Недавно је у СКЦ-у, у оквиру блокадног програма, одржана заједничка свирка неколицине младих рок бендова. У краткој паузи између песама, један од чланова бенда који наступао у том тренутку, обратио се публици са следећим речима: „Јел сте знали да је Џони Деп свирао овде?“ Неироничност ове реченице погодила ме је, тако да поред свега што сам чуо те вечери, једино сам ову реченицу понео кући заједно са зујањем у ушима. Да би приближио трагику изреченог, неопходно је да текст започнем из једне наизглед баналне позиције. Није необично доћи до закључка да је Џони Деп један симпатичан лик. Очигледно да је управо то, а не његово гитарско умеће – привукло једног од најбољих гитариста који су икад ходили земљом – Џеф Бека, да сарађује са њим на његовом последњем албуму и турнеји. Исто тако, неколико деценија раније, пријатељство Емира Кустурице и Џонија Депа довело је до тога да Деп наступи заједно са Партибрејкерсима у СКЦ-у ’92. године.
То што наш млади рокер усхићено истиче како је „Џони Деп свирао овде“ није због тога што је Депова музика оставила трага на било кога. Наравно, да је он толико лош гитариста ни Антон ни Џеф Бек не би пристали да свирају са њим, али је исто тако јасно да већина људи познаје Депа као – филмског глумца. За разлику од Кустурице који је са Џонијем остварио лично познанство, познанство остака света са њим је симболично и здраво само у оквиру правог контекста. Прави контекст би био када би сличан младић, љубитељ „Пирата са Кариба“ на Мећавнику рекао: „Јел знате да је Џони Деп био овде?“ Ова реченица, изговорена са једнаким усхићењем као у случају младог рокера, била би у потпуности оправдана и због тога што се на Мећавнику сваке године од 2008. одржава филмски и музички фестивал „Кустендорф“.
Ако узмемо у обзир да нам Џони Деп није лични пријатељ као што је то Емиру Кустурици, и да у СКЦ-у није наступао као глумац ког знамо, поставља се питање шта то Џони Деп у СКЦ-у представља, поготово данас? Одговор је жалосно плитак. Ради се заправо о ауторасистичком усхићењу што је „неко познат (и то још са Запада) био овде-где-сам-ја-сада“. Да ово тумачење има покрића у друштвеној стварности, сведочи и прошлогодишњи пример медијске рецепције доласка Кијану Ривса на Арсенал фест. Из дела епизоде „Око магазина“ посвећене његовом доласку у Крагујевац, јасно је да ни публику, ни саговорнике није брига за музику његовог бенда Dogstar већ једино за то, што је он као „холивудска легенда“ и „скроман човек“ дошао у Србију.
„Многи их не знају по хитовима то сигурно, али знају по њему. Људи желе да га виде, да се фотографишу са њим, желе да га пипну, желе да знају у ком хотелу спава…“ (Маја Цветковић, пи-ар Арсенал фестивала)„Мислим да је то једна фантастична прилика да се ето и ми у овој нашој земљи која полако клизи негде, не знам ни ја где – осетимо као део овог света и да некако видимо једну светску звезду на нашој позорници.“ (Жикица Симић, радио водитељ и рок публициста) „С обзиром да се преко године у Крагујевцу не дешава ништа, онда када се деси Арсенал фест и дође притом једна холивудска,.. ајде сад могу да кажем – он је холивудска легенда, онда то добија потпуно другачију димензију и смисао“ (Бранка Главоњић, ауторка емисије „Бунт“) Прилог је завршен речима Тихане Бајић, ауторке приче: „А заслужио је град у ком је настала група „Смак“ да има фестивал попут овог, који је већ два пута номинован за најбољи мали европски фестивал и на том фестивалу – холивудску звезду.“Недвосмислено присуство ауто-оријентализма у изреченом може да буде тема неког другог текста. У блиској вези са тим, наведени примери говоре о односу суштине и форме неког културног феномена као и начину његовог прихватања. Иза свега се крије један штетан образац размишљања који треба да нас брине када постане саставни део политичке мисли. Тај образац представља мишљење у чијем главном фокусу је форма а не суштина, последица а не садржај, спољашњост а не унутрашњост. Тако Арсенал фест није битан због тога што је један од највећих српских музичких фестивала, већ због тога што је два пута номинован у Европи. Тако се дешава да више није битан ни рокенрол као музика ни Џони Деп и Кијану Ривс као уметници, већ је битан статус селебритија који они носе чиме, свесно или не – постају симболи и алати меке моћи, иако то уопште не мора да буде тако.
Естетика побуне
Тако исто није битно како се бунимо већ је битан бунт сам по себи, није битно шта радимо већ како изгледамо, није битно како свирамо већ то што свирамо на „култном месту“. [Има нешто у вези урбане митологије што је чини посебно задртом због фетишизације младости, која како стари, из генерације у генерацију „дави“ и сатире сваку квалитетну уметност – што говори да би уметност била добра, не сме бити оптерећена и уметници искомплексирани – што се дешава у случају када постоји императив противљења традицији или конвенцији.] Ако пак неко не изгледа како је пожељно, њему се гура сендвич од пола метра низ грло уз слоган „ПАМТИЋЕМО И КО ЈЕ ЋУТАО“ иако су исти, протеклу деценију, између летовања и зимовања, провели по кафићима живећи по чувеном малограђанском декрету Рамба Амадеуса, успешно избегавајући „приче о политици“.
Имајући на уму комфор америчке средње класе и могућност побуне Дејвид Фостер Волас је 2003. године рекао: „Људи које ја познајем, а да се смислено буне, не купују много ствари и не формирају светоназор са телевизије и вољни су да проведу четири или пет сати проучавајући изборе уместо да се воде рекламама. Ствар је у томе што ми у Америци замишљамо побуну као некакву секси ствар, која укључује акцију, силу и која изгледа добро. Моја претпоставка је да ће облици побуне, који ће направити значајну промену, бити врло тихи и на индивидуалном нивоу; и гледано споља, највероватније – не тако занимљиви. Ја се сада надам мање занимљивом него више занимљивом. Насиље је занимљиво, ужасна корупција и скандали су занимљиви, звецкање оружјем…то је све занимљиво.“ Да ли ћемо нешто назвати занимљивим, или ћемо некога сматрати симпатичним, скормним или пак изродом последица је нашег суда који је настао као резултат обраде спољног утиска при чему брзина обраде варира. Култура друштевних мрежа дресира нас да та обрада буде што бржа, не би ли што пре сви износили мишљење, без сумње у сопствену исправност, чему се доприноси атмосфери хаоса која је плодна за различите облике манипулације. Да би обрада утиска била што краћа неопходно је отарасити се суштине њеним свођењем на форму. Тако долазимо до једног деликатног друштвеног проблема који се тиче појма врлине као моралне категорије. Неретко о некоме стварамо утисак заснован управо на њиховим видљивим врлинама и манама које често могу бити тачне слике њиховог (не)моралног живота. Но ако схватамо морал као циљ, а не последицу, падамо у искушење да људе категорички прихватамо или одбацујемо чиме сами себе доводимо у опасност да будемо манипулисани.Вера у то да се истина сервира на тацни путем било које телевизије, представља главни кочничар истинских промена у свести, до којих никада неће доћи ако се непрестано прихватају пажљиво спремљени утисци из кухиње про-режимских или луксембуршких медија. Да би до било какве промене дошло, неопходно је развити жељу за непрестаним и неуморним тумачењем свега видљивог и појавног. Непрестаним, зато што у тренутку када нешто прогласимо таквим каквим се чини, ми сами себи замагљујемо вид, после чега нас је тешко убедити да су ствари имало другачије од онога како ми мислимо да их видимо.
