати у сфери духовности, далеко премашује периоде прве, контролисане, као и друге, неконотролисане и дивље, приватизације. Она превазилази саму историју као колонизујући појам просветитељства и ишчитава се из културног кода, односно из колективног, митског несвесног. Зато се не може сравнати с национализмом, ништа више него са либерализмом или комунизмом. То су модерне концепције које се у ограниченом обиму умећу у народ и остављају бледећи траг по ономе што је непролазно, само спољашњом формом променљиво. Све наведене идеологије, које су по дефиницији искривљење стварности, као и целокупна западна модерност, заправо представљају проблем постављен пред српском културом која мора да пружи одговоре подстицањем властитих сродних алтернатива. Модернизам је тек нова подлога преко које културе и народи иду за својим есхатолошким одредиштима. Иконоборачки модернизатори пате од систематског слепила у погледу идеацијског поља културе и олако бивају занесени површинским увозом, по правилу заступајући сцијентистичка и интелектуалистичка становишта. Они не схватају да наука као партикуларан израз људског духа има сопствена ограничења, изван којих леже вредност и смисао. Покушај да се замени сопствена култура туђом у име либерализма, комунизма или фашизма, може произвести искључиво самопораз. Чиниоци позападњења Србије ризикују да изгубе душу, распети између неаутентичног, подваљеног космополитизма и матичне културе. Може им се десити да заврше као ниједно од та два, отуђени од себе и извора постојања.
Славни шпански писац Мигел де Унамуно у књизи О трагичном осећању живота покушава да сачува сопствена верска осећања тако што ће понудити лични филозофски одговор на узмицање теолошких истина пред наступајућим научним чињеницама епохе картезијанског модернизма којој и сам припада, сагледавајући однос увећања рационалних знања и живота. У томе доспева до следећег закључка: „живљење је једно а сазнавање друго (…) између ово двоје постоји таква опречност, да можемо рећи да све оно што је животно јесте противрационално, а не само и ирационално, и да све рационално јесте противживотно…“ Он упозорава да битисање које се изводи из мишљења није ништа друго до сазнање – то биће је сазнање а не живот! Премда Унамуно у својим увидима пренагљује у мери у којој се католицизам одрекао овоземаљског Божјег присуства кроз деловање Енергија, подела између системског рационализма и антисистемске животности оцртала се на јасан начин 2020. током јулских демонстрација “против затварања”. Вишедневне демонстрације које су се том приликом одиграле важне су као увод у данашњицу из два разлога. Као прво, то је био први озбиљан израз непослушности актуелној власти. Као друго, важније, то је тренутак најнадуваније империјалне моћи, која је под епидемолошким изговором, механизмима међународних организација покушала да повећа глобални стисак и контролу. Уз згодну подударност катастрофалног управљања кризом властодржаца, српски народ се поново нашао у средишту васељенских збивања уставши први против балона империјалне моћи, читаве две године пре него што ће се коначно избушити почетком руске СВО у Украјини. То је промакло многима који су по аутоматизму или страхом помућеног расуђивања, заузели инфериорни став поводом кризе која је претила да озваничи крунски тријумф емпиристичког начела над духовношћу, стваралачким принципом културе. Из ових разлога дугујемо поновни остврт на јул 2020. с полудеценијског растојања.
IV
Сијасет сувопарних придика било је изнето на рачун тадашњих демонстраната. Хистерично жигосање, ословљавање свепогрдним придевима било је само потврда антисистемске суштине побуне ношене народном интуицијом. Критика важна и данас тицала се тобожње либералне потке бунта, односно питања да ли је у основи свега малограђански дух крајњег индивидуализма. Много се филозофирало о начину употребе варијанти речи „слобода“, маса се укалупљивала потпуно опречним идеошким схематизмом, заузврат само доказујући излишност рабљења празних појмова. Слобода је презриво омаловажавана, насилно усклопљена с буржоаским „личним слободама“, док се напад на колективну димензију, друштвеност и међуличне односе превиђао. Као да је социјализам или неко друго усмерење у оптицају знатно мање буржоаско! Два виђења (С)лободе разграничила су се трећег дана када је по злу чувена екипа „седи не наседај“ преузела први ред протеста, само да би показала своју немоћ четвртог када се испоставило да се „Србија умирити не може“. Како год, шкодљиве последице затварања и шетње с маскама по отвореном простору још увек нисмо успели да сагледамо, али непријатност њиховог присуства проживљавамо. Јулски протести су показали да ће будуће побуне, надајмо се и устанци, бити сви више идеолошки „нечисте“, зато што нова линија поделе избегава баласт модернизма, заобилази устаљене тачке раздора. Нараштај рођен после „либералног краја историје“ не види пред собом другог идејног противника изван економског утилитаризма коме су саобразне све покојне, тзв. велике идеологије. У слабљењу веза с тим наслеђем крије се велика предност зато што се ствара могућност избегавања унапред постојећих образаца који осуђују на неуспех. О томе се међу нама још увек недовољно разговара.
Напротив, постојано нам се намећу застареле теме и оквири. Тако, примера узев, уважени професор који је био љубазан да се у својој колумни позове на мој претходни текст, сагледава протесте, у колумни која је уследила поменутој, кроз анализу класне позадине учесника. Не обазирући се што класна свест нема никакву улогу у промичућим дешавањима. Изузимајућу професора чији рад иначе врло поштујем, појавио се прави рој рационалних мрачњака чија су се цинична мишљења острвила на студентски покрет. Налик насртају бесова, празнословећа паметовања напамет научених фраза из којих се могу ишчитати прикривене алергије на српска обележја и ресентиман личних посрнућа сипала су и продужују да сипају отров на пробуђену зарад правде омладину, с настојањем да је угуше пре него што добије шансу да се духовно испили. Такво поступање сматрам непобитним доказом да нам је „кичма савијена“ и да се мучно искуство репродукује без непосредно проживљеног понижења. У супротном би мудри људи којима је стало до државнотворне добробити били међу масом и борили се за сваку душу. Уместо тога, махом се иступа зарад емпиријског садржаја појма државе као заштитника интереса и апарата принуде, не признајући и не познајући њену надвремену и надемпиријску природу која је трансцедентно неуништива. „Снага државе је вредност, сила државе нема утилитарни циљ, она не постоји ради малограђанског благостања већ ради извршења узвишене мисије“, писао је Берђајев у тексту О држави доступном на порталу Нови Стандард. Управо вредност изостаје у клањању голој сили при мишљењу, критиком незауставивих кретања.
Хегелова теорија државе последња је реч европског нововековног макијавелизма, стоји у тексту Жарка Видовића којим смо се већ послужили. Као директна супротност макијавелистичкој доктрини стоји борбено учење Исуса Христа какво нам је предато кроз Јеванђеља. Свима је позната прича о томе како ИСХС/NIKA одлази у пустињу на четрдесет дана пре него што ће започети проповед. Сам нечастиви тамо на високој литици искушавао Га је предочавајући Му неограничену моћ коју би могао задобити на земљи. Наравно, Господ га одбија уз речи: „Иди од мене, Сатано”, јер је написано: „Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи” (Мт 7:11)! Очигледно да се хришћански политички програм мора залагати за хришћанску етику, нипошто се не поклањајући ђаволској моћи и властољубљу. Али није само Исус Христ био искушаван на овај начин, то се збило и са Светим Савом који је два године провео столујући као самодржац. Такође искушаван привидно неограниченом моћи, изабрао је Слободу у Христу овековечујући у својој Личности непресушно надахнуће светосавског моралног подвига. Из ова два најузвишенија примера постаје јасно зашто се побунама које зазивају слободу и правду мора приступати готово богобојажљиво. Речима Ивана Иљина, „дух хришћанства је дух усавршавања“, те би с тим на уму требало и приступити затеченом стању. Још је рекао: „свако усавршавање почиње срцем, а врши се у слободи“. Ипак, тачно је да су захтеви за слободом и правдом који уоквирују незадовољство прешироки, те подложни идеолошкој камуфлажи и саботажи. У том смислу иконе и трансцедентни симболи помоћу којих се студенти на својим маршевима превасходно споразумевају с народом, неизоставно би се морали пробити из подразумевања у први план и попунити празан простор појма како би деловали преображујуће на најшире кругове учесника и симпатизера. Дакле, ако сам својим прошлим текстом Протести – ванвременска драма настојао да допринесем донкихотовским напорима да се протести истргну из мреже западне моћи, сада се сизифовски залажем за поништење моћи саме, али с верујућом надом на успех…
V
Не судите да вам се не суди
Нажалост, не указује све на кретање у том смеру. Покрет чији је највећи допринос распиривање уснулих моралних осећања, разоткрио је свепрожимајући проблем с морализмом. Дугогодишња и апсолутна политичка надмоћ Александра Вучића створила је код одређеног слоја становништва кастрациони комплекс. Нездрава усредсређеност на председничку појаву сатворила је помодну, у сваком озбиљном смислу аполитичну и перверзну поделу друштва. Знаковито је изругивање с призвуком сегрегационизма „студентима који желе да уче“, арогантних индивидуа које су имале ту околност да не заврше под присилом околности ограђени у престоном парку. Или несрећу, с обзиром да ће пре неко међу „студентима 2.0“ увидети сву тежину свог положаја и лични пад. Можда су истински мученици режима у целој причи међу њима, доведени на превару или уцену. Право лице антихероја перверзне рапсодије која се одвија у уживо преносу јесте Немања Шаровић који политички подгрева и аванзује сентимент приземног осуђивања. Он подилази најнижим поривима гордости морализатора и замагљује системску природу наших невоља сводећи их на личну беду и корупцију или још горе „заосталост“ дела сународника. И сам лишен политичке и сваке друге доследности, не види ништа проблематично да гостује у србомрзачким емисијама које води неко попут Видојковића. Студенти једноставно не чине довољно да подцртају сувислији вид поделе, сувише радо пристајући на ветар у леђа антивучићевског и аутошовинистичког сентимента. По свој прилици и сами недовољно свесни променљивости режима с позиције трансатланских структура којима се свака гарнитура власти од 2001. заветује на верност. Поврх тога, нормализовала се и усталила шетња у поворци с небројаним мноштвом вишедуплих агената којима је једино на уму како да инструментализују искрену борбу. Структурно посматрано, имају сваку шансу да у томе остваре извесне успехе.
VI
„Нема нам лека, ал нећемо пропасти“, рекао је Димитрије Руварац двадесетак година пре него што ће бити изговорена познатија варијација „спаса нам нема – пропасти нећемо“. О суштинском значају ове мисли на изванредан начин, као врстан познавалац дубинских начела која управљају српском културном матрицом промишља етнолог Бојан Јовановић у тексту Искушења пропасти и вера у спасење који објављује „Печат“. Према Јовановићу, она говори о дару препреке, односно невоље као могућности да се самопотврдимо кроз „веру у сопствени потенцијал као идентитеско одређење“. Одсуство спасоносног лека дозвољава нам до кроз чин скока у вери откључамо ирационалне енергије нама својственог поверења у апсурд које у најтежим тренуцима долази до изражаја, препадајући структуре и системе који не познају категорију вере. Сваки покушај формализације и аутоматизације културе противречи парадоксално борбеном, али и смиреном хришћанском духу, и сведочи о одрођавању, ослонимо се поново на речи Иљина. Као хришћани, упућени смо на стваралачко испитивање дијалектичког односа духа и културе кроз ослобађајуће искораке у слободу који се смењују са трпљењем. Наступи катарзичних осећања служе свеобухватнијем преокрету духовног стања из којег произилази оздрављење сложене целине институција, вредности и пракси које чине културу. Херберт Маркузе у чувеном Есеју о ослобођењу, теоријској обради онога што се дешавало у Америци шездесетих и седамдесетих година прошлог века, изокрећући марксистичку доктрину, износи виђење према ком духовно ослобођење мора претходити материјално. Наше ослобођење има стварније изгледе на успех зато што је духовност којом располажемо неупоредиво стварнија од опијумске религије лажног мира. Литургијски живот издваја Личност из манипулисањем масовним медијима створеног масовног бића да би је укључила у заједницу живих и мртвих, Неба са земљом, којом управља сама божанска личност Исуса Христа.
Ако је човек за империјално осмишљену демократију усмерен тржишно и, како пише Видовић, „важан не као личност која има могућност духовности и слободног прикључења духовног заједници, него – као потрошач који треба да буде придобијен за неку робу“, онда одбацимо свеприсутно оглашаване „лажне потребе“ и уместо тога потражимо оне заиста животворне. Својим животом „будимо творци Речи а не само читаоци“, како нас је заветовала равноапостолска проповед Светога Саве. Учинимо ли тако, духовност ће незауставиво пробити сваки оквир, била то либерална демократија или технократија, а слобода и правда испуниће се смислом. Иако се несумњиво у степену удаљавања од атезизма приближавамо православљу као „нашем социјализму“ што је написао још Достојевски, од нас се тражи додатно прегнуће како би држава преузелу улогу спречавања овоземаљског живота да постане живи пакао. У првом борбеном реду су сви они који не повлађују друштвеном греху мамонизма због којег се појавила богоборачка власт, али и црквеног сергијанизма који је последично настао. То су сви свештеници који су признајући само страх Божји позвали верни народ да приступи Светој Тајни причешћа под претњом прогона као у ранохришћанским временима. И они који данас указују на Господа младима на њиховом путу, не снисходећи у томе окошталој моћи. Сви реалисти опчињени системом, немерљиво су удаљени од преображења у радости која превазилази неприлике победно их прослављајући. Они у колонијалном духу предвиђају српском народу суноврат и одричу самосвојност и узвишеност његове побуне. Насупрот њима стоји покренута добра воља коју је Имануел Кант сматрао јединим добром по себи. Од одбране слободе Личности до бављења општим начелима у трагању за правдом, форме се смењују али суштина остаје иста у победи Добра над злом, Животу који је смрт надвладао.
VII
Тек следи прави окршај у ком ће се потрврдити Истина…
