Микрофизика моћи – случај Милошевић

Емитовање серије ,,Породица“ о хапшењу Слободана Милошевића на Радио-телевизији Србије покренуло је низ најразличитијих реакција и фактичких, моралних и политичких поимања догађаја које серија приказује, један широк и прекопотребан друштвени дијалог о месту и улози Слободана Милошевића у нашој националној историји, али и о природи и далекосежности последица његових одлука. И док се оцене серије крећу од најбољих до најгорих, а њене интерпретације варирају са политичким гледиштима гледалаца, пред нас се поставља управо то гломазно вредносно и политичко питање одређења. Како наше друштво разуме историјски значај Слободана Милошевића и како перцепира његову политику питање је од есенцијалне дискурсне вредности јер се ми тим питањем политички самодетерминишемо и уско прецизирамо наша гледишта и у садашњости, а и у будућности. Милошевић није битан стога само зарад доношења суда о њему, него суда о нама самима. Милошевић је идеолошка вертикала у односу на коју се врши мерење.

За сада јединственог одговора, одговора који би представљао неку верзију ширег социјалног консензуса, на то питање нема и није изгледно да ће у догледно време бити. То није само последица иманентног плурализма сваког друштва, него и тога што непосредна блискост прошлости замућује здраво расуђивање, а персонална и идеолошка острашћеност савременика ретко када умеју да буду поштен и објективан судија било којој историјској фигури. Но, интересовање са којим је дочекана и пропраћена ,,Породица” приказује и стање хтења нашег друштва, степен његове недвосмислене заинтересованости и његову готово нагонску потребу претресања тог питања. Оно очигледно није способно да Милошевића препусти суду историје, већ покушава да закључак донесе сада и овде. Зашто је то тако?

Такво превредновавање превасходно произилази из чињенице да се Слободан Милошевић давно отргао реалној и објективној историјској равни, односно да његова улога није сагледавана критички и рационално, непристрасно, већ је он подигнут на ниво симбола и за његове најфанатичније истомишљенике и за његове најострашћеније противнике. Са победом Петооктобарске републике, новоуспостављена неоколонијална управа је беспоштено радила на непрекидној медијској сатанизацији бившег председника Савезне Републике Југославије јер је кроз делегитимизацију претходног поретка легитимизовала себе и поредак који је успоставила. Упрегнута неуморна машинерија пропаганде је кроз медијску и социјалну индоктринацију настојала да сва зла последње деценије протеклог века пребаци на Милошевића, да му се  припише периодска објективна одговорност, а не субјективна кривица, те да се Милошевић огласи кривим за све оптужбе без икаквог права на одбрану пред судом историје. У том медијском блаћењу није било мере, ни укуса, нити је оно остајало у равни здраве логике и доступне фактографије. Да Милошевић не ваља био је аксиом, расправа је била допуштена једино око конкретних разлога због којих не ваља. Но, петооктобарски наратив је данас готово мртав, као и Петооктобарска република, то је једна избледела и неубедљива мисао, једна потрошена идеја, којој је пресудило време. Идеолошки занос петооктобараца је историјски потрошен, а црна интерпретација Милошевићева коју су понудили нестала је са њим. Данас је она само дискурсна прокламација припадања другосрбијанској ехо дворани и ништа више од тога. Но, са падом тог наратива, нови није постављен. Остаје актуелно питање како ми гледамо на Слободана Милошевића и како ће се тек гледати на његово дело, односно које ће то тумачење сменити избледело аутошовинистичко. Друштво је инспирисано за причу о Милошевићу не стога што је претерано заинтересовано за самог Милошевића, него зато што однос према Милошевићу дефинише нашу политичку представу према неколонијалном либералном поретку данас. Парадоксално, данас наше мишељење о Слободану одређује нас саме више него њега, односно детерминише будућност више него прошлост.

Слободан Милошевић је испливао на политичку позорницу као плод српске фрустрације Југославијом, посебно катастрофалним уставноправним решењима Устава Савезне Федеративне Републике Југославије из 1974. године, који је успоставио уникатно наказан ривалитет републичких и покрајинских власти на територији Социјалистичке Републике Србије. По том решењу, покрајински органи представљају фактичке конкуренте републичкој власти кроз успостављање једног правно бесмисленог стања суштинског паралелизма власти, који је идеална подлога самовоље покрајинских органа и правни претекст сецесије. Како је српски народ у Војводини и посебно на Космету био примарна и неоспорна жртва оваквог апсурдног и штетног избора уставотворца, тако је његов оправдан гнев и потиштеност артикулисана у политичком подржавању струје око Милошевића. Милошевић се јавља као негатор либералног крила Комунистичке партије Југославије, као чврсторукаш који се поставља на позиције народне суверености и заштите државе и народа. Кулминација његовог успона на власт на Осмој седници представља политичку ликвидацију либерала из Комунистичке партије Југославије, који су само претеча данашње другосрбијанске политичке филозофије. Милошевић је тај који по прописаној процедури уређеној Уставом успева да измени наопако формирано уставно стање и врати Србију себи. Он је тај који раскида општеприхваћени мит о кривици српског народа и враћа га на место које му историјски припада у југословенској идеји. Приликом расправе о Предлогу Устава из 1990, он каже за говорницом:

,,О томе зашто је једино српском народу у Југославији Уставом из 1974. било ускраћено право да формира своју државу,  зашто је Србија као република била стављена у неравноправан положај у односу на друге републике наука и историја донеће суд. Али већ данас, не чекајући на тај суд, нико у Србији не верује да је случајно тако поступљено са народом који је у стварање прве јужнословенске државе на Балкану уложио своју самосталну државност са развијеном парламентарном демократијом и, што је још важније, који је у темеље те државе, као и касније у темеље социјалистичке Југославије, у два светска рата уградио такве жртве у становништву које су се граничиле са биолошким истребљењем народа. Заузврат је непрекидно, од 1918. до данашњих дана био под наметнутом хипотеком угњетавачког народа. Ту историјску неправду Србија данас исправља сама. Она то чини јасним одређивањем сопствене судбине, али и односа према Југославији управо овим Предлогом за нови Устав Србије. Њиме држава Србија мора да се конституише тако да не постоје никакве посебне државе на њеној територији. Обезбеђивање територијалног и државног интегритета Србије је општи национални и државни интерес свих њених грађана и мора бити изнад интереса свих политичких странака у Србији. Јединствена Србија је један од битних услова демократске реконструкције и њеног уставног уређења на темељима економске слободе, социјалне правде, политичке демократије и националне једнакости свих њених грађана.“

Дакле, Милошевић се јавља као политичка реакција српског народа, логична и предвидљива, у времену политичке кризе, у времену преламања епоха и политичких и економских система. Та је реакција јасна: на темељима народне суверености и демократске идеје, у руху српске државотворне традиције и социјализма, са реториком међуверске и међунационалне толеранције југословенских народа Милошевић задобија готово плебисцитарну подршку народа за политичке реформе и од политичара преко ноћи постаје дух који хода, отелотворење народне политичке воље. Сламањем решења Устава из 1974. године Милошевић тријумфује и постаје цезар српске политичке сцене. Избори и околности га претварају у недодирљиву политичку фигуру у наредној деценији.

У колективном сећњању српског народа, та деценија памти се по великом страдању и ужасној патњи, по кризи, по немаштини, по глади, по економским и социјалним сломовима, по ратовима, по прогонима, по хиперинфлацији, по успомну криминала и еродирању моралних принципа у јавном животу. Генератори су дакако већи од Милошевиће и било које фигуре тог времена и то се често предвиђа: светски процеси доносе слом комунизма у Москви, пада Берлински зид, а лице Европе и света се убразно потпуно мења. Економски процеси се убразавају, а за собом вуку и политичке. Кроз дрмање вишедеценијског социјалистичког уређња, дрмају се морални и вредносни, али и политички и правни темељи нашег друштва. Сепаратизам јача у Хрватској, у Босни и на Косову. Идеја југословенства залази у озбиљнију кризу од оне од пре Другог светског рата.

У том кошмару, често се дешава да поједини интелектуалци и обични грађани данас све те процесе стављају на душу Милошевићу. Тачно је да се он није увек најбоље сналазио у њима, мада су поједина решења била несумњиво боља него што се данас признаје. Но, то не чини Милошевића кривим за та дешавања, нити у потпуности одговорним за последице јер он може морално бити одговоран за оно што је учинио у границама своје воље, моћи и власти. Процеси су били већи од Милошевића, они су били креатори ситуације, а Милошевић актер који је играо са картама које је добио.

Када се кривица за распад Југославије товари на моралну грбачу Слободана Милошевића, онда се онда товари на грбачу српског народа јер се тиме занемарују сецесионистичке албанске демонстрације на Косову из 1981. године, које су претходиле Милошевићу. Заправо, занемарује се континуитет сепаратистичке мисли поражених албанских балиста који је на Космету постојао од Балистичке побуне и који се повремено манифестовао изразима антисрпског шовинизима и злочинима из мржње над српском популацијом. Занемарује се рад младомуслимана око Алије Изетбеговића, који је два пута осуђиван пред судовима социјалистичке Југославије због исламског теофашизма и блискости Хитлеровим нацистима. Занемарује се ревитализација усташке идеологије коју је у Хрватској повампирио Фрањо Туђман, који је говорио о Независној Држави Хрватској не само као о злочиначкој и марионетској држави, већ као о изразу воље хрватског народа за државношћу и слободом. Оптуживати стога Милошевића да је он крив за распад Југославије бесмислено је чак и ако занемаримо глобалне економске и геополитичке процесе: Милошевић је хтео да чува Југославију, а ликвидирали су је сецесионисти. Може се говорити о томе да је Милошевић хтео прекомпоновану политичку мапу Социјалистичке Републике Србије унутар те Југославије, но он није био против Југославије по себи, за разлику од других политичких и националних предводника, па је апсурдно кривити искључиво њега, а прећуткивати улоге које су много више кумовале Рату за југословенско наслеђе него што је Милошевић то икада могао. Једнако тако, Милошевић је поштовао право на самоопредељење других народа, али је инсистирао да оно буде у скалду са Уставом, односно да носиоци права на опредељење буду народи, а не републике. То тумачење имало је за циљ да се поштује демократски легитимитет одлуке о самоопредељењу, односно да се свим народима дозволи да бирају за себе да ли желе да буду део југословенске заједнице или не. Милошевић је представљен као шовиниста од његових непријатеља само зато што је доследно тражио за српски народ ван територија Социјалистичке Републике Србије иста права која је признао другим народима, односно право на самоопредељење.

Милошевића кривица за санкције не постоји, као што не постоји кубанска кривица за ембарго који су увеле Сједињене Америчке Државе. Кривицу сноси онај који зло чини, а не онај ко се злу не покорава. Кривити Милошевића за санкције и њихове последице је једнако непоштено као кривити кнеза Павла Карађорђевића или пучисте за инвазију Хитлерове Немачке, односно кривити краља и Пашића за Ултиматум Аустроугарске Краљеивни Србији. Агресор и освајач употребљавају сва средства силе, принуде и уцене у циљу остваривања својих геополитичких амбиција у сфери моралног нихилизма међународне политике. Санкције које су погодиле Југославију су за циљ имале да се она политички потчини вољи империјалиста. Једини начин да се оне заобиђу била је капитулација, односно предаја дела државне територије и остављење на цедилу српског народа, одрицање од његове државности и елементарног националног дигнитета, пристајање на ропске ланце. То народ као носилац суверене власти и права одлучивања о својој судбини једноставно није хтео. И данас ваља стати иза одлуке која је тада донета, а не правити се да она није постојала и да је Милошевић деловао самостално.

Ово се можда и најбоље види на примеру Космета и бомбардовања. На референдуму који је одржан 23. априла 1998. године од 5.297.776. изашлих бирача (73.05% уписаних)  на референдумско питање ,,Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?’ против се изјаснило 94.73% бирача, а за је било свега 3.41%. Референдумско решење је готово акламацијом нацртало пут којим Милошевић треба да иде. Био је то пут српске видовданске етике, исте оне етике која је служила као морална и политичка вертикала наше целокупне историје. Тежи и опаснији пут, пут у коме се неминовно страда и гине, пут несавијања, али и пут који очувава национални дигнитет и наш морални закон. Овде треба имати у виду да се прича о априлу 1998. године, односно о тренутку пре ког је на нашу државу сручено готово све што је могло. Сем бомби.

У Рамбујеу је наша делегација стављена пред ултиматум срамнији од оног који је упућен Краљевини Србији од Аустроугарске. Прихватање Анекса Б значило је фактичко одрицање од државности и суверености. Касније је Херни Кисинџер у јавно објављеном тексту тврдио да је то био предлог осмишљен да се добије casus belli за бомбардовање,односно предлог који не би прихватила ниједна суверена земља. Споразум који нам је понуђен у Рамбујеу, да је био потписан, био би чин велеиздаје. Милошевићево ,,не“ речено устима делегације је било свесно срљање у опасност. То је било једнако морално снажно ,,не“ као оно речено Хитлеру. Треба напоменути и то да Рамбује није био прагматичан излаз, како неки данас желе да га представе, него ултиматум, чијим би се прихватањем ликвидирала сврха постојања државних интереса. То није био начин да се они остваре, него да се од њих напросто одрекне.

Ако сматрамо да српски народ заслужује независност и право да сам одлучује о својој судбини, као и сваки народ на свету, да буде самовластан и политички суверен на својој територији, ми морамо бити на страни тог ,,не’’ и данас, а не на страни квислиншке и чанколизачке филозофије окупаторских слугу која би потписала Рамбује или било који други антиуставни и велеиздајнички споразум певајући. Такви издајници српског државног и националног интереса не могу бити ништа друго него изроди вековне филозофије српског народа, његове слободарске етике и антиимперијалистичкога духа, исто као што њихово квислинштво мора да се препозна као чин капитулације и одрицања, а не као реални прагматизам, како му они еуфемистички тепају, уверавајући нас да је то врхунац политичке мудрости. Разлика између прагматизма и квислинштва је у томе што прагматизам бира метод задовољавања националних интереса, а квислинштво га се потпуно одриче.

Двадесети век јесте био век који је српски народ уморио и морално разоружао. Потрошио се у небројаним ратовима и крварењима за слободу његов вољни, морални, па и биолошки потенцијал, његова херојска спремност и смелост да се жртвује за Отаџбину и слободу. Ми ипак морамо знати да морални закони не везују мање јер смо уморни, да немамо право да будемо уморни и малодушни пред сенама хероја Мишара, Брегалнице, Кајмакчалана, Сутјеске или Кошара, нити пред генерацијама које долазе. Државност је етичка обавеза, али и предуслов слободе, она је наша повезаност са прецима и потомцима, али и последњи гарант наше личне слободе. Човек који није спреман да се жртвује никад не може бити слободан. То нас је учила наука стоика још пре двадесет векова. О томе су певали наши стари у неборјаним епским циклусима, тиме нас надахњује наша косовска етика. То је наш Видовдан.

Ако се могло рећи ,,не” Отоманској империји која се простирала на три континента, ако се могло рећи ,,не” силној Аустроугарској, ако се могло рећи ,,не“ Хитлеровоме Вермахту, онда се и у Рамбујеу могло и морало рећи ,,не“ јер би једно ,,да” поништило целу нашу пређашњу историју и жртве наших предака за слободу, то би осакатило мртве, национално нас понизило и политички развластило, лишило нас и личног и моралног дигнитета, као и личне и колективне слободе. Престали бисмо идентитетски бити ми и изгубили бисмо се на ветру историје. Престали бисмо бити и људи. И нека се оде још даље. Ако сутра опет буде требало да се каже ,,не,”  ми морамо наћи у себи чврстине и моралне снаге да не посрамимо ни претке, ни себе.

Милошевић је израз српског Видовдана. Има неке поетске нити у томе што је свој највеличанственији тријумф доживео на Видовдан на Газиместану, као што је и своје мучеништво у Хагу започео када је изручен на Видовдан. Он је далеко од безгрешног и може у одређеној мери бити морално и историјски одговоран за своје политичке преступе унутарполитички. Он може сносити и историјску кривицу за неадекватно сналажење у појединим моментима глобалних промена и убрзаних процеса. Но он не може бити крив за оно што га дефинише, а то је враћање државотворној и суверенистичкој традицији српског народа. Милошевић је српски народ задужио три пута: први пут када је сломио наказне одредбе Устава из 1974. године и омогућио Србији да се врати себи и поново постане државе, други пут када је одбио да клекне и преда Космет и када је тиме поставио морални и правни темељ будућој борби за очување нашег територијалног интегритета и трећи пут када је пред империјалистичким тријумфалистичким Трибуналом у Хагу достојанствено остао на страни српског народа, његове историјске истине и његовог историјског и моралног континуитета, постављајући темељ једне нове политичке слободарске мисли која Србију види као озбиљну државу која има своје достојанство и власт над собом, која сама бира своју судбину, а не као пуки протекторат или мајушну раскомадану неоколонију страних сила. Рехабилитацијом Милошевићева српски народ ће рехабилитовати самог себе и проћи кроз процес катарзе од комплекса ниже вредности и колективне кривице којим га је зарад држања у поданичком положају индоктринисала колонизаторска пропаганда.

Чеда Јовановић је причао како га је Милошевић, након што га је Чеда допратио до хеликоптера који ће бившег председника одвести у Хаг, питао да ли зна који је данас дан. Чеда, архитип представника нове грађанске одрођене колонијалне марионетске власти и грађанско-индивидуалистичке филозофије самобитности, није знао да је тај дан Видовдан, нити је био свестан шта Видовдан значи за српски народ.

Милошевић је знао. Знамо и ми.