Već danima svedočimo tendencioznoj proizvodnji masovne histerije i inscenaciji „pokušaja ubistva mirnih demonstranta i studenta“. Ova političko-medijska konstrukcija očigledno je reakcija na neuspeh prozapadne opozicije da obori vlast i prekroji izbornu volju na ulici. Vrhunac tog neuspeha kulminirao je protestom 15. marta, koji je usledio nakon višemesečnih, protivpravnih blokada školskog sistema, puteva i drugih državnih institucija. Potpis je poznat, a struktura ovakvog narativa bezbroj puta je upotrebljena za diskreditaciju nepodobnih režima: zli diktator, vođen „čistim zlom“, a ne racionalnim razlogom – političkim, vojnim, bezbednosnim, ili bilo kojim drugim – naređuje masakr nad golorukim, mirnim građanima koji protestuju. „Opozicija“ time dobija priliku da pozove na intervenciju svojih stranih patrona protiv ,,države devijanta“.
Reč je o upotrebi propagandne konstrukcije u obliku manihejskog diskursa, koji počiva na centralnoj opoziciji između dobra i zla. Dobro i zlo su u njemu shvaćeni u apsolutnom smislu. Nije reč o tome da se neko poslužio nekim zlim sredstvom ili učinio nešto loše kako bi stekao ili postigao nešto što želi. To bi bilo instrumentalno ili relativno zlo i impliciralo bi racionalnost subjekta o kome je reč. Naprotiv, ovde se tvrdi da subjekt zla želi zlo radi zla. Subjekt zla uživa u zlu. Ne postoji nikakav dodatni razlog zbog kojeg onaj koji želi ili čini apsolutno zlo to čini. On naprosto želi zlo i uživa u njemu. Takva slika sveta ne dozvoljava bilo kakvu racionalnu raspravu političkim argumentima, a istorijski kontekst se sasvim napušta.
Konačno, a što je potrebno naglasiti, za analizu ovakvog narativa irelevantno je šta se stvarno odigralo, jer je ovde reč o medijskom predstavljanju. Medijske prakse predstavljaju teme, tipove ljudi, događaje, situacije; ono o čemu govorimo jeste činjenica da se u pojmu reprezentacije nalazi ideja davanja značenja. Dakle, reprezentacija je način na koji se značenje na neki način dodeljuje stvarima koje su prikazane – bilo kroz slike ili bilo šta drugo na ekranima, ili kroz reči na stranici koje stoje u ime onoga o čemu govorimo.
Ovaj narativni model korišćen je, na primer, od 2013. godine u demonizaciji Bašara el Asada, čiji je režim optužen za upotrebu bojnog otrova, iako nikada nisu pruženi uverljivi dokazi da su njegove trupe koristile hlorin i sarin. Poslednji pokušaj režiranja sličnog „državnog zločina“ bio je masakr u ukrajinskom gradu Buči, koji je zapadna propaganda bez dokaza pripisala ruskoj vojsci. Bez ikakvog nastojanja da se utvrde činjenice i stvarno stanje na terenu, zapadni političari i mediji užurbano su širili ovu optužbu, dok su njihova oružja istovremeno tukla na frontu.
Sirija danas više ne postoji kao suvereni državni entitet – islamističke grupe pod kontrolom Turske i Izraela sprovode genocid nad Alavitima i hrišćanskim zajednicama, uz prećutnu ili otvorenu podršku kolektivnog Zapada. Istovremeno, bivša Ukrajina proživljava istorijsku katastrofu – natopljena krvlju svojih građana, na ivici vojnog kolapsa i pretvaranja u „rudarsku koloniju“ SAD-a. Ovakvih primera kroz istoriju bilo je bezbroj, a nekima smo i sami, kao narod, kolektivno svedočili u skorijoj prošlosti.
Naravno, srpska vlast je daleko od Asadove, poslednje socijalističke države na Bliskom istoku, i snosi značajan deo odgovornosti za trenutnu situaciju. Režim Aleksandra Vučića, uprkos svemu, ne odustaje od pogubne prozapadne politike i ne usuđuje se da, državničkom odlučnošću, stane na put ovom procesu iz straha od reakcije kolektivnog Zapada. Naprotiv, popuštanjem i povlačenjem, laviranjem i neodlučnošću, izbegavanjem frontalnog sukoba sa destabilizujućim činiocima dodatno raspiruje pokušaj obojene revolucije. Strah od otvorenog sukoba sa prozapadnom opozicijom i strukturama civilnog sektora sprečava vlast da promeni politički kurs i ideološku liniju. Još važnije, to bi zahtevalo odustajanje od neoliberalnog razvojnog modela – poteza na koji vlast nije spremna. Zbog toga ovih dana svedočimo protivrečnim i oprečnim izjavama i potezima, koji reflektuju ovu političku nemoć.
Štaviše, predsednik vlade u ostavci, Miloš Vučević, sramno je kapitulirao, ponudivši međunarodnu istragu – time je popustio pred zahtevima prevratničkih snaga da se čitava konstrukcija internacionalizuje. Poziv na posredovanje upućen i ruskoj službi bezbednosti trebalo bi, valjda, da prikrije odvratnost ovakvog kukavičkog držanja srpske vlade pred „grupama za pritisak“ i dalje urušavanje državnog suvereniteta.
A sada nekoliko reči apropos studenata: pored toga što su, u političkom smislu, „korisni idioti“ – na šta je s pravom upozorio jedan profesor i javni intelektualac – oni su, zahvaljujući spontanosti sitnoburžoaske ideologije i odsustvu klasne svesti, postali saučesnici u celokupnom procesu. Njihovo učešće u inscenaciji „pokušaja masovnog ubistva“ i nastojanju da se država kulpabilizuje u korist zapadnog imperijalizma i globalističkih interesa nije samo groteskno, već i duboko kompromitujuće. Pritom, za glavni rekvizit ovog političkog spektakla izabrano je neletalno sredstvo za obuzdavanje demonstranata – ono isto koje se redovno koristi u „Svetu“ kojem se ovi studenti oduševljeno izražavaju pripadnost.
Pre samo nekoliko nedelja, parole „Beograd je (opet) svet“ nošene su na pročeljima studentskih povorki, dok su zvučni topovi, sada predmet tobožnje sablazni, standardni deo represivnog arsenala upravo onih država koje u očima studenata čine nukleus „Sveta“. Korišćeni su od Pariza i Njujorka, preko Pitsburga, pa sve do Kanbere u dalekoj Australiji.
Pokušaj da se od „zvučnog topa“ ili bilo kog sličnog sredstva – bilo da je dejstvovalo ili ne – napravi režimski Wunderwaffe predstavlja uvredu za zdrav razum, a kamoli za kritičku svest. U Buči i Siriji angažovani su statisti koji su glumili ubijene, dok se u Srbiji od neartikulisane studentske omladine konstruišu „stradalnici“ i „žrtve diktatorskog režima“.
Um, ili intelekt, još od antičke grčke filozofije počiva na argumentima; on bi trebalo da oslobađa individue od lažnih slika i masovnih prinuda, preobražavajući ih u subjekte u službi malobrojnih istina. „Studentski umovi“ danas su zarobljeni između bučnog i varljivog medijskog poretka, upregnutog u službu imperijalnih interesa, i digitalne agore u kojoj su razlike između istine i laži sistematski ukinute.
Političkom, ali pre svega moralnom ponoru ove situacije dodatno doprinosi i činjenica da se, dok se lekari bore za živote nesrećno nastradalih iz Severne Makedonije, istovremeno orkestrira hajka na zdravstveni sistem i blokira Urgentni centar u Beogradu – ustanova koja odbija da učestvuje u opscenoj režiji čiji se reditelji nalaze daleko izvan granica ove zemlje, dok konce povlače preko razgranate mreže nevladinog sektora i univerzitetskog profesorskog kora.
Istovremeno, putem „opozicionih“ medija i društvenih mreža u etar se puštaju „svedočenja“ učesnika demonstracija sa simptomima i iskazima koji su potpuno nekongruentni sa efektima stvarne upotrebe „zvučnog topa“. Akademska zajednica je pred ovom gnusnom inscenacijom kapitulirala, potisnuvši i zanemarivši sve akademske, naučne i dokazne standarde.
Što se tiče samog „incidenta“ na demonstracijama, da bismo razumeli njegovu prirodu, potrebno je osvrnuti se na morfologiju „duše“ gomile. Gistav Le Bon, analizirajući psihologiju gomile, navodi da pojedinac koji čini deo gomile gubi svoju individualnost i postaje manje svestan svojih dela. Kao i kod osobe pod hipnozom, određene sposobnosti bivaju ukinute, dok se druge mogu dovesti do krajnje uzbuđenosti. Time što gubi svoju svesnu ličnost, individua u gomili biva izložena sugestijama onoga koji joj je oduzeo svest o njenoj ličnosti. U bučnim i efemernim masama, dakle, bivanje svesnom ličnošću biva suspendovano, makar privremeno.
Le Bon navodi da su u gomili osećanja zarazna, da je svaki akt i svaka radnja podložna širenju; nad idejama i osećanjima dominiraju sugestija i zaraza. Upravo ova karakteristika psihološke gomile objašnjava zašto se panika – kao neutemeljen i iracionalan strah – brzo širi među članovima gomile. Na snimcima koji ovih dana kruže društvenim mrežama i medijskim etrom, moglo se videti da je u pitanju bio klasičan primer lančane reakcije straha i panike u gomili, iako sam okidač ostaje nepoznat, o čemu se i dalje spekuliše u javnosti.
I za kraj, Elijas Kaneti u knjizi Masa i moć objašnjava kako izgleda gomila u begu i panici, naglašavajući da beg predstavlja jedan od glavnih oblika mase. Jedan od ključnih aspekata gomile u begu jeste to da se uzbuđenje i energija pojedinca prenose unutar mase, osnažujući zajednički napor. Ako pojedinci počnu delovati samo u vlastitu korist i ometati smer bega, kohezija se gubi. Masa tada prelazi u paniku, gde se svaki član bori za vlastiti spas, čime se gubi usmerenost i konzistentnost bega. Kaneti završava ovaj odeljak rečima:
,,Ovde nećemo gomilati primjere iz novijeg vremena. Oni su još živi u sjećanju svih nas. No, čini se da je vrijedno naglasiti da je masovni bijeg ljudima bio poznat i onda kad su još živjeli u sasvim malim grupama. On je igrao određenu ulogu u njihovoj mašti još prije nego što je postao moguć u brojčanom smislu. Sjetimo se one vizije eskimskog šamana: „Nebeski je prostor ispunjen golim stvorenjima koja putuju kroz zrak. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju i rasplamsavaju oluju i snježnu mećavu. Čujete li ih kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u zraku. To je strah golih ljudi, to je bijeg golih ljudi!““*
* Elijas Kaneti, Masa i moć, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1984, str. 44.
Tekst “Živeti laž” propušta suštinu našeg bunta i nepravedno svodi našu borbu na puku formu bez sadržaja.
Autor pokušava da devalvira autentični narodni protest povlačeći pogrešne paralele između mladih muzičara koji se dive “kultnim mestima” i građana koji se bore za osnovne demokratske vrednosti. To je lažna ekvivalencija koja služi samo da diskredituje legitimne političke zahteve.
Njegovo insistiranje na “autorasističkom ushoćenju” je zapravo oblik elitizma koji ne razume da možemo istovremeno ceniti i domaće vrednosti i biti otvoreni prema svetu. Kada govorimo “Beograd je opet svet”, mi ne pokazujemo inferiornost, već želju za univerzalnim vrednostima slobode i pravde.
Pozivanje na Volasov koncept “tihe pobune” u našem kontekstu je promašeno – kada se suočavate sa sistemskom korupcijom i gušenjem osnovnih sloboda, neophodna je vidljiva, glasna kolektivna akcija. Građanska neposlušnost nije stvar estetike već nužna taktika u borbi protiv autoritarnog režima.
Autor zapravo podleže istoj zamci koju kritikuje – sudi protestima po formi (skandiranje, slogani) umesto da razume njihovu suštinu i stvarne političke zahteve. Ne radi se o tome “kako izgledamo” već o konkretnim ciljevima za koje se borimo – transparentnim izborima, slobodnim medijima i pravnom državom.
Što se tiče “pažljivo spremljenih utisaka” medija, istina je da moramo biti kritični prema svim izvorima, ali to ne znači da treba da odbacimo vredne informacije koje dolaze iz nezavisnih medija koji često riskiraju mnogo da bi izveštavali o korumpiranom režimu.
Autor je student sociologije Filozofskog Fakulteta rodjen 1998e godine. Citajuci ovaj tekst, sve mi se cini da on nije sposoban da zavrsi taj fakultet bio on blokiran ili ne, tako da bi mu valjda odgovaralo da se blokade nastave?