NaslovnaNaukaDruštveneStrah od toga da se bude suvišan

Strah od toga da se bude suvišan

-

Ričard Senet (rođen 1943. godine) je američki sociolog, profesor,,Društvene i kulturne teorije“ na „London School of Economics”. Na našim prostorima je poznat pre svega po knjizi „Nestanak javnog čoveka” (1976, prev. 1989). Prošle godine je objavio izuzetno zapaženu, omanju studiju „Kultura novog kapitalizma“, a pre nekoliko meseci mu je u Nemačkoj uručena „Hegelova nagrada” za doprinos savremenoj kritičkoj misli.


Kod novih levičara, među koje sam u mladosti i sam spadao, bilo je mnogo toga uvrnutog. Pokret se ipak u svom osnivačkom dokumentu pre 50 godina pokazao kao istinski dalekovid. Port Huron Statement je naime predvideo da će državni socijalizam propasti. Njega će udaviti teret birokratije i doživeće socijalnu smrt. Kapitalizam će, s druge strane, preživeti. A time i problem. Nova levica se tada nadala da će se „čelično kućište” (Maks Veber) kruto organizovanog kapitalizma samo od sebe raspasti. Aktuelna istorija im, zapravo, ispun- java ovu želju na jedan perverzan, ako ne i na sasvim radikalan način, čemu sam se u mladosti nadao.

Razlog leži na dlanu: stari socijalni kapitalizam se urušava. Poslodavci koji zaposlenima obezbeđuju doživotno mesto, spadaju u prošlost. Ni zdravstvene i obrazovne institucije nisu više po svojoj formi jasno učvršćene i mnogo su manje nego ranije. A političari slede danas isti cilj kao i nekad radikali: uništenje krute birokratije.

Ta promena, pre svega fragmentiranje velikih insti- tucija, znači pak za mnoge ljude fragmentiranje njihovih života. Njihovo radno mesto pre liči na železničku stanicu nego na selo. Novi zahtevi u njihovom poslu sa sobom su doneli dezorijentisanost porodičnog života. Nije ni uništenje institucija vodilo većem zajedništvu. Nove institucije nisu uostalom niti manje niti demo- kratskije, a došlo je i do novog centralizovanja moći.

Ranije su multinacionalni koncerni bili usko ispre- pleteni sa nacionalnim državama; preduzetnici, koji posluju širom sveta, danas imaju investitore i akcionare po celom svetu. Posednički odnosi su isuviše složeni da bi se podredili interesima pojedinačnih zemalja. Postoje svakako i pozitivni razvoji. Izgradile su se na npr. nove lične osobine koje pojedincu omogućuju da se snađe u sve svedenijem institucionalnom životu. U prethodnih 50 godina stvoreno je pored toga neuporedivo bogatstvo, u Aziji i Latinskoj Americi i u severnim zemljama – bogatstvo koje je u uskoj vezi sa razbija- njem državnih struktura i birokratske preduzetničke administracije. Bilo bi nerazumno tvrditi da se ta ekonomska eksplozija nije smela dogoditi.

Takav razvoj je ipak iziskivao visoku cenu, i to na- rastajuću ekonomsku nejednakost i sve veću socijalnu nestabilnost. Sada se čini da je kapitalizam potpuno ispunjen tom nestabilnom energijom i to upravo zbog globalnog proširenja proizvodnje, tržišta i finansijskih službi. Toj nestabilnosti pridružuje se nejednakost. Ona je Ahilova peta moderne ekonomije i pojavljuje se u mnogim vidovima: kao snažno povećanje zarada top- menadžera, kao uvećanja razlika u prihodima između zaposlenih na višim i nižim nivoima, kao stagnacija prihoda srednjih slojeva u odnosu na elitu. Obrazac ,,the winner takes it all” proizvodi ekstremne materijalne nejednakosti. A sve većoj materijalnoj razlici odgovara iznova sve veća društvena nejednakost.

Apostoli novog kapitalizma sad tvrde kako se njihova verzija tri osnovne problematike – posao, kvalifikacija, potrošnja – stara za veću slobodu u društvu. Ne sporim se sa njima oko pitanja da li ta verzija odgovara stvarnosti. Institucije, kvalifikacije i potrošački obrazac su se zapravo izmenili. Tvrdim pre da te promene ljudima nisu donele nikakvu slobodu. Zašto? Zato što su ljudi krajnje uznemireni i zabrinuti za svoje sudbine u uslovima „promene”. Ono što njima nedostaje jeste mentalno i emocionalno sidro. Pošto se urušio stari, socijalni kapitalizam, nove institucije stvaraju samo mali stepen odanosti i poverenja, ali zato veliki stepen straha od beskorisnosti.

Ljudi pate od toga što im institucije koje grabe napred, sa njihovim kratkim, jedva pojmivim vremenskim perspektivama, oduzimaju osećaj životnog razvoja i biografske celine. Jer kratkotrajno orijentisano „ja“, koje spremno odustaje od prošlih iskustava jeste – blago rečeno – neobična sorta ljudi. Većina ljudi nije te vrste. Njima treba neisprekidana biografija i oni polažu vrednost na iskustva koja su u životu stekli.

Ideal koji je uzdigao kapitalizam koji se menja, ranjava mnoge koji žive u tom sistemu. U velike ironije „nove ekonomije” spada otuda da je ona stare socijalne i emotivne strepnje – strahovanje od zavisnosti i briga oko gubljenja samoodređenja – donela samo u novoj formi.

Ta nova nesigurnost nije nikako samo neželjena posledica nestalnih tržišta; ona je programirana u novi kapitalizam. Ona nije neželjeni, nego željeni elemenat.

Avet beskorisnosti je bez ikakve sumnje novi izazov za socijalnu državu. Njen uspešan bilans na tom polju nije pak posebno uverljiv. Čak se i u zemljama kao što su Velika Britanija ili Nemačka, sa dobrim obrazovnim sistemima, pokazuje kao izuzetno teško da se pobedi tehnički uslovljena nezaposlenost. Političari ne razumeju koliko se temeljno izmenila automatizacija procesa proizvodnje. Država se prepala od zadatka da taj proces promene. I sindikati se ustručavaju da pogledaju problem u oči. Umesto da buduće tržište  rada zajednički oblikuju, koncentrisali su se na zaštitu postojećeg.

Šta moze država da učini za ljude koji se vise neće upošljavati? Kada reformatori prihvate da korisnost predstavlja javno dobro, mogu nešto da preuzmu protiv straha ljudi od suvišnosti — protiv onog straha koji se pokreće iz najdinamičnijih privrednih sektora. To ne važi samo za političare. Svi moraju da traže mogućnosti da bi ljudi našlii priznanje kao korisni članovi društva. Pokušao sam, u svojim istraživanjima, da što je moguće dublje prodrem u način života koji je sve površniji, u novu kulturu koja odbacuje trud i samoobavezivanje, tipično za zanatstvo. Budući da ljudi samo onda mogu da nadu oslonac u svom životu kada pokušaju nešto da učine radi sebe samih, trijumf površnosti u radu, školi, politici izgleda mi krajnje neizvestan. Možda će revolt  protiv ove onemoćale kulture biti nova stranica istorlje koju moramo otvoriti.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Da li je moguća reforma Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija?

0
Ujedinjene nacije (UN) predstavljaju jednog od najznačajnijih subjekata međunarodnih odnosa. Formirane su nakon Drugog svjetskog rata, a prema Povelji UN osnovna uloga ove međunarodne...

Teodor Adorno: Vandali