О искуству образовања проговорити из перспективе ученика. Осврнути се на сопствено искуство у коме мора бити макар далеког наговештаја општег. Заиста, умара професорска перспектива, суморна перспектива онога који зна. Отуда је мера успешног учитеља да у себи брижљиво негује ученика. Лично искуство овде наступа као гарант људскости ствари. Јер и најмањи осврт на језик савремене методике оставља утисак униформности, технологистичке претпоставке људске природе. Описи методичких техника све мање личе на знања о томе како се образују људи. Методика се мора саобразити ботаници. Човек сам – субјективно је једино могуће.
***
Прво су то предмети. Они нас образују. Предмети које као деца проналазимо у свом дому – алати, играчке, сликовнице, даљински, истрошена батерија и гумица у фиоци. Прво нас учи оно што је око нас. Али чему? Употреби? Не. Предмети нас први опомињу незнања. Видим да ствар служи, да се на одређени начин користи. Ипак – предмет ме превазилази. Посежемо за књигом – а не знамо читати. Посежемо са камером – али како се снима? Питања су образовање. Дете је најинтентивније окружено питањима и у себи богато чежњом за одговором. Отуда деца тако обилно и успешно уче. Сачувати детиње значи увек образовати се.
***
Срели смо у дворишту прво биће. Сада је то птица, мачак или биљка који нас образују. Осећамо присуство тајне, отпор и неухватљивност природе и њену скривеност. Иако почиње у детињству, са њим не престаје. Природа нас обликује. Учити се од биљке и врапца, усвојити спремност мрава и одрицање пчеле (медоточити, а меда неокусити). Слушамо помно предавање природе. Обилазити шуме, реке и ливаде, загледати се смело у Логос који пројављују латице. Од њих никако не одступити, од њих никако. Зато, мислим, онај ко се жели образовати мора повремено клонити се града. Мада и у граду природа станује, извире из бетона, насељава кровове. Пажљиво гледати. Не одрећи се чак ни поуке корова. Ипак, универзитет у граду је грешка. Шумско знање је обилније. Планинска мисао оштрија. Сумњаш? Послушај говор неписменог горштака. Мање му измиче.
***
Деси нам се школа. У школи – сусрети. Читање више није непознато, престаје бити магија, а књиге, само на први поглед, нису више тајна. Уџбеници имају сврху – и зато су досадни. Увек замара, и не образује, сврховитост ствари. Али ипак, ту су друга деца, многе воље, испреплитане ћуди. Мноштво примера замарајуће буни. Изазива бол одјек ходника. После природе и њене методике тишине, болно нам долази гласност разговора, бука, нехумана организација учионица, хијерархија. Збуњују погледи дечака и девојчица. Цвет се на другачији начин обраћа. Дакле, новом језику се учимо.
***
Сада образују људи. Схватамо – родитељи нису ту само да воле, они, што је застрашујуће, говоре. Језик је из недостатка. Језик је због даљина. Релације које он омогућава нас сада обликују. У лепом језику лепо се цвета. На јаловој мисли језик трули. Али ипак, а тајна је то, отвара се небо других личности. Од тада, па до самог краја, личности нас образују. Стекао си знање – то је банално. Упознао си другог човека, родио си ближњег у себи – ето образовања! А књиге? У њима су личности људи. То није библиотека, то је сабор одсутних. Зато увек и увек против уџбеника. Са љубављу изнова ићи на изворе – на књиге писаца који су бурно живели. У њима пронаћи живот који нисмо срели. При тој мисли о сретању живота у тексту, долази ми сећање на средњовековни обичај причешћа писмом. Не брини – правопис се стиче у ходу, имена планета, која је формула за силу теже, научи се и то – само ка људима ићи и о тајни човека се питати. Ето питања које вечно образује. Уздржиати се одговора и суда. Младост не трпи одговор. Одговор је старост. Отуда је болно како се мало данас питамо и олако најбаналнију мисао венчавамо достојанством одговора.
***
А улога професора? Трагична улога оног који се дрзнуо да предаје. Видећеш, те дефиниције из уџбеника које испитује, методичке праксе које над тобом спроводи – тако мало значе. Али личност његова – поглед који са собом унесе, расположење, меланхолија, оно што га узбуђује и води, речи које бира и оне које изоставља – све то тако много значи. Личност образује. Неће те никада занети предмет, већ професор, нити ће те предмет од себе одбити, већ професор. Стога и ту накнадно бити мудар и разјаснити: тек данас чезнем за физиком, иако ми болно дођу тужне и немоћне очи професора физике, његов очај и бол који је носио. Деци не смеју предавати тужни. Добар професор се увек радује. Са радошћу се не може погрешити. Суморан предмет осветљава сунце радујућег. Његово знање вреди имати. Зато слушам, иако мало тога разумем.
***
Речи образују и када их не разумемо, јер су тајанственог дејства. Зато је пресудно изложити се говору који нас превазилази. Не треба да нас одбија оно што не разумемо, треба да нас плаши одустност воље за разумевањем. Најделотворнија је стога методика тајне. Пазити на њено присуство. Када је све јасно, учење се завршава. Знати значи гордити се. Одустати од мишљења – робовати гордима (друштво којем пречесто припадамо). Стога и самог себе ослободити тајном.
***
Професор је само најистакнутији елемент догађаја часа. Учење након звона не престаје, јер ту су пријатељи. Они су такође школа. Пази, усвојићеш њихова знања и навике. Учићеш од њих и друговати у незнању и неумењу. Важно је пак да се заједно питате. Пријатељ је најмилији пратилац на скривеном путу. Са њим пронађи своју чежњу водиљу. Са њим неговати ведрину запитаности. Зашто свиће – на хоризонту и у грудима? Откуда туга? Разарајући утисак обиља? Зашто ме она не воли? Зашто ме он оставља? Да, увек и увек се питати о љубави.
***
Екстатичност заљубљености као образовни догађај. Тренутак када се нешто изузетно открива у лицу другог бића. На који начин поглед навешћује пролеће? Који је смисао унутрашњих цветања? Долазимо на раскршће, приступамо његовој крстоликој усамљености. Оно што је споља не помаже. Остаје нам окретање унутрашњим мапама. То или vita activa. Учимо се умећу завођења, удварања. Можда болно капитулирамо у поезији. Свакако, враћамо се на вештину говора и употребу језика. Без заблуда – ћутање је језичка активност, као, уосталом, и поглед кроз који говори срце, како каже Ловћенски тајновидац. Срећа, где много тога недостаје, надокнађује прича. Један ученик, сељачки бистар и витално неписмен, пише: ,,Тада, док сам читао, све сам имао!“ Читање као вишедимензионално живљење и говор као умеће ћутања. А тек благослов бола! Тог дивног педагога. Ко његово друштво напусти – залута. Кључно је ићи образовањем против едукације. На неуспеху захвалити. Из њега клијати. Блажени они који нису успели, певао је Витман. Чини ми се, све више себи личим на биљку – мисленим длановима налик лишћу, храним се светлошћу незалазног свитања. А негде, у зеници сунца, благује Украситељ света. Научити се слушању чулом вида. Из свега ословљеног (ологошеног) Слово проговара.
Веома интересантан лирски стил, одлична поука и неуобичајено а увек добродошло освртање на Бога! Више подсећа на средњовековни него модерни начин писања.