U tekstu „Ćacilend“, rasistički antirasizam i autorasizam tvrdio sam postojanje jednog ideološkog fenomena koji bismo koncizno mogli opisati kao rasistički antirasizam. Tvrdio sam da ta vrsta „antirasizma“ predstavlja centralnu kategoriju ideologije ljudskih prava, dominantne ideologije civilnog sektora: unutar tog diskursa, označiti drugog kao rasistu znači označiti drugog kao primitivnog i divljeg, i korelativno, označiti sebe kao civilizovanog i pitomog. Reč je o ideologiji stavljenoj u službu kolonijalizma i imperijalizma, i to od strane kolektivnog Zapada. Takođe sam tvrdio da komplement rasističkog antirasizma predstavlja domaći građanski autorasizam autokolonijalnog karaktera.
Ono što je najviše zaparalo uši levom krilu građanske inteligencije, a posebno mom prijatelju Ivici Mladenoviću, bila je tvrdnja da izraz „ćaci“ pripada ideološkom korpusu pomenutog autokolonijalnog autorasizma: izraz „ćaci“ je simptom činjenice da je aktuelna antirežimska borba krenula putem obnavljanja podele građana na prvu i drugu Srbiju, sada u modifikovanom liku civilizovanih građana i primitivnih „ćaka“.
Redovi koji slede predstavljaju odgovor na kritiku mog gore pomenutog teksta koju je I. Mladenović izneo u svom tekstu Interpelacija naroda i klasna scena Ćacilenda: ogledi o ideološkoj fantazmi „ćaka“. Centralna teza I. Mladenovića jeste da izraz „ćaci“ nema nikakve veze sa rasizmom i onim što on naziva „klasizmom“, te da funkcioniše kao nešto što on naziva „kontrainterpelacijom“. Ukratko, po Mladenoviću, to je izraz koji je čisto funkcionalan i služi tome da se u antirežimskoj borbi demaskiraju agenti režima i zauzme antirežimska pozicija.
Bez obzira da li izraz „ćaci“ označava takođe novu životinjsku vrstu – kako to u šali vole da veruju mnogi učesnici aktuelnih protesta, a neki od njih, čini se, i u zbilji – ili samo plaćenog službenika režima „u civilu“ koji se lažno predstavlja – kako to, negacionistički, voli da veruje građansko leva intelligencija -, prima faciae nije jasno zašto bi se jedan deskriptivan izraz obdario moćima interpelacije[1]. Izraz „ćaci“ možda jeste „prozivka“ (interpeller na francuskom označava prozivku), ali svakako ne ona u kojoj se prepoznaje onaj prozvani (Altiserova odredba interpelacije). Tekst Interpelacija naroda i klasna scena Ćacilenda: ogledi o ideološkoj fantazmi „ćaka“ I. Mladenovića to ne uspeva da nam objasni.
Osnovni problem teksta I. Mladenovića sastoji se u upotrebi komplikovanog intelektualnog aparata kako bi se, naposletku, samo iznela opšta mesta građanskog, opozicionog samorazumevanja aktuelnih protesta. Iako po sopstvenom viđenju marksistički, štaviše, altiserovski, tekst po svom smislu, kako ćemo to pokazati, nepogrešivo pripada građanskoj političkoj ontologiji. Štaviše, upotreba pomenutog intelektualnog aparata je pogrešna, i to u dva smisla: a) čini se da autor ne razume dobro aparat koji koristi (posebno pojam interpelacije) i b) autor nesumnjivo primenjuje taj aparat na entitete koji u ontologiji samog tog aparata ne postoje i nemaju smisla (posebno par građansko društvo – (para)država).
Sve bi to bilo tako, čak i kada ne bi postojale „granule“, „ć“, „Kameleon“, izjave iz samog vrha advokatske komore, mimovi iz Urgentnog centra i ostali vulgarni rasistički ispadi vezani za izraz „ćaci“. Zašto se građansko leva inteligencija tvrdoglavo trudi da negira te očigledno rasističke aspekte – nije reč čak ni o relativizaciji, u stilu, „jeste, ali“ – i zašto ide čak dotle da neadekvatno koristi nedovoljno shvaćenu „tešku ariljeriju“ leve teorije da bi ih porekla, dodatno je pitanje. Sve to samo svedoči o postojanju jednog nagona za negacijom, o postojanju jedne, možemo slobodno reći, slepe, ideološke volje.
Intelektualno poštenje nalaže nam da kažemo da tekst I. Mladenovića, ipak, naslućuje vezu između izraza „ćaci“ i interpelacije. Ta veza zaista postoji. Međutim Mladenović pogrešno locira i pogrešno analizira njeno postojanje.
Pre nego što započnem odgovor na kritiku, zamolio bih I. Mladenovića da mi ne zameri eventualna pogrešna tumačenja teksta. Naime, u štivu koje je, po mom utisku, „mešavina svega sa svačim“ (Anaksagora), teško je razabrati ko koga i kako tačno interpelira.
O interpelaciji i izrazu „ćaci“
Ko koga, zapravo, proziva kada kaže „ćaci“
U nadi da ću uspeti da razmrsim „(kontra)interpelacijsko“ klupko teksta I. Mladenovića, započinjem kritiku sledećom konstatacijom: I. Mladenović nije razumeo da ja već govorim o interpelaciji kada je reč o terminu „ćaci“. Naime, kada sam napisao,
radi se o govoru koji je postao, u vidu slogana „ko ne skače, taj je ćaci“, glavna krilatica protesta, znak raspoznavanja demonstranata i onih koji to nisu
upravo sam govorio o znaku raspoznavanja, ili, da sada bliže odredim, znaku prepoznavanja. Dakle, rekao sam da se oni koji koriste termin „ćaci“, i to u sklopu navedene krilatice, prepoznaju kao „ne-ćaci“. U tom smislu oni su ti koji se interpeliraju kao ne „ne-ćaci“. Ono što autor ne razlikuje ovde jesu dve stvari. Prvo, jedno je čin prepoznavanja, preciznije, sebe prepoznavanja u terminu „ne-ćaci“. Drugo, autor ne razume da interpelacija uvek funkcioniše kao čin prepoznavanja sebe, a ne prepoznavanja drugog (ona eventualno, i kontrastno, konotira i denotira drugog).
U tom smislu, autor ne razlikuje performativnu upotrebu reči, u smislu konstituisanja sebe u „ne-ćaka“ putem prepoznavanja sebe kao „ne-ćaka“ – i time proizvođenja onoga što je je označeno terminom „ne-ćaci“ („ja sam onaj koji nije ćaci“) -, od njene konstativne funkcije, u smislu tvrđenja da je drugi „ćak“ – i u tom smislu konstatovanja (adekvatnog realnosti ili ne) egzistencije „ćaka“[2]. Altiserovski rečeno, „ne-ćaci“, a videćemo kasnije šta to bliže znači, ne postoji, strogo gledano, pre tog sebe prepoznavanja. Postoji neka individua, koja se uvek već prepoznaje na neki način, ali ne i kao „ne-ćaci“.
Glavna posledica te konfuzije je upotreba termina „kontrainterpelacija“, koji nema smisla u kontekstu Altiserove teorije ideologije (a da li uopšte ima smisla, ostaviću autoru i čitaocu na razmatranje). Ono što je autor, zapravo, trebalo da kaže je sledeće (uz svu dobronamernost interpretacije njegovog teksta): time što druge prepoznaju kao „ćake“, oni koji pevaju „ko ne skače, taj je ćaci“ sebe prepoznaju kao „ne-ćake“. Prema tome, nije reč ni o kakvoj „kontrainterpelaciji“ – pre bi se moglo govoriti o „autointerpelaciji“, ako bi to uopšte imalo smisla, a nema – već o običnom činu interpelacije: „ja sam onaj koji nije ćak“.
Dalje, autor ne vidi da interpelacija, u upravo opisanom smislu performativa nikako ne može da funkcioniše bez svoje značenjske, smisaone ili semantičke dimenzije[3]. Naime, da bi prepoznavanje sebe kao „ne-ćaka“ moglo da funkcioniše, individue koje sebe prepoznaju kao „ne-ćake“ moraju, prosto rečeno, imati nešto na umu kada govore o „ćacima“. Drugim rečima, termin „ćaci“ mora za njih nešto da znači, i to nešto što oni upravo nisu, a što „ćaci“ jesu. Bilo da izraz „ćaci“ označava plaćenike režima, lažne studente (sa čime se slažem), ili kako sam ja tvrdio, takođe i nepismene i životinje – „granule“, „Kameleon“, „ć“, itd. -, „ćaci“, da bi uopšte označavali – denotativna funkcija jezika – moraju nešto značiti (semantička ili konotativna funkcija jezika). Utoliko se ne može tvrditi da je termin „ćaci“ neki čisto pokazni, „funkcionalni“ ili strateški/taktički pojam (takoreći, samo jedno oružje/oruđe bez značenja).
Ukratko, da bi performativ interpelativnog čina „ne-ćaka“ uopšte mogao da radi – Dž. Ostin govori o uslovima uspešnosti performativnog čina – mora postojati konstativna dimenzija izraza „taj je ćaci“. Da bi uopšte postojala konstativna dimenzija izraza „ćaci“, mora postojati semantička (ili konotativna) dimenzija izraza „ćaci“. (Ne-)„ćaci“ prema tome nikako nije čisto performativan (autor pogrešno kaže „funkcionalan“), nije čisto strateški/taktički termin, a još manje je neko puko sredstvo ili alat. (Ne-)„ćaci“ je termin koji ima svoju performativnu, konstativnu, konotativnu i denotativnu dimenziju[4].
U želji – koja je deo pomenute opšte slepe volje građansko leve inteligencije – da potisne očigledno rasističke konotacije termina „ćaci“ – u pogledu čega se građani i studenti, učesnici protesta, kao i čisto građanska inteligencija uopšte i ne trude, naprotiv, oni aktivno proizvode, distribuiraju i konzumiraju te rasističke konotacije -, autor je pošao od pogrešne teorijske ideje da je interpelacija čisto performativni (ponovimo, autor pogrešno koristi termin „funkcionalni“) govor (tj. učinkoviti govor bez ikakvih konstativnih i semantičkih aspekata). On je, međutim, logički gledano, kako to kaže poslovica, iz korita sa vodom – rasističkih konotacija – izbacio i bebu – sve ostale konotacije, tipa plaćenik režima, ilegalni agent režima, lažni x, itd. – koja se kupala u očiglednom izobilju te vode. Međutim, uprkos logičkoj doslednosti, autor je nastavio da insistira da „ćaci“ upravo znači samo plaćenik režima, ilegalni agent režima, lažni x, itd. dakle, uprkos tvrdnji da je termin „ćaci“ čisto „funkcionalan“. Tamo gde vidimo logičku nedoslednost u teorijskom diskursu možemo biti sigurni da je ideologija umešala svoje prste. Ubrzo ćemo videti o kojoj se ideologiji radi.
Usled toga što autor ne razlikuje govor (moj teorijski govor u tekstu koji kritikuje) od objekta govora (onoga o čemu govorim u svom tekstu), autoru se čini da govor o identitetu mora biti identitetski govor. Precizno govoreći, ja jesam govorio o identitetima – identitetima onih koji izgovaraju „ćaci“ i o tome koga oni identifikuju tim izrazom. Tome je tako zato što je svaka interpelacija po svom smislu identifikacija, prepoznavanje sebe (ona je zapravo uvek misidentifikacija, ali nećemo ulaziti u dalja pojašnjenja, koja nisu predmet ovog teksta). U interpelaciji se individua, putem (pogrešnog) prepoznavanja sebe, uspostavlja u subjekta. Tvrdnjom da moj govor predstavlja „identitetsku politiku“ autor svedoči ne samo da ne razume kako funkcioniše mehanizam interpelacije, već i da ne razlikuje interpelaciju kao objekt teorijskog govora od teorijskog govora o interpelaciji.
Ko je „ne-ćaci“, a ko „ćaci“
Prema Altiserovoj teoriji ideologije, uvek se radi o tome da su u ideološkom diskursu prisutna dva centralna označitelja. Ponovimo, ti označitelji nisu nikakvi alati, već diskurzivna, diferencijalna mesta (F. Sosir). Altiser jednog od ta dva centralna označitelja naziva subjektom s malim „s“„ dok na drugog referira kao na Subjekta sa velikim „S“[5]. U činu samoprepoznavanja individua se konstituiše u subjekta (s malim „s“) time što se „ogleda“ u Subjektu (s velikim „s“). Ideologija je tako, u svojoj suštini, direktni ogledalni odnos[6].
Kao što ćemo videti, u nastavku teksta, taj ogledalni odnos tek posredno i sekundarno ima veze sa označiteljem „ćaci“ i odigrava se na jednoj, takoreći, intimnijoj relaciji, relaciji izmeću „ne-ćacija“ (malo „s“) i „Ne-ćacija“ (veliko „s“). Reč je o jednoj, takoreći, strukturno gledano neuzvraćenoj ljubavi, asimetričnom odnosu, kao što nam to već sugeriše sama razlika između „s“ i „S“.
Ko je ovde Subjekt (s velikim „s“) u kome se ogleda subjekt (s malim „s“) prilikom izgovaranja krilatice „ko ne skače, taj je ćaci“? U pogledu subjekta sa malim „s“ nemamo dileme – to je onaj koji skače, tj. „ne-ćaci“. Sa druge strane, Subjekt sa velikim „s“ ovde zastupa, stoji na mestu svih onih vrednosti koje su u osnovi „studentska četiri zahteva“, vrednosti koje vrhune u jednom jedinom označitelju.
Koje su to vrednosti? Ako pogledamo sadržaj zahteva, nije teško videti da su to vrednosti koje se povezuje sa onim što se u građanskom diskursu kolektivnog Zapada naziva demokratskim vrednostima, vrednostima tzv. „slobodnog“ sveta. To su parlamentarizam, institucije koje rade – setimo se kako studenti poručuju, „Vučiću, nisi važan“, što građanska inteligencija, ne bez bezuslovne ljubavi prema studentima (a svaka bezuslovna ljubav, vidimo ovih dana, postavlja određene uslove) nije prestala egzaltirano da ponavlja -, poštovanje ljudskih i građanskih prava, funkcionisanje pravne države i tsl. Dublje gledano, to su vrednosti kao što su pristojnost, kultivisanost (setimo se Boreljove „bašte“) i, naposletku, civilizovanost. Prema tome, Subjekt sa velikim „s“ ovde nije niko drugi i ništa drugo do Evropa. Ne kao geografski (kontinent) ili administrativni (EU) pojam, već kao centar gravitacije pomenutih vrednosti i kao vrhunska Vrednost.
Otuda i nije teško objasniti zašto je odredište „hodočašća“ u potrazi za pravdom i „vladavinom prava“ naših studenata baš Strazbur. Nije teško pretpostaviti da Moskva ili Peking, i njihove respektivne institucije, nisu bili odabrana destinacija biciklističkog poduhvata naših studenata samo usled njihove veće udaljenosti. Naime, Strazbur predstavlja epitom pravne ideologije kolektivnog Zapada: upravo tamo se nalaze Savet Evrope i Evropski parlament, dva centralna pravno-ideološka aparata EU. Vrhovni „Ne-ćaci“ je utoliko Evropljanin, građanin u pravom smislu te reči, onaj koji stoji nasuprot „otuđene“ države i njene „para-državne“ ekstenzije[7].
Nasuprot ovom Subjektu-Evropi (vrhovni „Ne-ćaci“), kao neka njegova inverzna ogledalna slika stoji Abjekt-Balkan. Taj vrhovni „Ćaci“ predstavlja sve ono suprotno temeljnim vrednostima objedinjenim u ideji Evrope: nekulturu, primitivizam, divljaštvo. Skupa sa izrazom „Balkan“, stoje i sva bliža značenja koja taj izraz dobija u autošovinističkom govoru odomaćenom kod nas: etnonacionalistička palanka u kojoj nepismeni primitivci i razulareni divljaci, „ćaci“, bez političke (demokratske, parlamentarne, institucionalne) kulture, tvrdoglavo (divljaci imaju tvrde glave), uvek iznova biraju snažnog, autoritarnog vođu i njegove para-državne „ekstenzije“, nedorasli modernom demokratskom društvu i njegovim institucijama, večno zarobljeni u mitomaniji, okrenuti prošlosti itd. Reč je, naravno, o „ćacima“ u vidu simpatizera i aktivista (bili plaćeni ili ne, bili lažni ili pravi, bili u „civilu“ ili u „uniformi“) SNS, kao i o samom režimu SNS. Ne treba, međutim, zaboraviti, da u rasističkoj viziji Evrope postoje i plemeniti divljaci. Sapienti sat.
O klasnoj razlici
Upravo zbog toga što je i sam žrtva ove podele na građane, tj. „društvo“ i ne-građane, tj. „otetu/kidnapovanu (para)državu“, I. Mladenović pogrešno locira stvarnu interpelaciju, interpelaciju koja se dešava na relaciji između označitelja „ne-ćaci” (subjekta s malim „s“) i „Ne-ćaci“ (Subjekta s velikim „s“), u relaciju između građanina i (para)države. „Isfantazirani“ (da se poslužimo njegovim rečnikom) čin „kontrainterpelacije“, koji se navodno dešava na relaciji građanina i para-(države), samo je simptom ove dislokacije.
Tu ujedno vidimo i najveću teorijsku devijaciju – u odnosu na marksizam i klasnu analizu – u tekstu I. Mladenovića: klasna razlika, pre svega razlika između vladajuće i potčinjene klase, pogrešno se prepoznaje kao razlika između (para) države i (građanskog) društva.
Marksistička teorija države i građanska kategorijalna opozicija države i društva
Treba krenuti od sledećeg: Ivica Mladenović ne razume pojam države u Altiserovoj teoriji. Prema Altiseru, aparati, bili oni represivni ili ideološki, nisu „alati“ ili puka sredstva na raspolaganju vlasti, režimu ili državi (termini koji se konvertibilno koriste u tekstu I. Mladenovića), koja bi bila sa svoje strane tek „alat“ u rukama vladajuće klase.
Država, u marksističkom, i posebno Altiserovom razumevanju, nije nešto što stoji nasuprot društvu, građanima ili građanskom društvu. Država se, precizno gledano, sastoji od aparata, represivnih državnih aparata države i ideoloških državnih aparata. Budući da u ideološke državne aparate spadaju školski i crkveni aparat, ali i mnogi drugi aparati, poput civilnog sektora, masovnih medija, društvenih mreža, itd., država u marksističkoj teoriji zahvata i ono što se u drugim teorijama – posebno u građanskim teorijama – označava privatnom sferom ili sferom građanskog društva. Marksistička, a posebno Altiserova, teorija, prema tome, ne operiše razlikom/suprotnošću između države i društva.
Država (= vlast = režim, u nemarksističkoj vizuri I. Mladenovića), tako, nije nešto što bi stajalo nasuprot građanima, društvu ili građanskom društvu. Naprotiv, država, preko svojih aparata zadire u privatnu, pa čak i intimnu sferu građanskog života – ne u smislu intruzije ili intervencije, nego konstitutivno – recimo, preko porodičnog ideološkog aparata. Razumem da mnogima koji su se misaono navikli na građanske kategorijalne opozicije države i društva, javnog i privatnog, vlasti i građana, neobično zvuči da, u „toplini“ svog doma, mogu imati i imaju, i to na konstitutivan način, prisustvo i realnost države. Međutim, tako stoje stvari, bar prema marksističkoj teoriji, ili bar onoj Luja Altisera.
Marksistički shvaćena država predstavlja mnogo više od građanski shvaćene „države“ i njene „senke“ u liku „para-države“. Zapravo, kriminal predstavlja jedan od represivnih državnih aparata, bez obzira da li je reč o para-policijskim ili para-vojnim snagama ili bilo kojim drugim „para-“ represivnim aparatima (u marksističkoj teoriji ne postoje „para-represivni“ aparati, postoje samo represivni aparati). Dakle, tzv. „para-država“ može biti, u najboljem teorijskom slučaju, samo jedan podskup državnih aparata, i time predstavlja sastavni deo države u kapitalističkom načinu proizvodnje. Pojam „para-države“ nije marksistički pojam i zavisi upravo od legalističke iluzije, iluzije koja stoji u osnovi pomenuta „studentska četiri zahteva“, iluzije ključne za interpelaciju individue u „ne-ćaka“, „evropskog“ subjekta.
Teorijska ideja prema kojoj klasna razlika nije tek razlika koja se povlači (ili postoji) između države (javnosti, režima, vlasti itd.) i društva (građanske, civilne, privatne sfere itd.), već predstavlja razliku između klasa – razliku između radnika, seljaka i drugih produktvnih, radnih klasa, sa jedne, i sitnoburžoaske, krupnoburžoaske i drugih neproduktivnih, neradnih klasa, sa druge strane -, upravo je u vezi sa gore opisanim marksističkim shvatanjem države: država se sastoji od ideoloških i represivnih aparata koji primarno „prolaze“ kroz klasnu (u klasnom društvu) političku i ideološku strukturu društva, i sekundarno kroz ekonomsku. Time država upravo prolazi kroz same klase, bile one vladajuće ili potčinjene. Drugim rečima, sama država je klasno strukturisana i nije tek jedna od klasa i nije tek organ jedne od klase (one vladajuće) koji bi stajao nasuprot nekoj drugoj klasi i isključivo bio u službi dominacije klasa na vlasti.
Klase se u tom smislu ne bore protiv vlasti, režima, države – protiv onoga što se folk, popularno, neteorijski ili građansko „teorijski“ naziva „sistemom“ – nego se upravo bore za vlast, za učešće u režimu ili, preciznije, za osvajanje državne moći. Klase se bore za vlasništvo nad aparatima i za dominaciju nad i u tim aparatima, bili to represivni ili ideološki aparati države. Socijalistička revolucija je paradigmatični slučaj te vrste klasne borbe.
Izostanak klasne analize iz teksta I. Mladenovića
Izostanak, iz teksta I. Mladenovića, upotrebe uobičajenih marksističkih termina da bi se označile klase – radnička, seljačka, sitno-buržoaska, krupno-buržoaska i tsl. – nije slučajan. Taj izostanak upravo je posledica činjenice da Mladenović ne koristi uopšte ideju klase i klasne razlike da bi razumeo društvenu formaciju i, samim tim, ne koristi marksističke ideje klase i klasne razlike da bi adresirao klasni antagonizam. Utoliko on u svom tekstu i ne adresira klasni antanogizam.
U Mladenovićevom tekstu, tako, dvostruko nedostaje analiza klasne situacije ili mesta u ukupnoj društvenoj i tehničkoj podeli rada (ono „ko si“ u Mladenovićevom nadahnutom rečniku) i klasne pozicije ili uloge u klasnoj borbi (ono „za koga si“) u aktuelnim dešavanjima:
- Mladenović uopšte ne analizira klasnu funkciju državnih ideoloških aparata. Posebno je primetan izostanak klasne analize, za ovu situaciju ključnog, državnog ideološkog aparata, naime, onog obrazovnog (u koji spadaju i privatni fakulteti, recimo to uzgredno). Sve što po tom pitanju možemo da čujemo od Mladenovića jeste da prosveta (kao deo društva) stoji na strani „kritičkog obrazovanja“, dok režim (kao deo države ili „kidnaper“ države i tvorac „para-države“) stoji, valjda, na strani „zaglupljivanja“ građana (= proizvodnje „ćaka“). Ukratko, u tekstu ništa nismo čuli o tome koje klase kontrolišu obrazovni aparat. Da li su u pitanju proizvodne, radne klase (radnici, recimo), ili pak sitna buržoazija, da li domaća ili strana buržoazija i tsl. Takođe, ništa nismo čuli ni o ulozi obrazovnog aparata u reprodukciji aktuelnog lika proizvodnih odnosa.
- Mladenović ne analizira klasnu strukturu (klasnu situaciju) i klasnu poziciju (ulogu u klasnoj borbi) subjekata tih aparata: nema klasne analize ni studenata ni profesora, kao centralnih subjekata visokog državnog ideološkog obrazovnog aparata. Dok analiza klasne situacije („ko si“) po rečima Mladenovića nije „primarna“, i faktički je potpuno odsutna iz njegovog teksta, dotle se sve što možemo čuti o klasnoj poziciji profesora i studenata svodi na to „protiv koga su“, što ovde znači, protiv države = vlasti = režima. Tako ni ovde nećemo naći standardni marksistički žargon, u smislu, seljaka, radnika, sitne buržoazije, krupne buržoazije, domaće i strane buržoazije i tsl. To nije niša čudno, budući da je ideju klasne razlike zamenila ideja razlike između demokratski nastrojenih građana i autokratski nastrojenog režima.
Ukratko, u tekstu I. Mladenovića mi ne saznajemo baš ništa o klasnoj poziciji (ulozi u klasnoj borbi) i situaciji (mestu u podeli rada) građana i studenata koji protestvuju, građana i studenata koji ne protestvuju, simpatizera SNSa, aktivista SNSa, bili oni u „civilu“ ili u „uniformi“, članova SNSa, državnih funkcionera i „para-državnih“ agenata – pri čemu svi nabrojani posle građana, valjda, nisu građani, uključujući tu i studente.
Recimo da to isto važi i za sam izraz „ćaci“. Kao i svaki drugi ideološki izraz, i izraz „ćaci“ se proizvodi, distribuira i konzumira u ideološkim državnim aparatima. Ne treba čak ni biti marksista da bi se razumelo koji su to aparati (šta god značio izraz „ćaci“). To su pre svega društvene mreže, masovni mediji, civilni sektor i univerzitet, tim redom. Prema tome, stvarna klasna analiza termina „ćaci“ zahteva klasnu analizu aparata u kojima se on proizvodi, distribuira i konzumira. Ne treba trošiti reči na to, jasno je i nemarksistima, da su neki od tih aparata ili bar delovi tih aparata, pod punom kontrolom stranih vladajućih klasa.
Naravno, sve to je potpuno odsutno iz teksta I. Mladenovića. Sve što možemo iščitati iz teksta jeste da se dešava neki misteriozni proces „kontrainterpelacije“ – posredovan izrazom „ćaci“ – na relaciji između „slobodoljubivih“, kritički nastrojenih građana – koji se u fantaziji levo građanske inteligencije bore pride i za jednakost – i autokratskog, korumpiranog, kriminalnog režima. Utoliko je tekst I. Mladenovića, kao što smo tvrdili u uvodu, tek jedan slučaj opozicionog, antirežimskog štiva građanske idejne orijentacije.
Appendix: o upotrebi termina „klasizam“ i „rasizam“
I. Mladenović, u svom tekstu, koristi termine „klasizam“ i „rasizam“ kao da je reč o terminima koji dolaze iz istog teorijskog konteksta. Kada je Mladenović u pitanju, to jeste slučaj, budući da u njegovoj upotrebi oni dolaze iz konteksta ideologije ljudskih prava. Međutim, istorijski gledano, pojam rasizma, za razliku od pojma klasizma, ima takođe svoju respektabillnu istoriju u tradiciji leve misli, potpuno nezavisnu od ideologije ljudskih prava. Pojmu klasizma, kao ideologemu ideologije ljudskih prava, sa druge strane, nema mesta u levoj teoriji koja drži do toga da je leva, a posebno ne u marksističkoj teoriji: termin „klasizam“ nam dolazi isključivo iz građanskog ideološkog govora, bliže gledano, iz njegove vladajuće forme unutar kolektivnog Zapada.
O pojmu rasizma
Jedan od dva konteksta iz koga nam može doći termin „rasizam“ je kontekst marksističkog, ili šire levog, govora o imperijalizmu i kolonijalizmu. Kada marksizam govori o rasizmu, on govori o skupu govornih i negovornih praksi vladajućih klasa stranih država radi pokoravanja produktivnih, radnih klasa zemlje domaćina. Utoliko je namera mog teksta bila da pokaže da izraz „ćaci“ nije samo izraz koji domaće vladajuće klase koriste kako bi pokorile domaće radne, produktivne klase – to bi bila, ako teramo teorijski „mak na konac“ – tek dehumanizacija, bilo putem odricanja posedovanja inteligencije – ako čoveka shvatimo kao „racionalnu životinju“ – bilo putem označavanja drugog kao nesposobnog za govor – ako govor shvatimo kao definitornu karakteristiku čoveka (setimo se Aristotelovog određenja čoveka kao zoon logon echon ili animal rationale). Namera teksta bila je da pokaže da izraz „ćaci“ predstavlja takođe i jednu od bližih domaćih artikulacija rasističkog govora stranih vladajućih klasa, u smislu da se nadovezuje na rasističku ideju ideologije stranih vladajućih klasa o tome kako su, šire gledano ljudi, a bliže gledano narod – ili ono što zovemo radne, proizvodne klase u marksizmu – na ovim prostorima primitivni, necivilizovni, divlji i tsl.
Sa druge strane, termin „rasizam“ može dolaziti i iz ideologije ljudskih prava. Namera mog teksta bila je da ukaže da takva vrsta identitetskog govora – upravo služi a) maskiranju klasnog antagonizma, b) perpetuiranju, „proširenoj reprodukciji“ rasizma u prvom, autentično levom smislu te reči: rasista (pripadnik domaćeg, osvojenog naroda) je upravo onaj koji nije izbio na civilizacijski nivo antirasiste (pripadnika stranog, kolonizatorskog naroda). Utoliko se u smislu b) čitavi narodi rasistički označavaju kao rasistički – bliže određeno, etnonacionalistički, u našem slučaju. To je bio smisao sintagme rasistički antirasizam.
Tako je izraz „ćaci“ u mom tekstu bio upisan u kontekst klasne analize u smislu stavljanja izraza „ćaci“ u sklop imperijalizma i povezivanja izraza „ćaci“ sa govorom vladajućih klasa, primarno stranih, a sekundarno domaćih, ovdašnjih releja stranih vladajućih klasa. Da li je ta analiza uspela, i da li je ona „više“ klasna od razumevanja izraza „ćaci“ kao alata „kontrainterpelacije“ koje slobodni građani koriste protiv autokratske države, prepustiću čitaocima da odluče.
O „pojmu“ klasizma
Termin klasizam nam dolazi iz ideologije ljudskih prava – i civilnog sektora kao ideološkog aparata strane države – i nema apsolutno nikakvog mesta i upotrebe u marksističkom diskursu. Glavni problem tog termina je što disocira upotrebu termina „klasa“ sa marksističkim shvatanjem klase i što maskira problem klasnog antagonizma. Umesto strukturnog shvatanja klasnog antagonizma – viđenja klasnog antagonizma kao konstitutivnog za kapitalistički način proizvodnje (KNP) -, termin „klasizam“ klasnu razliku vidi kao još jednu vrstu diskriminacije – pored brojnih drugih nesistemskih diskriminacija – koja je rešiva – kao i brojne druge nesistemske diskriminacije – unutar KNP. Ukratko, prema klasizmu nije problem u siromaštvu kao takvom – neki ljudi, naposletku, „moraju biti“ siromašni, što zbog „oskudnih resursa“ (građanski, ekonomistički diskurs), što zbog toga što ne znaju da „stvaraju bogatstvo“ (građanski meritokratski diskurs) -, nego u dehumanizujućem načinu govora o siromašnima i o određenim politikama („polisama“) koje su uperene na perpetuiranje umesto ublažavanje („atenuiranje“) „nužno postojećeg“ siromaštva.
Utoliko reč „klasizam“ pripada onome što Marks naziva sitnoburžoaskim socijalizmom. Kao što znamo iz Manifesta, tu „spadaju ekonomisti, filantropi, humanitaristi, popravljači položaja radničke klase, organizatori dobrotvorstva, zaštitnici životinja, osnivači trezvenjačkih društva, budžaklijski reformatori svih mogućih vrsta.“
Marks nastavlja, dodajući da je „ovaj buržoaski socijalizam izgrađen u čitave sisteme.“ Prepustiću I. Mladenoviću i čitaocu da prosude da li tekst „Interpelacija naroda i klasna scena Ćacilenda: ogledi o ideološkoj fantazmi „ćaka““ daje svoj doprinos izgradnji ovih „sistema“…
[1] Interpelacija je pojam francuskog filozofa Luja Altisera: „sva ideologija interpelira konkretne individue kao konkretne subjekte, putem funkcionisanja kategorije subjekta.“
Svi citati L. Altisera u daljem tekstu preuzeti su iz Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, Karpos, Loznica, 2018.
[2] I. Mladenović ne pravi razliku između funkcija jezičkih činova, kao što su performativna – gde je govorni čin produktivan u odnosu na, tj. proizvodi ono što označava – i konstativna funkcija govora – gde se govornim činom prosto konstatuje neko stanje stvari. Za ovu razliku najbolje je konsultovati knjigu Dž. L. Ostina Kako delovati rečima. Ukratko, kada kažem „Nazivam ovaj brod Kraljica Elizabeta“, proizvodim jednu realnost koja pre toga nije postojala – brod koji se zove „Kraljica Elizabeta“ (pre toga, to je bio samo bezimeni brod). Kad kažem, nasuprot tome, i posle toga, „Ovaj brod se zove Kraljica Elizabeta“, prosto tvrdim jedno stanje stvari (da se taj i taj brod zove tako i tako).
[3] I. Mladenović ne pravi razliku između osnovnih aspekata imenovanja, ili bar ne artikuliše adekvatno njihovu međuzavisnost. Ti aspekti su značenje izraza (u teoriji se taj aspekt naziva i smislom), sa jedne strane, i ono što je izrazom označeno (u teoriji se taj aspekt naziva i nominatumom ili referentom), sa druge strane. Skrenućemo pažnju na Fregeov tekst „O smislu i nominatumu“, gde Frege ovu razliku objašnjava preko činjenice da imena Zornjače i Večernjače, zvezde koja se pojavljuje u zoru i zvezde koja se pojavljuje uveče, imaju, očigledno, različito značenje, ali identični referent ili nominatum: reč je o istom astronomskog objektu. Suština je u sledećem, neki izraz može da referira na neki nominatum samo posredstvom nekog smisla (značenja). Ne postoje gole referencije (čak ni izraz „ovo, ovde, sada“ nema nikada čisto deiktički smisao).
[4] Sva ova brkanja ili nerazlikovanja nisu nimalo slučajna i najbolje se vide u tome što autor ne razume da a) interpelacija nije „priz(i)vanje“ (termin koji ne postoji u Altiserovoj teoriji) već gotovih subjekta koji mogu svesno da odlučuju („aktivno“) da li će biti „priz(i)vani“ nego prozivka (Altiserov termin) potpuno pasivne individue koja se upravo preko sebe prepoznavanja u toj prozivci konstituiše u subjekta (assujettissement je Altiserov termin koji na francuskom označava potčinjavanje ili pokoravanje), b) da jezik nije jedan od ideoloških aparata, već centralno mesto artikulacije (materijalne egzistencije) svakog ideološkog aparata, i da ne može biti oruđe, oružje, „alat“ i tsl. na raspolaganju već konstituisanih, svesnih i voljnih („aktivnih“) subjekata.
[5] „Prigodno je označiti ovaj novi i značajni Subjekat pišući subjekat velikim početnim slovom kako bismo ga razlikovali od običnih subjekata koji se pišu malim početnim slovom. Pokazuje se da interpelacija individua kao subjekata pretpostavlja „egzistenciju“ Jedinstvenog i centralnog drugog Subjekta u čije Ime religijska ideologija interpelira sve individue kao subjekte.“ (Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati) Altiser ovde samo koristi primer religijske ideologije. Rečeno važi za svaku ideologiju.
[6] „Protumačimo teorijskim jezikom ovu divnu nužnost udvajanja Subjekta u subjekte i samog Subjekta u subjekat-Subjekat.
Primećujemo da je struktura ideologije, koja interpelira individue kao subjekte u ime Jedinstvenog i Apsolutnog Subjekta, spekularna, to jest, ogledalna struktura i to dvostruko spekularna: ovo spekularno udvajanje je konstitutivno za ideologiju i obezbeđuje njeno funkcionisanje. što znači da je ideologija centrirana, da Apsolutni Subjekat zauzima jedinstveno mesto Centra i interpelira beskonačno mnoštvo individua kao subjekte u dvostrukoj spekularnoj vezi koja potčinjava subjekte Subjektu, dok im daje u Subjektu, u kome svaki subjekat može kontemplirati svoju sopstvenu sliku (sadašnju i buduću), garanciju da se to zaista tiče i njih i Njega, i da će, budući da se sve odigrava u Porodici (Svetoj Porodici: Porodica je u suštini sveta), „Bog prepoznati svoje“, to jest, da će oni koji su prepoznali Boga i prepoznali sebe u njemu, biti spašeni.“ (Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati)
[7] Autora kritike mog teksta bih, uzgredno, podsetio da upravo Altiser kaže da je pravna ideologija dominantna ideologija kapitalističkog načina proizvodnje (KNP). To naravno, ne treba pobrkati sa drugom tvrdnjom Altisera, a to je da je školski aparat dominantni ideološki aparat u kapitalizmu. Dakle, u pravnoj ideologiji se artikulišu sve centralne vrednosti građanske ideologije KNP.
.
