Зар је, заиста, потребно да угрозе сам опстанак нације, па да се тек тада сетимо ко смо и шта смо и да тек тада поставимо себи питање о смислу нашег постојања и живљења? На заветну нашу историју и на култ Светог Саве и Светог Кнеза Лазара, судбоносни по сам опстанак Срба, нико нам није тако јасно и одлучно указао као један писац који је, предлажући уништење српског суверенитета и српске историје, позвао Аустроугарску и Ватикан да нам обезвреде и униште Завет и култ Светог Саве и Светог Кнеза. Био би то духовни геноцид, уништење идентитета, убијање душе, крај опстанка Срба. Тако би империјално решење судбине Јужних Словена било коначно: да се стави под Протекторат (не Хрвата него) националне идеје Хрвата оданих Хабзбурзизму, империји и Ватикану!
Реч је о књизи Свјетски рат и јужнословенско питање, Загреб, НДХ, 1943, издање Матице Хрватске, превод књиге која је — у издању Дворске универзитетског изд. књижарства (К. К. Hof und Univ. Buchhandlung) — изашла у Бечу, на немачком, при крају Првог светског рата, док се још веровало у немачку победу. Писац је L. von Südland. Та књига је и данас ненадмашен уџбеник србофобије, а као таква је служила и у Другом светском рату Независној Држави Хрватској, па и за време Југославије, јер је већ од 1929. излазио превод у наставцима, у часопису Матице Хрватске, Загреб.
Ако имамо у виду србофобију као идеологију Хабзбуршке империје током Првог светског рата, па србофобију као националну идеју усташа у Другом светском рату, ова данашња империјална кампања на деморализацији Срба представља западни талас србофобије. А ми се још увек мислимо ко смо и какав је смисао нашег опстанка. Другим речима: ми, заведени политичким идеологијама наших „лидера”, још увек сумњамо у истоветност националне и историјске свести, Завета (светосавског и косовског) и Православља, саборности и црквености Срба. А та истоветност је једина база нашег опстанка. То је знао још „Сидланд”, као што то знају и данашњи моћници НАТО-а. Према томе, историја Срба — а то ће рећи: непрекидно постојање нације у њеном идентитету, одолевајући вековима, времену смрти! – … та историја нације има своју душу и основу само у историји Цркве. Завет нас учи да је наша историјска свест у црквености, у саборности Срба и да је вера жива само као историјска свест!
Зато чувар нашег опстанка није, нити је икад била армија или држава, него само Црква, јер су и армија и држава имале снагу и морал док им је то давала Црква.
Од агресивног екуменизма, мондијализма — који нам се лажно представља као вера, чак и као „хришћанство” — не може нас одбранити, нити се с њим суочити армија или држава, него само Црква, заветна, духовна, заједница Срба, али и историографија и историософија служени истини Цркве, Завета и нације.
Не наука (универзитети или академије), него само црквеност као жртва! Јер чија памет може да се мери са бескрајем и свемоћи Ума Самог Бога? Па ипак, ни Сам Бог нам не долази, нити нас спасава Својим Умом, него Животом! И Сам Бог Жртвом: жртвује Сина Свог, јер нам не може помоћи умом који нам је несхватљив! Па ко се онда усуђује да нам — мимо те Жртве, а и без своје спремности на жртву и христоликости — да нам као спас нуди своју памет? Ништаван је људски интелект кад је у питању смисао заједнице.
То данас зна коначно и метафизика Запада, јер њено основно питање гласи данас: „Зашто уопште ишта јесте? Зашто Нешто? Зашто Биће? Зашто не пре Ништа?” У питању је опстанак, јер је у питању смисао опстанка, а он је науци недоступан!
То је основно, судбоносно питање и последња реч метафизике, каже Мартин Хајдегер у свом „Уводу у метафизику”, 1935. и поново, 1958. године.
Историја заједнице је њено трајање снагом смисла — благодати Смисла — а не биолошком снагом, или снагом науке, мишљења и технике. Изван тога благодатног осећања смисла нема ни личности, ни историјске свести. Вера је то осећање. А оно је спремност на жртву!
Никада наука није човеку откривала смисао нити веровала да има моћ да открије смисао. Веровао се да ту моћ има метафизика. Данас је метафизичар дошао себи и зна да тумоћ метафизика нема. Има је само вера коју човеку, заједно с осећањем смисла, даје Бог, и то само као награду за човекову спремност на жртву и покајање!
А историја је постојање омогућено и вођено смислом, осмишљено постојање заједнице. Па ако је оно објашњавано пореклом, то само отуд што је већ у пореклу (искону) дат и смисао. Омега и Алфа, јер „Ја сам Алфа и Омега” (Откр. 1, 8).
Живимо у тзв. Свету технике (то је „Постмодерна”, назив епохе Запада, после новог века и модерне). Тај Свет технике нас гура и смешта у навику, стање у којем човеку није потребна ни свест ни осећање. Кад човек или неко друштво „живи у навикама”, онда се – али само у навикнутом амбијенту – понаша зналачки и савршено правилно („функционално”: сврсисходно, корисно), а без потребе да то понашање (и самог себе) контролише свешћу, или да о томе свом понашању доноси некакве своје одлуке: све се одвија аутоматски, како је то приметила наука, примењена у техници живљења; она, наиме, друштво и човека не води у неки прогрес (поготово не у морални), нити у историју и заједницу, него у свет навика! Ту нема ни историјске свести, ни свести о томе шта то ја заправо чиним. У навици се све одвија аутоматски, то јест, несвесним (телесним) знањем које је садржано у самој навици. У томе земаљском „Рају” комотне навике и јест опасност греха који Црква зна и назива унинијем. И нама Владика Његош каже: „Тако исто моја слаба душа – Занесена Творац чудесима – За границе воображенија – У дубоко падне униније – Крилатога лишена меч- тања (маште) – Мрачно јој се отворе пропасти – Са ужасом да је гладне прождру” (Луча м. I, 307–313).
То нам се дешава кад утонемо у навику: тада више не примећујемо ни лепоту, нити смо свесни човека поред себе. Тако не примећујемо ни да нам прети пропаст, јер нас навика лишава и брише за основа нације!
Време поста је време кад човек, у Цркви и у друштву, мора да се отме томе унинију навике, те да размишља о самим основама и смислу свог живота. Већ сама телесна страна поста – одлучивање о исхрани, поступцима, речима, раду, лености, спавању, нагомилању – буди у човеку свест, то најпре свести човека о његовој слободи. А то значи: о моћи одлучивања коју му је дао Бог, а коју – као и саму веру и свако осећање и свест – навика и Свет технике чине сувишнима! Може тако пилот да из авиона избаци бомбу која уништава читав град, а да се онда врати кући, на „заслужен одмор”, да косилицом „негује” траву у свом врту, очекујући да га жена позове на вечерњи чај. Свет технике тражи бесловесног човека.
А пост? Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападе.
Живимо у време кад је све у опасности. Те је и љубав могућа само као страховање за све оне које волимо, па и за заједницу у коју смо, силом Логоса – Божанском силом сабрања – сабрани и везани. Наша Љубав и наша вера је у Страховању и Брици.
Не у страху и бризи за себе, јер би то била себичност, навика, бесловесност, безбожно осећање, одбијање жртве, него у бризи за заједницу у коју смо сабрани благодатним осећањем, разумевањем Жртве Христове.
У питању је опстанак народа који је помесној Српској Цркви дат на бригу и страховање. У питању је народ по којем, од времена Светог Саве, ова помесна Црква и сам свој назив – Српска Православна Црква – носи као Богом дана терет, жртву и мисију.
„Народ овај љуто сагреши, Господе, начинушећи себи божове-идоле. Али ти, Господе, опрости грех: ако ли нећеш, избриши и мене из Књиге Своје у коју си ме заићао” (2. Мојс., Излазак – Пасха 32, 31–32), јер није верник ни један Кришћанин (поготову не свештеник) нико од нас ако не говоримо истину о заједници којој припадамо, ако се не осећамо као неодвојиви чланови те заједнице, ако не страхујемо за историју и спасење те заједнице колико и за саме себе! А разлози за страховање су много дубљи и старији од оних који нам се тек сада, после НАТО-агресије, показују.
Кривица режима и опозиционих политичких лидера је у томе што не желе да именују те дубље и старије разлоге страховања за нациj опстанак.
А не желе, јер су зашли у свет навике (идеолошке), па не страхују ни за опстанак српске нације (него за власт и за одређени режим).
У Београду, април 2000, у време Великог поста
Извор: Жарко Видовић, Историја и вера. Београд.
Завод за унапређивање образовања и васпитања, 2009, 345–349.
