Наша перцепција љубави је искривљена

У добу у ком романтична љубав има предност над свим осталим врстама љубави, поставља се питање да ли је љубав стање које постоји самостално и чека да нам се деси или захтева наше учешће и труд да се оствари?

Ерик Фром, у књизи „Уметност вољења“, модерно схватање љубави упоређује са савременим капитализмом, упоређујући процес куповне трансакције са потрагом за одређеним просцом који би нам заузврат понудио безусловну љубав. Овим Фром покушава да каже да је учествовање у свету упознавања заправо еквивалент стављања себе на „тржиште личности“ односно чињења себе што љупкијим, не би ли запали некоме у око и тиме пронашли љубав. Ово је нешто што већина нас ради – мењамо себе и прилагођавамо се другима да би се свидели што више људи, већ тиме сужавајући наш круг потенцијалних удварача. Уместо да честитамо некоме што је постао боља роба да умири свест о нашој егзистенцијалној усамљености, зашто се не би фокусирали на акцију вољења самој по себи? Већина савета које добијамо је усредсређена на оно што „заслужујемо“ од партнера као да је питање плаћања. У стварности, здрава веза је реципрочна и захтева компромис и труд, као и способност навигације у споровима. Неко ко пасивно размишља о љубави пита “како да постанем вољен?” а неко ко размишља о љубави активно пита „како да волим?“.

Већина људи претпоставља да је љубав само интуитивно позната и да је не треба учити. Ово произилази из проблема третирања љубави као предмета, именице, осећања.  Ерик Фром љубав описује као уметност која захтева праксу и префињеност. Мислим да је ово користан поглед јер нас учи да љубав не третирамо као нешто што добијамо, већ као нешто што стварамо кроз акцију.

Бел Хукс, у књизи „Све о љубави“ каже:  „Почети тако што ћете увек размишљати о љубави као делу, а не осећању, један је од начина на који свако ко користи реч на овај начин аутоматски преузима одговорност. Често се мисли да немамо контролу над својим осећањима, али већина нас прихвата да сами бирамо своје поступке, ту намеру и вољу, информишу шта радимо. Такође прихватамо да наши поступци имају последице. Размишљање о поступцима који обликују осећања је један од начина на који се ослобађамо конвенционално прихваћених претпоставки као што је да се неко једноставно „заљубљује“ без испољавања воље или избора, да постоје ствари као што су „злочини из страсти“. Када бисмо се стално сећали да је љубав онаква каква је љубав, не бисмо могли да употребимо реч на начин који обезвређује и деградира њено значење.“

Када је наша култура заснована на конзумеризму, како да посветим време практиковању љубави као уметности, када ми друштво говори да има важнијих ствари које треба радити?

Љубав је да негујете процват неког другог, а ви да препознајете своју вредност кроз њихов напредак. Ако љубав третирамо као акцију, а не ствар, она је о давању, а не примању. Давање је најбољи начин за борбу против егзистенцијалне усамљености. Насупрот популарном мишљењу да „давање“ мора нужно да значи и жртвовање и да је управо због тога тако награђујуће то и радити, Фром тврди да ово не мора да подразумева никакву врсту жртвовања. Kада дајете, доживљавате сопствену снагу, енергију и живост. Ово је тачно када се дају новац, поклони итд, али ово је посебно значајно када се даје љубав. Када то радите, дајете све оно што вас чини вама, као што су ваша интересовања, хобији, ваше емоције. Цитираћу Фрома: “Он побољшава осећај живота других тако што побољшава своју животност.”

Тиме што ја пишем ово, не покушавам да докажем било какву супериорност над вама, јер сам се и ја превише пута пронашла у замци „тржишта личности“, а верујем и да се питате чему све ово, када се свакако не може обрисати значај материјалних поклона у капиталистичкој култури. Управо због тога је правилна љубав контракултура. Готово је немогуће јер је толико супротно актуелној култури. Како да се фокусирам на давање када сам окружен људима на друштвеним мрежама који показују шта добијају? Када је наша култура тако заснована на конзумеризму, како да посветим то време практиковању љубави као уметности, када ми друштво говори да има важнијих ствари које треба радити?  Управо због свих ових разлога кажем да је наша перцепција љубави погрешна.

Да ли је наша перцепција љубави утемељена на било чему стварном или поредимо наше односе са хиперреалном љубављу?

У међувремену, упознавање на мрежи представља пречицу за све наше романтичне потребе. Апликације за упознавање помогле су многим људима да пронађу свог доживотног партнера, иако осећам растуће разочарање у бесмисленост тражења љубави једноставним потезом. Oве апликације су лонац за топљење различитих тежњи за састанке које се крећу од људи који траже краткорочну забаву до љубави свог живота. Иако нам ово даје илузију да имамо више избора, темпо којим пролазимо кроз потенцијалне партнере може довести до тога да заборавимо да иза екрана постоје стварни људи.

романтична љубав укључује преузимање ризика у нади за наградom, чак и ако то значи поседовање наших мана.

Како можемо очекивати да пронађемо праву везу када процењујемо људе на основу неколико селфија и нејасне листе интересовања? Имајмо на уму да ли технологија помаже или омета нашу потрагу за љубављу. Наша тренутна култура „ситуација“  и игнорисања, односно situationships и ghosting, изгледа супротно начину на који замишљамо љубав јер нас подстиче да друге посматрамо као дводимензионална бића.

Чини се да су друштвени медији засићени добронамерним, али превише генерализованим инфографикама о томе шта чини здрав однос. Склони смо да типична људска искуства означимо као „токсична“, да претерано анализирамо наводне црвене заставице и идентификујемо наше стилове везаности. На пример, постоји контрадикторна идеја да не можемо да волимо другу особу док не заволимо себе, али то ствара идеал да морамо да достигнемо савршено излечено стање пре него што уђемо у свет забављања. Ово ствара циклус нереалних очекивања и незадовољства јер смо сви обликовани нашим прошлим романтичним искуствима, васпитањем и другим факторима који могу да компликују нашу способност да волимо себе и друге.

Дакле, романтична љубав укључује преузимање ризика у нади за наградом, чак и ако то значи поседовање наших мана. Подсећајући се да љубав првенствено треба да буде пријатна, можемо уклонити велики део притиска да имамо крајњу непроблематичну везу и прихватимо неред љубави према другој особи.

Постоји тај тренутак, када сте сигурни да је оно што имате право, када вам ништа остало није битно. Заљубите се јер вам је то довољно, волите јер је то довољно неком другом. Права љубав се не осврће на трајање, већ управо на тај тренутак испуњености и претвара га у вечност.