Ako razmotrimo prirodu grešaka – o kojima je napred bilo reči — u Plehanovljevoj i Lukačevoj kritici, moramo konstatovati da korenito pogrešne interpretacije, kao što je, na primer, Plehanovljeva interpretacija Ibsenove poezije i Lukačeva interpretacija Floberove poezije, predstavljaju najočigledniji dokaz njihovog nerazumevanja fundamentalne pouke Engelsove (koju je Lenjin kasnije primenio na Tolstoja) o realističkoj poeziji reakcionara Balzaka. Šta kaže Engels (i u ovome saglasan sa Marksom)? ,,Realizam, o kome govorim, može se ispoljiti [crop out, durchbrechen] čak i uprkos autorovim shvatanjima [opinions, Ansichten]. Balzak, koga smatram mnogo većim majstorom realizma nego sve Zole…, daje nam u svojoj Ljudskoj komediji vanredno realističnu povest francuskog društva, opisujući nam u vidu hronike od 1816. do 1848, skoro iz godine u godinu, sve jače nalete poletne buržoazije na plemstvo, koje se posle 1815. rekonstruisalo… On opisuje kako su poslednji ostaci tog za njega uzornog društva postepeno podlegali najezdi vulgarnog bogatog skorojevića ili bivali od njega korumpirani…; a oko ove središnje slike on grupiše potpunu istoriju francuskog društva, iz koje sam ja čak i u pogledu ekonomskih pojedinosti (kao što je, na primer, nova podela realne i lične imovine posle revolucije) – naučio više nego od svih profesionalih istoričara, ekonomista ili statičara tog doba.
Zacelo, u političkom pogledu Balzak je bio legitimist; njegovo veliko književno padanja dobrog društva; sve njegove simpatije su na strani klase osuđene na propast. Pa uprkos svemu tome, njegova satira nije nikad oštrija, njegova ironija nikad gorča nego upravo onda kad stavlja u dejstvo ljude i žene s kojima najdublje simpatiše aristokrate. A jedini ljudi o kojima uvek govori s neprekidnim divljenjem, to su njegovi najžešći politički protivnici, republikanski junaci iz Kloatr Sen-Merija, ljudi koji su u to doba (1830 -1836) stvarno predstavnici narodnih masa. Što je Balzak bio tako prinuđen da postupa protiv svojih vlastitih klasnih simpatija i političkih predrasuda, što je video nužnost propadanja svojih voljenih aristokrata i što ih je opisivao kao ljude koji bolju sudbinu i ne zaslužuju, a što je prave ljude budućnosti video tamo gde su se u ono doba jedino i mogli nalaziti – to smatram jednom od najvećih pobeda realizma…” (iz pisma Miss Harkness). A realizam – dodaje na istom mestu – ,,implicira, po mom mišljenju, sem istine u detaljima, istinu u reprodukciji tipičnih karaktera u tipičnim okolnostima”. A Lenjin? Lenjin razrešava teškoću koju on dobro uočava na početku svog članka iz 1908, smelo nazvanog – ,,Lav Tolstoj kao ogledalo ruske revolucije” i koju izlaže govoreći da ,,povezivanje imena velikog umetnika s revolucijom, koju on očito nije shvatio, od koje se očito udaljio, može se na prvi pogled učiniti čudnovato i veštačko – razrešava teškoću odgovarajući odmah da “…. i ako je pred nama zasita veliki umetnik, onda je on bar neke od bitnih strana revolucije morao da odrazi u svojim delima”. A zatim ukazujući na sledeće razloge svoje smele teze: 1) da su ideje romasijera Tolstoja “…ogledalo slabosti, nedostataka našeg seljačkog ustanka, odraz mekuštva patrijarhalnog sela i ukorenjenog kukavičluka seljaka-domaćina “ ; i da je Tolstoj tako – odrazio prekipelu mržnju, sazrelu težnju za bo- ljim životom, želju za oslobođenjem od prošlosti, revolucionarnog mekuštva”; 2) da su, u stvari ,,istorija i ishod velike ruske revolucije pokazali da je upravo takva bila ona masa koja se našla između svesnog, socijalističkog proletarijata i odlučnih branilaca starog režima (kako ju je predstavio Tolstoj); i da će, ukratko ,,proučavajući umetnička dela Lava Tolstoja ruska radnička klasa bolje upoznati svoje neprijatelje” (1910). (Sa ovim treba uporediti Sećanja Krupske, gde je rečeno da je za Lenjina ,,ce-lokupna ruska literatura” bila jedan od izvora sa-znanja o realnosti”).
Dakle, Engelsov i Lenjinov odgovor na pitanje od koga zavisi biti ili ne biti jedne estetike realizma ili poetike socijalističkog realizma, koja za njom sledi — pitanje nužnog prisustva u pesničkom delu ideja uopšte, bez adjektiva koji ih prejudicira, ili ne prisustva,,ne-lažnih” to jest ne-reakcionarnih, prema tome progresističkih ideja – takav odgovor dvostruk i jedan glasi ovako: bez obzira da li je reč o jednom francuskom umetniku legitimističkih ili monarhističkih ideja u 1840. g. i sledećim, ili o jednom ruskom umetniku mističko-populističkih ideja u 1905. g. zaključak je isti – a to jest da je reč u oba slučaja o umetnicima realistima – uprkos, treba dobro paziti, različitosti pouke o istini (umetničkoj) koja izbija i kod jednog i kod drugog: jer u prvom slučaju (Balzak) istina njegove umetnosti, koja mu donosi naziv realiste, sastoji se u tome što je,,video” protiv sopstvenih ideoloških simpatija, prave ljude budućnosti, neprijatelje-građane; u drugom slučaju (Tolstoj) istina se sastoji u tome što je on video ljude i stvari na način saglasan, sopstvenim ideološkim simpatijama, a što je, ipak, umeo da pouči revolucionarni proletarijat da ,,bolje upozna” svoje ,,neprijatelje”, što je upravo u tom smislu revolucije”, a to jest onu seljačku,,masu”,,,upravo takvu”, pobunjenu u duši, ali nepripremljenu itd.
U prvom slučaju, drugim rečima, umetnički realizam, sa strane autora, sastoji se u tome što je on video neprijatelje (progresivne) s ne manje, čak sa više istinitosti nego one koji su bili na njegovoj strani; u drugom slučaju, umetnički realizam je u tome što je umetnik s najvećom istinitošću video sopstvenu stranu i sopstvene ideje (ne-progresivne); ali rezultat je isti: istina (umetnička, imajmo to na umu) i sa njom neprocenjiva korist posebno za revolucionara dostojna tog imena – da upozna bolje (i na ovaj način, umetnički, a ne naučni) realnost i kod svojih prethodnika-progresista i kod svojih prethodnika-reakcionara, što je neophodno za samu akciju. Greška Plehanova i Lukača je u tome što – nisu shvatili osnovu Engelsove i Lenjinove pouke, greška koja je još ozbiljnija u slučaju njihove interpretacije koja suštinski ne razume jednog Ibsena ili jednog Flauberta, s obzirom da liberal i nemirni demokrata kakav jebio Ibsen (kome dugujemo jednu neprevaziđenu sliku surove hipokrizije i građanskih laži, prema tome i antinomija koje su unutarnje individualističkom moralu, nerazrešivih, svakako, iznutra, ali bez Ibsena ćemo veoma malo razumeti od jednog socijalističkog dramaturga kao što je Breht, ili, bolje, bez Ibsena i sveta koji je Ibsen predstavio ne bi bilo ni jednog Brehta, ne bi imao smisla) i agnostik u politici kakav je bio Flaubert (kome dugujemo otkriće jedne od najdubljih crta građanskog ponašanja; porok romantične evazije žene koja ne radi: bovarizam, jednom rečju) nisu sigurno manje instruktivni za socijalističkog revolucionara od jednog Balzaka i jednog Tolstoja.
Fundamentalno pitanje o kojem je bilo reči, koje su Engels i Lenjin naslutili – izgleda razrešivo, dakle, u tom smislu što je u pesničkom delu nužno prisustvo ideja ili ideologija, bez adjektiva koji ih prejudiciraju; ili, što je isto, u tom smislu da je istina ono što važi i u pesničkom: istina, znamo, koja se ne sukobljava, štaviše koja koincidira sa tendencioznošću i relevantnom tipičnošću: od Dantea do Majakovskog. Ono što je rečeno paradoksalno ne isključuje jednu Poetiku (ne Estetiku) socijalističkog realizma: implicira je, štaviše, i zbog principa da bez ideja uopšte (prema tome i naših) nema poezije i zbog principa tendencioznosti, to jest neizbežne istorijske determinisanosti u našem vremenu svake ideje: tako da socijalistički realizam može biti praktični umetnički ideal koji treba ostvariti, za koji imamo pravo da se borimo, a ne da jednostavno težimo njemu, upravo stoga što smo morali priznati jednako pravo umetničkim i pesničkim idealima prošlosti u ime sociološke i realističke istine poezije uopšte; priznate u okviru estetike. Izgleda da ne postoji drugi put za utemeljivanje – to jest strogo opravdavanje jedne poetike socijalističkog realizma. Tako, sigurno, iskrsava gomila problema (od problema načina pesničke ili umetničke istine, istine koja, na primer, ne može da isključi anahronizam, do problema tačnog značenja izraza kao što je,,dekadentna poezija” itd.): ali izgleda da se ne možemo iz njih izvući sa razlogom da su to pseudo-problemi ili sofistikacije, poput onih kojima se bave kontemplativni filozofi; u tome nas, ako ništa drugo, sprečavaju opservacije Engelsa i Lenjina povodom Balzaka i Tolstoja: te opservacije još čekaju da se dokaže da nije (kako misli ogromna većina marksista kod nas i napolju) reč samo o srećnim partikularnim kritičkim opser- vacijama nego, naprotiv, kako mi držimo, o opservacijama iz kojih može da se razvije jedan istinski i pravi objektivni estetički zakon.
O pojmu “avangarde”
Mislim da pojam (i naziv),,avangarda”, to jest poetika avangarde, ne služi nama marksistima i da može da stvori samo nesporazume i zbrke, budući da je reč o jednom terminu koji je istorijski kom- promitovan. Šta, doista, znači avangardistička poetika? Sve avangarde – u svojim programima ili manifestima imale su, kao zajednički, anti-akademski stav, to jest odbacivanje tradicionalnih,,for- mi” i umetničkih tehnika (bez obzira da li su likovne ili muzičke ili književne), pa, prema tome, i odbacivanje odnosnih retoričkih,,sadržaja”: a do te tačke imamo istorijski plodnu i pozitivnu stranu avangardi (otuda prvobitni umetnički uspesi, posebno u likovnim umetnostima: od Maneta do Van Goga, Brakua, Pikasa itd.); ali dogodilo se da je promena,,sadržaja”, koja je u vezi sa promenom ,,formi”, postajala sve više ravnodušnost prema sadržaju uopšte i odvajanje od njega, ili od predmeta ili od realnosti, sve dok se nije stiglo do krajnjeg formalizma ,,enformela” (ili negacije svake tradicionalne forme): do slikarskih mrlja Polokovih itd.; uzrok tome je što je prava duša avangardizma idolatrija forme-kao-čiste-čulnosti: to je, naposletku, dovelo do kulta materije ko enformalista i tašista; stoga je avangardizam završio tako što obeležava formalizam par excellence.
Razume se da to podrazumeva programsku intenciju da se, da tako kažemo, sudbina umetnosti odigrava jedino na terenu (idealističkom) stvaralačke subjektivnosti i krajnjeg individualizma to jest na terenu forme-fantazije (čulnost). Ne verujem, stoga, da se avangarda, čak i svojim najboljim aspektima, suprotstavlja kapitalističkom društvu (kao što misli De Mišeli u časopisu Contemporaneo, okt.-nov. 1959), jer je avangarda, budući da je to društvo u svim svojim mani- festacijama krajnje individualističko, legitimni proizvod tog društva, sa svim onim što je u njoj dobro i onim što je u njoj loše (o ovom poslednjem govori nam i uzvik Pikasa da su oni i ostali dospeli dotle da slikaju samo čudovišta”, što stavlja akcenat na nehumanost formalizma upravo utoliko ukoliko on teži da što je mogućno više apstrahuje sadržaje, pa prema tome i ljudske, društvene vrednosti). Drugim rečima, antiteze koje avangarda predstavlja uvek su unutarnje kapitalističkoj, individualističkoj kulturi i civilizaciji: uobičajena, mada ne tipična, jeste antiteza u ponašanju između konformiste-tradicionaliste i boema ili umetnika-,,anarhiste”. A šta je toliko romantično individualistički kao pobunjeništvo-evazija (egzotična) jednog Gauguina? Šta je više, istorijski gledano, buržoasko od ovih stavova? Ali slikarstvo Gauguina ostaje, kao i slikarstvo Van Goga, i tako dalje: i ostaju da – u jednoj novoj likovnoj poetici, realističkoj – budu iskorišćene neke od odnosnih tehničkih tekovina, na primer, antirenesansno osećanje slikarskog prostora, na šta već upućuju dela komuniste Pikasa i Legera i ranog Pinjona i Gutuza. Ali – možemo to reći na završetku nama mark-
sističkim materijalistima termin i pojam avangarde više ne može da služi zbog mnogih istorijskih značenja i današnjih dvosmislenosti koje on podrazumeva (nije grešio Lukač kada je upozoravao na uske veze između dekadentizma i avangarde: upozorenje koje De Mišeli, možda, nije dovoljno imao na umu); taj termin moramo da zamenimo u borbi za jednu novu poetiku, poetiku socijalističkog realizma: to jest poetiku koja na prvom mestu (to se vidi i iz samog njenog naziva) nastoji da izbegne formalizam i svaku neravnotežu između forme i sadržaja i da, prema tome, s potpunom humanošću umetnosti (koja je osećanje i razum), obnovi i potpunost same umetnosti i da, naposletku, osnaži vokaciju za klasičnost koja je svojstvena delu autentične umetnosti. Tako, da zaključimo sa literaturom, već uočavamo potpunost određene demokratske i socijalističke poezije Majakovskog i Brehta, ilustrativne za poetiku socijalističkog realizma, koja se pobunila protiv knji- ževnih (buržoaskih) avangardi, bez obzira da li je reč o naturalizmu ili verizmu, simbolizmu, ekspre- sionizmu, nadrealizmu i hermetizmu.
