Скуп 15, марта представља један од највећих политичких окупљања у историји Србије, али и шире, по броју учесника. Ако се посматрају слични догађаји у прошлости, само два митинга могу се сматрати већима од овог, а то су митинзи на Ушћу и Газиместану током владавине Слободана Милошевића. Међутим, важно је напоменути да су та окупљања била условљена специфичним друштвеним и политичким оквирима, као што је постојање СФРЈ и чињеница да је Србија имала 20% више становника него што је то случај данас. Такође, ти скупови су били јасно политички дефинисани, окупљени око једне личности, Милошевића, као кохезивног фактора који је обезбеђивао идеолошку и политичку једнотност. У овом случају, скуп није био толико дефинисан личношћу, већ је било више акцента на опозицији према тренутном политичком систему.
Када говоримо о сличним скуповима у модерној историји Србије, можемо издвојити неколико значајних догађаја који су привукли велик број људи:
– Скуп из 1996/1997. године поводом новогодишњих протеста, који је имао сличну масовност.
– Протест “Косово је Србија” из 2008. године, који је, иако није био изразито већи, оставио јак утисак због екстремне насилности која га је обележила.
– Протест 9. марта, који је, иако са мање људи, био запамћен по насилном расплету.
– Догађај 5. октобра, који је, иако мање посећен од овог синоћњег, довео до пада режима уз значајну подршку војске и безбедносних служби.
Сходно овоме, ово окупљање можемо сматрати, са прилично великим уверењем, трећим најмасовнијим протестом у савременој историји Србије. У периоду највеће посећености, од 16 до 20 часова, упркос бројним опструкцијама попут укидања међуградског саобраћаја, лошег времена и одсуства политичког лидера, велики део центра Београда био је у потпуности или делимично попуњен. Простор од око 6 километара који обухвата Бранков мост, Зелени венац, Трг републике, Теразије, Парламент, Булевар до Вуковог споменика, Београдску улицу, Славију, Храм Светог Саве и Аутокоманду био је насељен људима, што се сматра изразитим доказом масовности скупа. Подаци који говоре о броју од 88.000 људи су апсолутно неосновани, с обзиром на чињеницу да је МУП званично потврдио бројку од 110.000 људи, што је први пут да се јавности представља овако велика бројка. Анализа површине коју су људи заузели указује на то да је број учесника вероватно близу 400.000.
Медијска пропраћеност овог скупа била је, међутим, изразито недовољна и пристрасна. РТС је игнорисао догађај, као да се ништа није догодило, док су остале националне телевизије, попут Пинка, Хепија, Б92 и Прве, ставиле у службу актуелног режима, доводећи псеудоаналитичаре који су нудили монологе који нису одговарали стварној димензији протеста. Једина телевизија која је извештавала професионално и објективно била је Блиц ТВ, која је понудила детаљну анализу и истакла важност српске и патриотске естетике протеста. Такође, критиковали су власт због подела које је створила у друштву и оптуживали опозицију за недовољну зрелост и неспремност да понуди решење за излазак из кризе. Ова врста извештавања је, с обзиром на власничку структуру Блица као страног медија, индикативна и сугерише да би то могло бити упућено као порука о потреби стварања нове, здраве политичке опције која би на следећим изборима могла заменити актуелну власт.
Позиција власти
Данима пре протеста, власт је намерно подизала тензију, најављујући потенцијалне сцене насилних сукоба, што је имало за циљ да припреми јавност за сценарије насилног обрачуна. Једини који су били опремљени за такве сценарије били су, како су их медији представили, “студенти” који су се залагали за “учење”. Ови, наизглед мирни демонстранти, у ствари су били организовани у групе које су укључивале разне елементе, попут батинаша, навијача, клошара, наркомана и других маргинализованих група. Ова “пајсер бригада” је заправо представљала друштвени талог, људе који се нису уклапали у нормативе друштва, али су били стављени у први план како би служили као оружје у идеолошком обрачунавању.
Тиме је извршена свесна манипулација, јер су такве групе, смештене у центар Београда, окружене тракторама и бодљикавим жицама, постале потенцијални извор инцидената који би могли дискредитовати легитимност протеста. Употреба ових људи као инструментала насилног одговора на протесте, кроз дизање тензије и стварање атмосфере која је привлачила насилнике, имала је за циљ да изазове инциденте који би могли бити искоришћени за оправдање репресивних мера. Полиција је током протеста интервенисала и хапсила неке од ових насилника, што показује да власт није имала потпуно одрешене руке за претварање догађаја у хаос који би довео до великог насиља. Полиција није издала режим, али је, с друге стране, јасно ставила до знања да неће дозволити да се насилници злоупотребе као инструмент за ескалацију конфликта.
Очигледно, Вучић није добио “зелено светло” од свих делова политичке елите за хаос који би могао угрозити стабилност власти, али истовремено, ова ситуација може да наговести и потенцијалне политичке одступнице, као што би могао бити отклон Ивице Дачића од актуелне власти у будућности. Власт је, уместо агресивне реакције, задржала контролу и није изазвала масовне сукобе, упркос томе што би се тако нешто могло лако десити с обзиром на велику разлику у бројности окупљених и насилним групама које су деловале у оквиру режима.
Међутим, успостављање атмосфере страха и претње није дало очекивани резултат. Иако су разни сегменти власти покушавали да створе утисак опасности, број окупљених на улицама Београда у данима протеста био је ближи пола милиона него што су званичне процене МУП-а наговештавале. Свакако, овакав феномен масовне мобилизације, у контексту дуготрајне напетости и наелектрисане атмосфере, указује на дубље друштвене поделе које могу довести до велике ескалације конфликта. Таква ескалација је била на ивици, а претеће изјаве и претње упућене насилним групама које су биле на делу, показале су колико је ситуација била на ивици насилног сукоба.
Како је прошла опозиција?
Тренутно, опозиција у Србији се може сматрати потпуно маргинализованом и политички ирелевантном. Главни резултат протеклих тромесечних демонстрација јесте потпуна политичка деградација већине опозиционих странака, јер су их пропали покушаји искоришћавања народне енергије. У прошлости су такви покушаји били успешнији, али сада су неуспели, што указује на дубље проблеме унутар опозиције.
Посебно разочаравајуће за опозицију представља неуспех ПСГ-а, који је, уместо да искористи протестну енергију, сам себе довео у политичку изолацију. Не само што је ПСГ покушао да се дистанцира од сопственог новосадског одбора, који је помињао могућност државног удара, већ је и ова политичка формација, заједно с њеним лидерима, у великој мери изгубила кредибилитет. Лидер ПСГ-а, Грбовић, који није успео да контролише сопствени одбор, сада је и политички мртав, јер се показало да особа која не може да управља сопственом организацијом не може бити ни лидер на нивоу државе.
Слична ситуација је и са Динковом “сатнијом”, чији су чланови махом похапшени, што додатно ослабљује политички капацитет ове опозиционе групе. Такође, један од истакнутих чланова, Мила Пајић, која је некада играла значајну улогу у опозицији, сада је такође завршила своје политичке активности. Чини се да је њен политички пут окончан, али, у контексту њених активности, поставља се питање да ли би држава требала расписати потерницу за њом и тражити њено изручење од Хрватске. Уколико би Хрватска одбила овакву молбу, то би могло указати на њену могућу улогу у планирању државног удара, али овде такође остаје простора за сумњу да су све ове ситуације могле бити последица манипулација, било изнутра или од стране спољних сила.
Све ово доводи до закључка да се власт у ПСГ-у или Динковој групи могла наћи у ситуацији где су им спавачи били постављени међу њихове редове, што је могло довести до њиховог урушавања. Могуће је да је нека страна служба умешана у манипулације које су за циљ имале разбијање постојећег политичког дуопола, што је у складу с наративом који се промовише и кроз медије као што је Блиц, али и са општим политичким дискурсом који се тренутно развија у Србији.
Организација и естетичност
Логистика протеста је била превише озбиљна да би се могла сматрати спонтаним или студентским покретом. Као што је Вучић и тачно приметио, овај протест заиста има велике трошкове, што се показало као чињеница која не може бити оспорена. Међутим, оно што је важно приметити јесте да је сама организација протеста била толико професионално и прецизно испланирана да је сасвим могуће да они који су на његовом челу, као и они који га воде из позадине, у стварности нису у потпуности свесни свих детаља који су укључени у процес. Систем кадрова који се користи у овом протесту, на којем се чини да су сви кључни људи изабрани на основу личних везаности и лојалности према Вучићу, довео је до тога да је и сам организаторски механизам остала нејасна и прилично неосвешћена ствар за јавност.
Ипак, без обзира на ову нејасноћу у организаторској структури, оно што је јасно јесте да је овај протест изузетно ефикасно и пажљиво воден. Опозиција, за разлику од свих претходних протеста, потпуно је маргинализована и скрајнута. Овај протест не оставља места за било какву врсту политичке дисторзије или манипулације, већ има јасно дефинисану патриотску естетику која доминира. Истовремено, ова естетика успева да неутралише претходне спојеве који су били доминантни у јавном дискурсу, попут геј, укро и југословенско-ЕУфилске оријентације која је карактерисала неке раније протестне активности.
Наравно, ова промена у естетичком изразу протеста подразумева снажан повратак симбола који су дубоко укорењени у националну свест и историјску традицију, попут српске тробојке, слика Исуса, Косова и фигура као што је Дража. На тај начин, овај протест не само да представља политичку супротстављеност, већ и дубок културни и национални отпор који се супротставља претходним и доминантним наративима.
Нужност даљих потеза
Од суштинске важности за будућност ових протеста је конкретизација њихове политичке и друштвене стратегије, јер су скупови сличне природе већ одржани у другим већим градовима, а Београд је сада представљао кулминацију свега до сада виђеног. Јучерашњи скуп није само крајњи израз овог типа протеста, већ и тренутак у којем организатори морају да донесу важне одлуке које ће одредити даљи правац деловања. Пред њима се отварају две основне опције:
а) Радикализација и ескалација — Ова опција је мало вероватна, јер не постоји довољна критична маса која би била спремна да се укључи у агресивне акције, нити је народ спреман на жртву било каквог типа. Ово се већ видело током неуспелог генералног штрајка, у којем су учествовали углавном студенти и део просветних радника, док се 80% популације, иако симпатизује протесте, враћа у своје уобичајене обавезе и наставља са својим животима као да се ништа не дешава. Ова група, која је у великој мери комформистичка, није спремна да жртвује нешто значајно у оквиру било какве акције. Према томе, максимум који је могућ су шетње и симболични протестни гести, попут коришћења пиштаљки, који ће трајати све док не дође до сукоба с полицијом, попут сузавца или пендрека. За било какву радикализацију недостаје довољно агресивне и спремне масе.
б) Формирање политичког покрета/стране — Ово је друга опција, која подразумева стварање нове политичке организације која би могла окупити компетентне и стручне људе, попут професора који подржавају протесте, али и друге угледне личности које су у стању да артикулишу интересе већинског јавног мњења. Ова опција не може функционисати без политичке партије, јер само преко политичке странке може се остварити реална политичка волја народа, која ће бити артикулисана у институционалном оквиру. Без партијске платформе, остаје само бесконачни циклус протеста против нечега, али без јасне политичке алтернативе и визије онога што би могло да буде уместо садашње власти. Чак и ако дође до смене власти, питање је ко ће бити способан да преузме управљање државом без организоване и структуиране политичке снаге.
Многи који верују да је синоћњи скуп тек “почетак” протеста, заправо не разумеју психологију масе и политички контекст. Синоћ је, у ствари, представљао кулминацију протеста који трају већ три месеца. Наравно, могуће је да ће протести наставити, али само ако се усмере ка једној од две горе поменуте опције. Природни ток догађаја је тај да ће енергија протеста с временом опасти, јер људи, иако осећају потребу за протестом, неће моћи да наставе с истим интензитетом без конкретног политичког циља.
Наравно, не можемо потпуно искључити могућност да власт направи неки нови политички или управљачки “гаф” који би могао поново подићи ентузијазам и мобилисати протестну енергију. У овом контексту, увек постоји могућност да СПС или СНС, као структура, поново направи корак који ће изазвати нови талас народног незадовољства, али таква ситуација остаје непредвидљива, јер је у великој мери зависна од саме политичке неспособности власти.
Постоје значајне индиције да нека спољна сила, кроз уклањање тренутне опозиције и разбијање дуопола, припрема терен за будућу смену режима, при чему се као могућност назире формирање нове политичке снаге која ће заменити постојеће структуре. Та нова политичка форма може бити већ креирана, али њену јавну презентацију тек треба очекивати. Форсирање фигура као што је Немаља Шаровић, који ужива широко прихватање, као и између различитих политичких спектара, сугерише да би он могао бити део те нове политичке снаге, која би, као стари политичар са новим имиџом, могла да представља “свежу” опцију на политичкој сцени. Његова широка прихваћеност, која укључује како националистичке кругове, тако и публику која прати телевизију Н1, чини га једним од ретких који може да превазиђе политичке баријере и окупи различите делове друштва.
Истовремено, пад легитимитета Српске напредне странке (СНС) наставља се, а број људи на протесту и даље показује растућу дистантност јавности од владајуће структуре. Са тиме губи се и њихова политичка легитимност, што указује на процес разарања постојећег дуопола власт-опозиција. Уколико се као излазна стратегија одабере формирање нове политичке партије, можемо очекивати изборе који ће бити или превремени, или темпирани за 2027. годину.
Иако је крвопролиће избегнуто, важно је напоменути да, уколико овај протестни покрет не резултира конкретним политичким променама, као што је дисциплиновање СНС-а и довођење до њихових грешака које ће подстаћи њихову политичку слабост, постоји ризик да би ситуација могла да ескалира. У том случају, или ће се експрес лонац друштвених напетости прелити, или ће нови “гафови” владајуће странке довести до катастрофалних последица које ће имати несагледиви утицај на друштво у целини.
Организовано ширење панике из личног угла
Док се на Славији и околним улицама масовни скуп одржавао релативно мирно и без већих инцидената, омогућавајући учесницима да у светске медија пошаљу без сумње импресивне слике, ситуација је била знатно другачија на Тргу Николе Пашића — на простору између Пионирског парка и Народне Скупштине забележено је неколико инцидената, а ситуација на терену указивала је и на присуство радикалних елемената који су били спремни за ескалацију насиља.
Прве назнаке могуће ескалације ситуације појавиле су се нешто пре 19 часова када су друштвени медији објавили о акцијама редара протеста усмереним на затварање улице испред Скуштине у ишчекивању могућих ”насилних инцидената” — ове мере, међутим нису се показале као посебно успешне, а око 19:30 на североисточном углу Пионирског парка (у правцу Главне поште) одјекнула је снажна експлозиа.
Група појединаца која је у том тренутку била распоређена на Тргу Николе Пашића, наспрам главног улаза у Народну Скупштину покренула се у смеру гараже Пионирски парк, уносећи панику међу окупљене и тврдећи да је полиција применила сузавац — свега неколико тренутака касније, група од око десетак маскираних појединаца са мотоциклистичким кацигама из правца Теразија запутила се ка Пионирском парку.
У овом тренутку, бројни налози на друштвеним мрежама повезани са студентским покретом објавили су да ”протест више није студентски” и позвали су окупљене да напусте простор око Скупштине из безбедносних разлога — ова одлука показала се као више него оправдана и без сумње одговорна, будући да је веома брзо довела до пада тензија. У периоду 19:30 – 19:40, одјекнуло је још неколико експлозија а одређене групе присутних покушале су да пласирају наративе о томе да је полиција почела са хапшењима.
Но, до 20:00 значајан број људи напустио је Трг Николе Пашића, а ситуација се у значајној мери стабилизовала — током наредних сат времена, са растом броја учесника протеста забележено је још неколико случајева примене пиротехнике, као и одређен број мањих инцидената повезаних са нападима на пољопривредну технику постављену око Пионирског парка, мада тензије више нису достизале нивое претходног сата.
Оно што смо јуче могли видети на терену била је координисана акција најмање две групе радикалних елемената, са трећом која је ушла на основни простор протеста у одговору на вештачки подигнуте тензије — имајући у виду степен опремљености ових појединаца, као и њихове значајне напоре да остану анонимни, сви су изгледи да су, према плановима неких интересних група, управо они требали да буду директно укључени у насиље.
До овога, на срећу, није дошло, и овде је неопходно приметити одговорно поступање студентских група које је не само довело до привременог пада броја присутних, тако лишавајући радикалне елементе заштите масе у тренутку када су они били спремни да испровоцирају ескалацију, већ је и делегитимизовало деловање ових група, ускраћујући им подршку шире јавности.
Избегнута катастрофа, међутим, није повод да за веровање да је опасност прошла — оно што смо могли видети на терену није била лична иницијатива мањег броја појединаца, већ координисано деловање добро организованих група које, према тренутно доступним информацијама, нису задржане од стране надлежних органа. А, чињеница да је одлука студентских група да се ограде од догађаја на Тргу Николе Пашића наишла на критику заступника западних интереса попут Наташе Кандић довољно говори о томе ко је стајао иза покушаја да се испровоцира насиље.
Велике студентске победе
Протест 15. марта, упркос томе што није довео до насилних инцидената, и то што није било физичког обрачуна, представља важан друштвени и политички момент који ће се памтити не само по својој мирној природи, већ и по бројним последицама које су произашле из њега. Оно што је било заиста значајно, нису само симболичке победе, већ конкретне промене које су већ почеле да се осећају:
1. Смањење школарина– Смањење школарина представља огроман корак у правцу правде и једнакости у образовању. Сваки помак ка доступности образовања, било на државном или приватном нивоу, је корак ка бољем друштву.
2. Ослобађање од страха – Протести су разоткрили страх који је дуго био обуздао људе. За многе, овакав тренутак ослобађања од друштвених и политичких страхова представља велику победу у контексту стварања културе отпора.
3. Повећана активност грађана – Народ је осетио моћ да устане и изрази свој став. Ово је битан тренутак који може бити илустрација за будуће генерације о томе како и када се борити за своје право.
4. Обновљена друштвена повезаност младих – У време када је дигитална изолација на високом нивоу, овај протест је поново повезао младе људе који су некада били “забуљени” у телефоне. Спонтана сарадња и заједништво на терену су важни кораци ка правој социјалној солидарности.
5. Сарадња између студената и радника – Споразум између различитих друштвених група, као што су студенти и радници, открива дубљи смисао солидарности и јединства у заједничкој борби против неправде и социјалне искључености.
6. Слабости власти – Ови протести су показали све рањивости постојеће власти, што је важно за будуће политичке процесе. Демонстрација слабости власти у реалном времену повећава осећај критичког прегледа и анализа.
7. Раскршћавање с лажном опозицијом – Разоткривање и дискредитација опозиционих фигура који нису истински посвећени променама је корак ка одржавању политичке транспарентности.
8. Делимично разоткривени лажно опозициони медији – Постављање под питање кредибилитета медија који се представљају као “опозиција”, али су се показали као инструмент манипулације, важан је корак ка правој медијској рехабилитацији.
9. Отерани „демони“ на универзитетима Филозофског и ФПН – Не треба трошити речи о величини ове победе.
10. Превага у кулутном рату против Запада – Студенти и млади људи су, кроз своје активности и ставове, показали отпор западним културним и идеолошким утицајима који су угрозили националне вредности. Ова промена показује способност да се одупру спољашњим притисцима.
11. Популарност националних симбола – Подршка националним симболима као што је шајкача постала је део овог покрета, што указује на повратак традиционалних вредности у савремени друштвени и политички контекст.
12. Политичке промене – Ове демонстрације су поставиле политичке фигуре под притисак. Први пут у дугој историји, појавила се јасна сигнализација да ће политичари који су дуго били на власти бити позвани на одговорност.
Иако се не ради о непосредном свргавању Вучића, лично жалим све људе којима се цео свет врти око њега и који су овај дан доживљавали као Дан Д, овај протест представља корак према великој промени. Таква разматрања ће изнедрити нове политичке перспективе и стратешке опције које су, не само важне на кратке стазе, већ и за дугорочни политички развој Србије.
Из свега овога, као неко ко посматра дугорочне политичке ефекте, јасно је да овај протест није само резултат тренутног незадовољства, већ покрет који има потенцијал да промени и обликује друштвену и политичку стварност у Србији.
Катастрофално управљање кризом Александра Вучића
Александар Вучић је раније био познат по својој способност за управљање кризама, где је комбинирао хладнокрвност, цинизам и манипулацију да би амортизовао политичке проблеме. Међутим, тренутно је опседнут властодршцима и његовим личним интересима, што га је довело у ситуацију где његови поступци све више личе на безобзирну ескалацију, а његови подржаваоци се, као по обичају, упињу да оправдају очигледно промашене потезе.
Преко три недеље, Вучић је осмехивао своје противнике на друштвеним мрежама, нарочито на ТикТоку, док су студенти и млади људи уопште били све више разочарани и деморалисани. Ситуација је изгледала као да губи на енергији и подршци, али онда је Вучић, уз помоћ својих верних партијских сарадника, започео непотребно да ескалира конфронтације. Све је почело с његовим глупим изјавама о „Ћацијима“, које су довеле до изазивања напетости у друштву. Ситуација је, како се чини, утолико фаталнија по режим у контексту тога да протести све више одлазе у десну страну политичког спектра, што смањује пропагандни простор Информера и екипе да људе на улицама оптужује за усташтво – што је изазвало жестоке осуде, укључујући критике хрватских медија који су их почели описивати као представнике великосрпских ставова. У исто време, он се враћао на старе Титове пропагандне методе и наводио да су његови противници заправо љотићевци. Проблеми са контролом информација и друштвених мрежа само су додатно погоршали ситуацију.
Вучић се сада може упоредити са Таргеријаном из серије Игра престола – не само што је изгубио способност да рационално управља ситуацијом, већ његови поступци све више подсећају на самоуништавање. Он, уместо да смирује ситуацију, изазива додатну напетост, и док овај процес ескалира, његови следбеници остају у изолацији од стварности, чврсто везани за своје паралелне светове који више немају основу у реалности.
СПС у процесу приступању партизанима 1945.
Тренутно посматрамо постепени, али све изразитији, Дачићев отклон од умирућег СНС-а, који се све више приближава моменту који ће дефинитивно одредити политичке лојалности у Србији. Наиме, када је Дачић одлучио да јавно, у емисији на Информеру, представи LRAD уређај који је виђен на полицијским возилима током протеста, он је на тај начин нанио значајан политички удар на власт. Вучић је раније изјавио да ће се повући ако се докаже постојање ових возила у нашој арсеналу, али када су фотографије на крају освануле, доживео је још један неуспех у контроли наратива. Уместо да преузме одговорност и прихвати стварност, Вучић је наставио са стратегијом обмањивања јавности, што му је поново донело политички пораз.
Дачић, свестан да дугорочно не може да остане у оквирима СНС-а и да би његов политички опстанак био угрожен ако настави да опстане у коалицији са странком која се налази на ивици распада, припрема терен за постепени отклон. Овим потезом он припрема свој политички статус за будућност када СНС падне и када ће бити неопходно позиционирати се као стабилан и поуздан лидер. Да је Вучићев маневар да се избегне ова судбина било који, он би могао урадити заокрет у политичкој орјентацији, попут примера Додика или Орбана, и значајно редуковати унутрашњу бахатост, чиме би успео да се поново приволи подршку јавности. Међутим, како ствари стоје, овај маневар изгледа све мање вероватно.
Дачићев политички приступ није само резултат анализе стања унутар СНС-а, већ и личног осећаја освете. Сетимо се само бројних понижења којима је био изложен од стране СНС-а, као и покушаја те странке да у потпуности апсорбује СПС. Овај фактор личне природе, као и покушај да се СПС преузме и апсорбује, значајно су утицали на Дачићеву одлуку да одустане од уског савезништва и окрене се новим политичким стратегијама. СПС, историјски гледано, и даље има политички капацитет да маневрише у сложеним политичким оквирима. У том контексту, Ружић се појављује као важан фигура која може преузети лидерску позицију у странци, освајајући нову политичку потпору која би омогућила њихову рехабилитацију. Његово ребрендирање и позиционирање на опозициони начин прихватљив народу можемо посматрати из дана у дан.
Захваљујући овим маневрима, СПС има потенцијал да се поново успостави као релевантна политичка снага, иако се може доживети као политички паразит. Али, упркос њиховој историји коалиција са различитим политичким актерима, СПС и даље представља озбиљну конкуренцију СНС-у. У тој битци за опстанак, важно је да се схвати да СПС није само политичка странка, већ и важан геополитички фактор у Србији.
У скорије време није било овако занимљиво и можда управо сведочимо још једном политичком обрту и новом мешању карата. У прилог томе колико су ова времена занимљива довољно нам говори чињеница да би у скоријој будућности СПС и Студенти неиронично могли бити на истој страни. “97 на апаратима, Чеда не верује, а Слоба се крсти!
Они који канонизују студенте и који су се на њихова леђа накачили, уместо њихове слике у новчанику, могли би ставити слику Ивице Дачића, који је откривањем звучног арсенала продужио век трајања протестима и поставио последњу сламку спаса да се ствар артикулише на политички исправан начин, иначе ће доћи до тоталног засићења и дефетизма.
Када политика и побуна постану део популарне културе
Оно што ћу следеће написати се никако не односи на студенте, који су једини у овој борби де факто, једини су искрени и једини подносе жртву. Ово се односи на непокајану пост-петоокотобарску генерацију полубумера који кроз све ово виде животни смисао и прилику да опет бивају младима и лепима, лече личне фрустрације, личне недостатке и неостварености, перу савест од нечињења ништа свих ових година, деценија. Велики део онога чега смо током последњих месеци били сведоци (захваљујући непокајаној миленијалској генерацији која би опет да буде млада) није бунт у традиционалном смислу те речи, већ колективни тренд. Недостатак јасне и утемељене идеологије није случајан. Овај постмодерни модел протеста одбија конкретна имена и програме. Његова суштина је у жудњи за краткотрајним допаминским утиском припадности тренду, док „тиранија власти“ служи као израз уопштене анксиозности, која се попуњава хештегом. Александар Вучић као „тиранина“ представља савршену фигуру за ову врсту спектакла: довољно моћан да постане симбол за све страхове и друштвене тензије, али истовремено довољно слаб да не прети физичким ризиком за оне који се против њега дигну у виртуелним просторима.
Парадоксално, борба против система често се показује као најефикаснији механизам одржавања тог истог система. Док сви осуђују недостатак независних медија, сама револуција се одвија на истим тим медијима – у алгоритамски курираним спектаклима, где се број преузимања замењује за стварни утицај. За велику већину неискрених, ова „блокада“ није била улични протест, већ перформанс који је служио само као материјал за Сторије на друштвеним мрежама.
Ово није политички акт, већ естетика отпора. Учесници овог феномена нису уједначени кроз идеолошку платформу, јер идеје, као што смо већ напоменули, практично не постоје. Оно што их повезује је страх од искључености из тренда. Уместо солидарности, ми смо сведоци панике и празнине једне генерације која трага за потврдом своје егзистенције. Не може се очекивати да НАТО-атлантисти и патриоти суверенисти раде заједно на истом циљу, али инсистирање на томе да се ове идеолошке разлике не разматрају под изговором „не смемо се делити“ само дубље продубљује неспоразуме. Друштвене поделе су неизбежне и, у ствари, оне су основа за праву политику која омогућава репрезентацију различитих мишљења. Без јасне политичке поделе и истинске размене, не можемо имати ни ефективан политички живот.
Када се сруше идеолошке разлике, остаје само пражњење – лајкови као замена за програм, шерови као надоместак за стратегију. Наравно, важност тиранина који треба да падне, али без озбиљне разраде будућности. Виртуелни активизам који се базира на краткорочним емоцијама, уместо на дугорочним циљевима, губи из вида суштину. Када се таква естетика отпора „усмери“ према јавним личностима, као што је случај са познатим „инфлуенсерима“, добијамо некога ко није бунтовник, већ пророк инстаграмске револуције – некога ко једноставно изрецитује оно што је чуо из других виртуелних канала, али без дубљег разумевања концепата било чега већег од тога.
Наш друштвени проблем није у томе што су људи о којима причам наивни, већ у томе што су одвојени од стварности. Они нису одгајани, али јесу постали потрошачи информација, а не политички актери. Друштвена стварност није апликација коју можете блокирати или пријавити, и када дође тренутак истинског конфликта, као што се недавно догодило, показује се да је овај постмодерни протест обичан покушај дечијих играчака.
Гледајући како ова генерација, по ко зна који пут, не успева да разуме суштину и последице својих поступака, чини се да смо сведоци њиховог последњег плеса. Када се дим од ове „револуције“ разиђе, остаће им само питање: шта смо то „лајковали“? Одговор ће бити исти као и код свих претходних „револуција“ које су започеле кликом и завршиле се – новим кликом на опцију „заборави“.
Порука непокајаним ”носиоцима слободе” од ”вечитог дефетиста”
На крају, ова порука је упућена свима онима који, на први поглед, након што су се суочили са првим неуспехом, одустају од даље борбе, јер су изгубили битку коју су сами водили у својим умовима, а коју, у ствари, нико од њих није тражио. Њихова оптимистичка очекивања, која су у својој суштини била идеализована и нереална, руши суочавање са суровом реалношћу. “Разочарани, уморни ратници” одлазе након неке замишљене битке, коју су, по својој процени, водили, али која није ни постојала изван њихових глава. Уместо да схвате дубљи смисао борбе, они се повлаче као мали пас који лаје са друге стране ограде.
За нас, који дуго и упорно настављамо, “дефетисте” и “песимисте”, не мора бити додатних објашњења. Борба нам је открила бројне лекције, а најважнија је да нема краја. Споредна, али не мање важна лекција, јесте да увек останемо у реалности, јер све остало представља опасност од самообмане. Они који су у својим очекивањима имали неостварене, нереалне идеале, тек треба да науче праве лекције, и то кроз сталну борбу.
Срећан пут свима који се враћају у своје сигурне зоне, у своје “ананасе на дну мора”. Ми, који остајемо овде, на првој линији фронта, која није зависна од трендова, ”гаса” или површних мотива, остаћемо посвећени. Овде, на првој линији, увек морамо издржати не само удараце који долазе од противника, већ и оне који долазе од оних који стоје иза нас – оних који нас оптужују и критикују, јер нису у стању да се боре. У оваквој борби, најгоре је да се стално осећаш као мета, и да те из свих праваца засипају они који нису спремни да стану на праву страну.
Ко заиста “квари гас” и ко је стварни разочарани дефетиста, лако ће бити јасно свакоме ко има макар основну способност разумевања ситуације.
Претходне речи представљају један типичан пример реакције на догађаје који су понекад толико сложени и дуготрајни, да се чини да већина не успева да их разуме у њиховој пуној димензији. Први пут када сам изнео став да је тренутна ситуација само почетак, а не крај, било је много оних који су моје речи доживели као алармистичке или чак као нереалну претпоставку о будућности. Тада сам био оцењен као неко ко је изгубио контакт са стварношћу, као “ботина” — што, са своје стране, није ништа више од покушаја да се минимизирају озбиљне опсервације о стварном стању.
Слично томе, када сам рекао да, ако Вучић представља неку врсту византијског принципа у политици, онда је тренутна ситуација у Србији 1204. година, а не 1453., поново сам био сведок наметнутог стереотипа “дефетисте”, који је више волео да критикује садашњи систем него да верује у непосредну стабилност. Рекао сам, и сада и даље тврдим, да они који одбијају да разумеју дубину тренутне политичке ситуације не разматрају шта стоји иза свих ових процеса, већ се задовољавају само површним опажањима.
На крају, истина није у томе да сам ја нека врста пророка или да сам поседовао неке посебне способности, већ да сам, као и сви други, настојао да промислим тренутну ситуацију и потенцијалне последице које она носи. Понекад је потребно зауставити се и дубље размотрити процесе који се одвијају у друштву, јер се на први поглед чини да смо сведоци неких препознатљивих и очигледних потеза који, ипак, воде у непознатом правцу.
Данас, када се чују гласови о „динстању“, не можемо а да не приметимо да се ти исти аргументи поново користе, али без стварног разумевања шта та борба за слободу значи. Наравно, увек ће бити оних који ће се ослонити на краткорочне и емоционалне изразе, али права борба ће се водити на дубљем нивоу — а то је континуирани процес који захтева више од површног реаговања.
