Право Слободе
Никада се више није причало о правима и никада мање није било слободе. Одакле човеку потреба да буде слободан? Зашто се народи буне? Зашто не прихвате окрутно мракољубље капитализма? Прошло је време када су нам светитељи били владари. Данашњи владари су по правилу психопате и социопате. Не можеш владати и бивати нормалним. Цивилизација је искварила људе. Данашња цивилицазија је колевка и фабрика психопатије. Све си већи, бољи и напреднији владар уколико си већи психо- или социо-пата. Ако је то тако, чему борба? Чему се надамо? Ако срушимо једног, доћи ће други, већи или мањи психопата. Да ли је решење у промени система? Ко још верује у промену система? Да ли је могуће да у доба антитеистичког материјализма бирамо хришћански феудализам, монархију, краљеве и цареве? Ко ће променити систем? Да ли је у 21. веку могућа демократија и да ли је демократија данас заиста легитимна?
Технологије моћи – Тоталитаризми и репресије
Борба за слободу је борба ЗА слободно изражавање и праве вредности, али и борба ПРОТИВ репресије. Репресије не само од стране државе (политичка репресија), него и од стране друштва и наметнутих културних, економских и психолошких кодова, образаца и норми. Борба за слободу, дакле, подразумева борбу против свих облика тоталитаризма — оних које држава наметне, али и оних које друштво само себи наметне кроз апатију, незнање и губитак воље за истином.
Права слобода је одговорност, одговорност да се говори истина. У свету где се истина све чешће подређује корисности и манипулацији, бити слободан значи бити бескомпромисно одан истини. Лаж је основни алат тоталитаризма, а истина његов највећи непријатељ. Онај који тежи слободи мора пре свега тежити истини и прихватити је, ма колико она била страшна, непријатна или непопуларна.
Друштвени притисци, медијске кампање, идеолошке обмане — све су то средства којима се појединцу одузима слобода и намеће лаж као истина. Бити слободан значи одупрети се тим притисцима, не из ината, већ из љубави према истини. Слобода се не може задобити без борбе за истину, као што се ни истина не може задобити без борбе за слободу.
Друштвена репресија за последицу има укидање појединачних слобода, што даље значи да је друштвена неслобода родила политичку коректност, ћерку вербалног деликта. Из дубље анализе видимо како друштвена репресија потхрањује политичку и обратно, што резултира психолошком ауторепресијом становништва и стварањем полтрона.
Философија смоства
Чија је дужност успротивити се тирјанству, тоталитаризму и репресији, било она спољна или унутарња? Верујемо да је то основна дужност сваког човека. Човек је позван да се бави самим собом и собом у заједници. Друштво је неодвојиво од појединца и појединац од друштва. Човек не може живети одвојен од друштва. Основна дужност сваког човека је рад на себи, философија селфа, док је политика заправо, философија смоства, мудрост заједништва. (Је)смоство смо дефинисали као стапање два (или више) јесам у јесмо.
Човек се прво учи философији, мудрољубљу, не би ли собом добро управљао, а потом се може научити и политици, управљању смоством. Тек се радом на себи, потискивањем сопства зарад смоства човек ослобађа. Искуство заједнице је исцељујуће. Само ће nosum (ојесмовљено) човечанство, ослобођено егоизма сопства зарад смоства, променити свет.
Nosum човечанство није више збир индивидуалних егоизама, већ жива, органска јесмоствена заједница људи који трагају за истином и смислом. Nosum је пут ка истинској слободи у јесмо, а не у јесам, оном ослобођењу које долази из унутрашње преобрази и љубави према свеоштој, καθολικόν истини.
Смирењем је усамљено сопство семена умрло да би васкрсло у вечно смоство бескраја (Јв. 12: 24).
Ропство образовања
Школа је створена да образује, али шта ако је превасходно створена да дисциплинује? Да обликује карактере по мери система? Образовање је данас парадокс. Уместо да отвара умове, оно их затвара. Програмирани смо да учимо оно што је корисно за тржиште рада, не за развој душе. Уместо мислиоца, систем ствара поданике. Уместо личности, ствара профиле. Борба за слободу није само борба за политичка права, већ и за право на слободно мишљење, на слободу душе. Тоталитаризам није само спољашња сила. Он је и дубоко укорењен унутар нас. Превазићи га значи ослободити се лажних идеала и осмислити нове. Борба за истинско образовање је борба за истинску слободу.
Просвета је стуб будућности, државе и друштва. Ако вам је у једном друштву наставник незадовољан, то може бити озбиљан индикатор да нешто са тим друштвом није у реду. Ако се уруши просвета, урушиће се и будућност и друштво и држава. Неподржавањем просветара школа, а самим тим и друштво, остаје без просвете. Настаје мрак. Друштво које угаси просвету губи културу, а будућност без просвете је страшна. Данас је просвета последњи бедем општем бесмислу и материјалној празнини. Када просвете нестане, осетиће се сва беда и ужас друштва које почива на капитализму.
Све почиње од истине. Ако је истина искривљена или потиснута, друштво губи своје моралне компасе. Правда је у друшту примењена истина — начин на који се истина претаче у живот, у односе међу људима. Без правде, настаје тиранија или хаос. Ko ће просветити будућност, учећи је основним вредностима слободе, истине и правде ако нема ратника културе?
Образовање је најјача одбрана против манипулације и лажи. Оно што људе чини способним да мисле својом главом и виде иза наметнутих фасада. Школа учи децу најкориснијим животним техникама, учи их како да дођу до унутрашње слободе, која је претпоставка сваке друге слободе. Човек који је слободан у својој савести и вери отпоран је на притиске споља и не продаје се ни за шта, а камоли за ситне привилегије. Он зна за шта живи и за шта је спреман бескомпромисно да се бори, до краја, до Раја.
Снага народа
Сви системи, хијерархије и идеологије почивају на народу, ослањајући се на људе. Да ли је капитал сам по себи вредност? Да ли је капитал(изам) могућ без људи, без капиталиста? У раној цркви постојала је јасна свест о хришћанима као царском свештенству. Свако је себе поимао и (по)носио се свето. Рана Црква је била свесна снаге амина. Без амина ниједна се литургија не може одслужити. Ако би се десило да свештеник на почетку литургије, док изговара „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ не чује „амин“ од стране народа, он понавља ту фразу три пута и ако после трећег понављања не чује „амин“, скида мантију и престаје бивати свештеник. Без амина народа није се могао изабрати ни поглавар цркве, који се одлучивао на народно-црквеним саборима, ни цар, ни краљ! За хришћане је богочовек Исус Христос Амин Бога Оца (Мт. 3: 16–17; 17: 5, Јн. 12: 28).
Може ли власт да влада ако нема поданика? Где је веродостојност црквених избора без народа? Може ли идеологија опстати без људи? – Не може! Поштовање се не добија као грант, оно се заслужује. Прави људски однос је узајамна метанија, по речима оца Илариона Ђурице. Студенти покушавају да поврате управо ту саборност и дух заједништва. Гордост не трпи заједницу. Зато студенти побеђују, јер су смирени. Слушају Дух слободе који почива у јесмоству, заједничком саобитавању бића. Сви се држе заједно и нико није поткупљив, јер немају шта да изгубе (осим својих живота, нашта су и спремни).[1]
Ко се плаши слободе, држи се својих ланаца, док они који осете дах слободе врло се тешко дају поробити. Они корачају стазама истине, непрестано трагајући за смислом и правдом. Јер слобода није само стање, већ најузвишенији начин постојања.
[1] Ако бисмо испитивали генологију овог заједништва, брзо бисмо дошли до усамљености. То је први одлично уочио мој пријатељ, философ, Владимир Болта.
