Termin „ćaci” se, bez obzira na svoje otvoreno rasističke konotacije, poslednjih meseci odomaćio u govoru (levo)liberalne opozicione javnosti. Kao što liberalima i njihovom levom priključku nisu smetali ukrajinski nacisti, tako odjednom u upotrebi termina „ćaci” liberali vide samo običnu, nevinu šalu. To što se ljudi označeni tim imenom direktno označavaju kao životinje, to što im se (d)ostavlja hrana za pse, sve se karakteriše kao nevina šala, jedna duhovita igrarija.
Ne treba trošiti mnogo reči na to da se ovde radi o jednom očiglednom slučaju rasizma. Šta je drugo rasizam nego označavanje drugog kao nehumanog ili subhumanog, kao divljaka ili kao životinje. Ideja divljaka, konstitutivna za u suštini rasističko samorazumevanje Evrope kao civilizovane, upravo je modelovana po liku životinje, jedinke koja nije izašla iz prirodnog stanja. Što se tiče „ćaci” „šale”, ne treba zaboraviti da je ovde reč o javnom prostoru nacionalnih dimenzija. Štaviše, radi se o govoru koji je postao, u vidu slogana „ko ne skače, taj je ćaci”, glavna krilatica protesta, znak raspoznavanja demonstranata i onih koji to nisu.
Ono na šta treba obratiti više pažnje jeste, zapravo, postojanje dve vrste antirasizma. U onome što sledi često se zajedno koriste reči „rasizam” i „antirasizam”, te je potrebno obratiti pažnju na to gde se u ovom tekstu koristi reč „rasizam”, a gde „antirasizam” (kao i njihove izvedenice). Po mom uverenju, nije reč o manjakavosti pisanja, nego o “zamršenosti” same stvari.
Rasistički antirasizam
Prvi antirasizam dolazi od ideologije ljudskih i građanskih prava, dominantne ideologije civilnog sektora. Taj antirasizam, recimo to ukratko, čisto je moralističkog karaktera. On rasizam kao takav ne dovodi ni u kakvu direktnu vezu sa idejom klasne eksploatacije i dominacije, a što je značajnije, još manje sa idejom kolonijalne i imperijalne dominacije i eksploatacije. Funkcija tog antirasizma je više nego cinična: taj rasizam je direktno u funkciji kolonijalne eksploatacije i dominacije, i on je, po svojoj prirodi, rasistički.
Rasistički antirasizam bila bi sintagma koja najbolje opisuje ovu prvu vrstu antirasizma. Po svom liku antirasistički, on je po svom pravom smislu i svojoj stvarnoj funkciji rasistički: unutar tog diskursa, označiti drugog kao rasistu znači označiti drugog kao primitivnog i divljeg, i korelativno, označiti sebe kao civilizovanog i pitomog.
Ta razlika, po samorazumevanju civilizovanog i pitomog antirasiste, mandatira ovog antirasistu za službu civilizatora i tutora primitivnih i maloletnih rasista. Recimo uzgredno da građanski rasizam ima dvostruko usmerenje: prema spolja i prema unutra. Prema unutra, uperen ka sopstvenom narodu (u zemljama prvog sveta) i prema spolja, usmeren na kolonizovane narode (zemlje) koje treba civilizovati. Rezimirano, sa jedne strane, ovaj antirasizam jeste čisto moralizatorski: a) u ljudskom biću (bliže određenom kao građaninu, individui) vidi vrednost po sebi – dakle, u jednoj građanskoj apstrakciji prepoznaje vrhunac dobra, i b) na sebe preuzima prerogativ tutora u svakom smislu.
Nije reč samo o narcističkom stavu moralne vertikale, nego i o arbitrarnom, samozvanom i isključivom preuzimanju uloge civilizatora na sebe i, posledično, o agresivnom i dehumanizujućem tretmanu primitivnog drugog. Uzgred, tzv. „woke” ideologija predstavlja samo ekstremnu formu ove vrste antirasizma.
Komplement građanskog rasističkog antirasizma kolonijalnog karaktera, svakako je građanski autorasizam autokolonijalnog karaktera. O tome se mnogo pisalo kod nas. Taj fenomen se u domaćoj sredini obično, i ispravno, označava kao autošovinizam, budući da građanski autorasizam autokolonijalnog karaktera kod nas ima formu antinacionalizma. O rasističkom i kolonijalnom karakteru antinacionalizma već sam dosta pisao, pa ne bih dalje trošio ovde reči na tu temu.
Antikolonijalni antirasizam
Sa druge strane stoji antirasizam, koji u rasizmu prepoznaje kolonijalnu i imperijalističku funkciju. To nije antirasizam koji vidi vrednost po sebi u građanskoj individui i, korelativno tome, služi označavanju kolonizovanog kao primitivnog radi njegovog civilizovanja (prva vrsta antirasizma). Naprotiv, to je antikolonijalni antirasizam koji vidi duboku vezu između građanske svesti, sa jedne, i rasističkog stava, sa druge strane.
Građanska svest kao takva jeste rasistička – građanska svest kolektivnog Zapada, recimo to uzgred, jeste rasistička u jednom potenciranom smislu u odnosu na generičku građansku svest. Upravo zato što prepoznaje vezu rasizma i kolonijalizma – kolonizatorsku funkciju rasizma, pa imao on i antirasistički lik – antikolonijalni antigrađanski antirasizam ima emancipatorski karakter. Štaviše, on je neophodno ideološko oružje u borbi protiv svakog oblika kolonizacije. Ukratko, antikolonijalni antirasizam nije samosvrhovit, nije cilj sam po sebi, već oružje u borbi za slobodniji svet veće jednakosti.
Važno je razumeti da je upravo građanski rasistički antirasizam kooptirao, ili je bar to pokušao, ideju antirasizma kao takvog i shvatio ga kao svoju ekskluzivnu nadležnost. Pre svega putem ideološkog aparata civilnog sektora, ali i preko ideoloških aparata „nezavisnih” masovnih medija. Korelativno tome, taj građanski antirasizam, dominiran ideologijom ljudskih i građanskih prava, iako po svom dubokom smislu rasistički, shvatio je sebe kao jedinog pravog borca protiv rasizma i pritežaoca antirasizma kao takvog. Recimo, pokret Black Lives Matter predstavlja očigledan slučaj kooptiranja emancipatorske, antirasističke borbe od strane (unutrašnje) kolonijalnog, anticrnačkog, antirasističkog rasizma. U tom kooptiranju ideje rasizma građanski antirasizam nastoji da potisne (ili bar da kontroliše) autentični, emancipatorski, antikolonijalni antirasizam. Jedna od glavnih meta napada antigrađanskog, antikolonijalnog antirasizma, stoga, upravo bi trebalo da bude pokušaj te kooptacije. Ovaj tekst, po samorazumevanju, daje doprinos upravo kritici te kooptacije i pokušaju borbe za autentični antirasizam.
Rezimirano, postoje dve vrste antirasizma. Jedna je moralizatorskog karaktera i cinično stoji u službi „civilizovanja”, zapravo kolonizovanja, dehumanizovanog – putem označavanja kao primitivnog rasiste – drugog. Druga vrsta antirasizma je antigrađanski antirasizam emancipatorskog karaktera, koji pokazuje klasne i imperijalističke korene građanskog antirasizma.
„Ćacilend”: sprega rasističkog antirasizma i autorasizma
Posle ovog dužeg, neophodnog teorijskog ekskursa, vratio bih se samom terminu „ćaci”. Mnogi ne razumeju da nije problem samo u tome što je taj termin par excellence rasistički. On je, zapravo, samo simptom činjenice da je aktuelna građanska i studentska borba krenula putem obnavljanja stare podele građana na prvu i drugu Srbiju. Sada u modifikovanom liku, liku civilizovanih građana i primitivnih „ćacija”.
Dakle, pravi problem sa upotrebom potonjeg termina je u tome što je njegov referent – ekstenzija tog pojma, da kažemo logički, tj. ono što taj pojam označava, mnogo šira od „šačice” privremenih žitelja Pionirskog parka, kakva god bila njihova klasna i obrazovna struktura i koliko god ih bilo. Naprotiv, prava ekstenzija – ono što se njime označava – tog termina jeste narod u najširem smislu te reči. To nisu samo „studenti 2.0” ili „batinaši”.
Termin „ćaci”, mnogo šire od toga, označava primitivnog, divljeg, životinjskog žitelja ove zemlje. Žitelja koji nije dostigao nivo građanske individue, sub- i ne-građanskog žitelja, žitelja koji nema čak ni funkcionalnu pismenost (piše „ćaci” umesto „đaci”), shvaćenu kao privilegovani znak civilizovanosti (ako nisi pismen, ne možeš da budeš građanin). Kao u nekoj vrsti “prirodnog stanja”, taj stanovnik živi u svom prirodnom „habitatu”, daleko izvan okvira demokratskih institucija. Njegov modus vivendi ne odigrava se unutar okvira pravne države. On prebiva u zakonima neregulisanoj divljini.
Otuda reportaže o „Ćacilendu” u formi emisije „Opstanak” (popularno naučno-prirodnjačke TV forme) nisu ni slučajnost ni nevina šala. One svedoče o samorazumevanju demonstranata kao civilizovanih i njihovom razumevanju (neprijateljskog) drugog kao primitivnog, kao divljaka. Ukratko, kao jedinke koja živi u „prirodnom stanju” nedotaknutom civilizacijom. Umesto da izbegnu podelu Srbije na „prvu” i „drugu” Srbiju, i time potvrde autentično univerzalistički karakter protesta, demonstranti su još jednom reprodukovali podelu na onu „pristojnu”, „civilizovanu” Srbiju, sa jedne, i onu „primitivnu”, „divljačku” Srbiju, sa druge strane. Ne, „ćaci” nije samo sporedan termin i nije nevina šala.
Termin „ćaci”, na taj način, upisan je u širi kontekst građanskog rasizma i odatle dobija svoj pravi smisao. Kao što je naznačeno, domaći građanski rasizam zapravo je autorasizam i kao takav predstavlja direktni korelat kolonijalnog građanskog rasizma. Ovde je važno primetiti jednu očigledno prisutnu suprotnost. Dok se rasistički diskurs kolektivnog i kolonizujućeg Zapada javlja u zakrinkanom liku antirasizma (rasistički antirasizam), dotle se domaći građanski diskurs javlja u ogoljenom vidu rasizma. Ta suprotnost nije nimalo slučajna: ogoljeni građanski (auto)rasizam kolonije na neskriveni način predstavlja istinski smisao skrivenog, putem antirasizma, rasizma kolonizatora. Stoga građanski protesti u jednoj koloniji, po pravilu, moraju imati (auto)rasisitčki i autokolonijalni karakter: autorasizam kolonizovanog predstavlja diskurzivnu transpoziciju rasizma kolonizovanog. Bez autorasizma kolonizovanog rasizam kolonizatora gubi svoju diskurzivnu moć.
O toj vezi takođe svedoči i jedna od parola protesta, „Beograd je opet Svet”. Naravno, kao što sam već pisao, termin „Svet” ovde označava kolektivni Zapad. Ukratko, jedna enklava primitivne Srbije sada je pokazala svoju pitomu narav i time se kvalifikovala da bude deo civilizovanog „Sveta”. Ostatak Srbije još uvek je samo „Ćacilend”, prostor diviljine (koji nema čak ni medijsku atraktivnost divljeg Zapada – diviljina kolektivnog Zapada je fetiški objekt čak i kad je diviljina). Rekao sam, građanski protesti u jednoj koloniji, po pravilu, moraju imati (auto)rasisitčki i autokolonijalni karakter. Kažem po pravilu, jer verujem da su izuzeci mogući, posebno u politici: prava politika nije samo polje izuzetnosti, već i izuzetaka (prava politika je polje izuzetnosti upravo zato što je polje izuzetaka).
Utoliko verujem da su protesti mogli da proteknu bez sramne krilatice „ko ne skače, taj je ćaci”. Ne sumnjam da je među demonstrantima bilo snaga koje su insistirale na bezuslovnom, univerzalnom dostojanstvu, snaga koje su insistirale na vezi tog dostojanstva i utopijskog vektora društva bez imperijalizma i klasa. Nažalost, koliko možemo da vidimo na osnovu aktuelnog stanja stvari, te snage, verovatno malobrojne, izgubile su borbu. Gubitkom te borbe izgubljena je i mogućnost protesta da bude stvarno nešto izuzetno – antirasistički, antikolonijalni izuzetak u odnosu na kolonijalni rasizam kolektivnog Zapada.
Umesto insistiranja na univerzalnom dostojanstvu, i pored odsustva zastava EU sa protesta, duh „evropskih vrednosti”, partikularističkog „evropskog univerzalizma” nasuprot autentičnom univerzalizmu, dominira spontanom ideologijom građanskih i studentskih protesta. „Ljudski zoološki vrt” iz Pionirskog parka samo predstavlja jaki simptom te dominacije: srpsku totalitarnu „divljinu” protiv koje se demonstranti bore, ne bi li dobili pristup, ako ne pravno-politički, onda bar simbolički, demokratskoj „bašti” Evropske unije.
“Naprotiv, prava ekstenzija – ono što se njime označava – tog termina jeste narod u najširem smislu te reči.”
Ovo nigde u tekstu nije pokazano a predstavlja njegovu tezu. Naravno to bi bilo teško pokazati jer je pomenuta dehumanizacija vrlo precizno usmerena. Dakle moramo da verujemo *skroz nepristrasnom* utisku autora…
Dehumanizacija je samo jedna od tehnika koju rasistički narativi koriste ali stavljati znak jednakosti izmedju dehumanizacije i rasizma je van pameti…sve da bi se valjda apdejtovao termin autošovinizam u nešto novo, nešto divlje: **autorasizam**
Očekujem da nekom iz ovog kolektiva “ćaci” zazvuči romski pa bi mogli da optužite studente i za anticiganizam…što da ne?
Isuse za sta si ti zavrsio fakultet i dobio diplomu.
Hvala portalu Opseg. Ovaj tekst sadrži nekoliko problematičnih tvrdnji koje treba razmotriti:
Prvo, autor teksta pogrešno tumači upotrebu termina “ćaci” kao rasistički diskurs. Ovaj termin nije nastao kao rasistička karakterizacija cele grupe ljudi na osnovu etničkih ili drugih karakteristika, već kao satirični odgovor na specifično organizovane grupe koje su došle u Pionirski park, često bez legitimnog studentskog statusa. Ova satira je usmerena na političku funkciju tih grupa, a ne na njihov identitet ili ljudskost.
Drugo, naši protesti nisu zasnovani na konceptu “prve i druge Srbije” kako autor sugeriše. Narodni protesti su usmereni protiv korumpiranog sistema vlasti koji eksploatiše sopstveni narod, a ne protiv naroda samog. Aleksandar Vučić i njegova vlast zaista funkcionišu kao kompradorska elita koja eksploatiše sopstvene resurse i građane zarad ličnog bogaćenja i održavanja na vlasti.
Treće, autor teksta pravi fundamentalnu grešku kada tvrdi da protesti imaju autorasistički i autokolonijalni karakter. Narodni protesti nisu usmereni na omalovažavanje srpskog identiteta ili kulture, već na borbu protiv sistemske korupcije, nepravde i gušenja demokratskih vrednosti. Parola “Beograd je opet Svet” ne znači prihvatanje kolonijalne potčinjenosti, već težnju ka univerzalnim vrednostima poput vladavine prava, borbe protiv korupcije i funkcionalne demokratije.
Naša borba nije antirasistička samo u formalnom smislu, već suštinski – borimo se protiv sistema koji eksploatiše svoje građane i stvara veštačke podele među njima zarad političke manipulacije. Upravo Vučićev režim je taj koji stvara podele, instrumentalizuje nacionalizam kada mu odgovara, a istovremeno prodaje nacionalne resurse stranim interesima.
Umesto što autor teksta konstruiše komplikovane teorijske okvire o “rasističkom antirasizmu”, trebalo bi da usmeri pažnju na konkretne probleme kompradorske elite koja zaista eksploatiše sopstveni narod dok se deklarativno predstavlja kao njegov zaštitnik.
Potpuno se slažem sa ovakvom karakterizacijom srži protesta i to su sve razlozi zbog kojih podržavam studente svim srcem.
S druge strane, mislim da u ovom tekstu nije reč o toj srži i osnovnim idejama protesta, već o jednoj društvenoj pojavi da se putem svakodnevne upotrebe u širem društvu pojam “ćaci” sponatno transformisao i u nekim slučajevima uklapio u matricu “prva i druga Srbija”. Ta matrica fakat postoji kod nas i ne bi bio prvi put da se neka društvena pojava po inerciji smešta u njen okvir. To ne znači da su svi koji koriste pojam “ćaci” autošovinisti ili kvazi anti-rasisti. I sama ga koristim često i to upravo u smislu satire usmerene na političku funkciju, koja je pomenuta u komentaru. Korist glavnog teksta zato vidim u tome što nas podseća da jasnu srž studentskih protesta treba neprekidno da čuvamo i čistimo od raznih idejnih nanosa koji će prirodno i neminovno nadolaziti iz šireg društva, a u skladu sa već postojećim matricama razmišljanja.
poyy za nase omiljene sendvicare koji pod plastom neke filozofije botuju sve u 16 za sns :*
Izvinite, ali ko je postavio „ćacije” u Pionirski park i ogradio ih kao stoku? Pa upravo oni protiv kojih su ovi protesti usmereni! Vlast je ta koja se u ovom slučaju prema sirotinji, Romima, ometenima u razvoju ponaša rasistički upravo zloupotrebljavajući ih na ovom mestu i na ovakav način zarad svojih ciljeva.
Takođe, da običan ili neobrazovan čovek nije učesnik protesta ili da se nekakva „levica” njega gnuša nije istina. Ova tvrdnja je zlonamerna i nema nikakvo utemeljenje.
P.S.
Vi tvrdite da smo mi (većinska Srbija) rasisti, što implicira neprihvatljiv stav da su Srbi najskloniji rasizmu u svetu, gotovo kao nekakvi svetski rekorderi u rasizmu.
Pripisivati takve negativne karakteristike čitavom narodu nije samo netačno, već predstavlja upravo onu vrstu generalizacije protiv koje se mi borimo.
Naši protesti okupljaju građane različitih društvenih slojeva, obrazovanja i političkih ubeđenja, ujedinjene u želji za pravednijim društvom i sistemskim promenama.
Umesto što nas optužujete za rasizam, trebalo bi da prepoznate autentičnu narodnu borbu protiv korupcije, nepravde i sistema koji eksploatiše sve građane bez obzira na njihovo poreklo ili uverenja
Svačega se ti ovde napisa, a poenta je na skroz drugom mestu – u Ćacilendu su krimosi i huligani, plaćeni da tamo budu, a sa druge strane ograde su slobodni ljudi koje niko ne plaća da pokazuju ovoj mafijaškoj vlasti srednji prst. Bilo kakva racionalizacija i relativizacija koju pokušavate da pružite, tu prostu činjenicu neće promeniti.
S jedne strane imamo nekoherentan pojam naroda, a s druge strane autorov pokusaj da kroz lutku “ćacija” ventrilokvizuje svoje gradjanske pretenzije imanentne prethodnom pojmu. Narod i nacionalna država – a protiv građanskog poretka. Draškovićeve fantazije odjekuju glasom njegovog prezimenjaka.
Slozila bih se sa prethodnim komentarom da autor pogresno tumaci upotrebu termina “ćaci” kao primer rasistickog diskursa. Time je citav tekst zasnovan na netacnoj pocetnoj pretpostavci, sto mu oduzima i teorijsku i argumentacionu validnost.
Takodje, bilo bi neuporedivo lakse ziveti, a i voditi bilo koju vrstu ozbiljnog razgovora, kada bi autori prethodno razumeli osnovne pojmove koje koriste. Terminoloska konfuzija u ovom tekstu je zabrinjavajuća: reci poput „rasizam“, „antirasizam“ i „autorasizam“ se upotrebljavaju proizvoljno, bez jasnog pojmovnog utemeljenja, sto rezultira tekstom koji vise zamagljuje nego razjasnjava.
Uz to, stil pisanja ostavlja utisak pokusaja da se imitiraju filozofski ton i njegova slozenost, ali bez potrebne jasnoce, logike i preciznosti. Umesto argumentovane kritike, dobijamo beskonacne petlje tautologija i pseudointelektualnog zargona.
U širem smislu, pojam “ćaci”, označava neprijatelja a u užem neobrazovanog slugu režima. Pod taj pojam spadaju i krimosi, ali i režimski statisti, tako da je pogrešno reći da Darko ovim tekstom štiti kriminalce i režim. Ovaj pojam dolazi iz slojeva građanske klase i nastaje u okviru protesta koji se na površini bori za kulturu, obrazovanje i pravdu. Pojam “ćaci”, je u okviru tog protesta i korišćen da se označi neprijatelj protesta, a ne neprijatelj naroda. Svako ko nije obrazovan, nije pravedan, nije moralan, naš je neprijatelj. Mislim da se u poslednje vreme, pogotovu nakon 15-og marta, granica raspoznavanja autentičnih slugu režima i onih koji to nisu, kao “ćaciji”, dramatično promenila i tu leži problem na koji mislim da Darko sugeriše. Priroda građanskog protesta je uvek podela a ne jedisntvo, kako nam se sugeriše kroz internet medije i prozapadne medije tipa N1, Nova S…itd. Ali slažem se sa većinom komentatora ovog teksta da je korišćenje pojma rasizam za ovu situaciju nategnuto, čak i ako je Darko objasnio u tekstu vrlo dobro zašto koristi taj pojam. Ovaj tekst je dobar jer je provokativan i svojom agresivnošću podstiče ljude da reaguju i da preispitaju svoju poziciju (već imamo jedan zanimljiv tekst na Novomplamenu koji je odgovor na ovaj Darkov). Nazivati Darka sendvičarem zbog ovog teksta na neki način i potvrđuje njegovu tezu da se ispod površine ovih protesta “pravedne borbe za moral, jednakost pred zakonom, ljubav, solidarnost…” zapravo krije mnogo dublji problem.
U širem smislu, pojam “ćaci”, označava neprijatelja, a u užem neobrazovanog slugu režima. Pod taj pojam spadaju i krimosi, režimski statisti, ali i ljudi koji nemaju drugog izbora osim da podrže vlast kako bi opstali, tako da je pogrešno reći da Darko ovim tekstom štiti kriminalce i režim, kao što su ga neki optužili. Pojam “Ćaci”, dolazi iz slojeva građanske klase i nastaje u okviru ovih protesta i označava neprijatelja protesta, a kako protestanti sebe doživljavaju kao narod, označeni žigom “ćacija”, postaju time i neprijatelji naroda (kroz oči onih koji protestuju). Svako ko nije obrazovan, nije pravedan, nije moralan, neprijatelj je protesta i mislim da se u poslednje vreme, pogotovu nakon 15-og marta, granica raspoznavanja autentičnih slugu režima i onih koji to nisu, kao “ćaciji”, dramatično promenila i tu leži problem na koji mislim da Darko sugeriše. Priroda građanskog protesta je uvek podela, a ne jedinstvo, kako nam se sugeriše kroz internet medije i prozapadne medije tipa N1, Nova S…itd. U ovaj protest nisu uključeni niži slojevi društva a ni suštinski radnički pokreti koji su neophodni da bi došlo do promene kakvu žele učesnici protesta, tako da ovo nije narodni protest (iako na to pretenduje), već protest srednje klase – protest koji već sa potrebom da označava neistomišljenike otvara prostor za podele. Ali slažem se sa većinom komentatora ovog teksta da je korišćenje pojma rasizam za ovu situaciju nategnuto (ne bih rekao netačno), čak i ako je Darko objasnio u tekstu vrlo dobro zašto koristi taj pojam. Ovaj tekst je dobar jer je provokativan i svojom agresivnošću podstiče ljude da reaguju i da preispitaju svoju poziciju (već imamo jedan zanimljiv tekst na Novom plamenu koji je odgovor na ovaj Darkov tekst). Nazivati Darka “sendvičarom” zbog ovog teksta na neki način i potvrđuje njegovu tezu da su ovi protesti ispod površine “pravedne borbe za kulturu, moral, jednakost pred zakonom, ljubav i solidarnost…” zapravo nešto sasvim drugo i da je problem veći nego što na prvi pogled izgleda.
Ово филозофско пеглање не-студената/ батинаша који нападају Србе у Пионирском парку ствара исту ону мучнину као кад у окупационом Данас-у прегажен временом деда дража пегла усташтво које се често дешава у “изолованим инцидентима” у новој Калкути (некада ‘рватској). Овде су Срби “ауторасисти”, а и тамо су Срби криви што их Калкућани туку. О чему се овде ради?
Јел су то “прва”+”друга” Србија на истом задатку? Одувек биле? Буквално ми овај аутор, она екипа штребера око Локомотиве+Андреа+Делић делују као неуспели “друго” Срби разочарани и сад иду у други екстрем. Као и ментор им Ћирјаковић. Иначе, пратим шта пише Делић па сам стигао до овде. Не зна се ко више филозофира о “нато-жуто-четницима” док се никако не спомиње: тренутна снс/ спс власт која буквакло вири усаиду/ нато из фондова, заједно са турчином куртијем, која предаје цело Косово и Генералштаб nato у пакету и доводи нам до 50 000 страних радника годишње.