You will not be able to stay home, brother
You will not be able to plug in, turn on and cop out
You will not be able to lose yourself on skag
And skip out for beer during commercials, because
The revolution will not be televised
Ништа не објашњавам, само галамим!
Фетишизам постаје главна карактеристика студената, нарочито друштвених наука. Најдражи од свих фетиша, који је један од ретких обједињујућих фактора толико различитог броја људи је активизам. Активизам као космички поредак и космогонијски идеал. Човек просто пожели да буде статични летаргиста када види колико је заступљен активизам без икаквог одрицања, жртве и на крају свега сврхе. Да, мислим на последњи догађај који је потресао академску заједницу а тиче се бандере на којој су били окачени најблаже речено, неукусни плакати са карактерисањем одређених професора да су издајници. Како пажња читалаца овог текста буде опадала, тако ће се све више подразумевати да ја желим да одбраним оне који су то недело учинили. Не, желим да осликам смисаони и духовни хоризонт студената који су склони делању и учествовања у јавном животу.
Постаје крајње индикативно да студенти окренути активизму немају одређена теоријска становишта или пак не разумеју дневно политичку ситуацију. Чини се, да је скоро сваком човеку у Србији, чак и оном који ни не зна шта је теоријско знање, јасно да медијска слика која је пласирана одређеног дана важнија од истине. Истина је превазиђена категорија, дискурзивна доминација је кључ. Дакле, представљање стварности је много важније од стварности. То не значи да стварност по себи не постоји, нарочито револуционарна и студентска стварност. Међутим, таква стварност намеће да студенти ретко када стају на страну професора (управљачке елите). Осим ако управљачка елита не жели да уклони дисидентски настројеног професора који је ушао у сукоб са управљачком елитом. Тада су студенти дужни да ступе у штрајк и директно се конфронтирају.
Конфронтација захтева жртву, постављање младог човека у неизвесни положај дисиденства које у том магновењу ствара идеју о новој и другачијој институционалној реалности. Баш та младалачки опојна и заносна замисао о новој институционалној реалности на крајолику поретка против кога се буне, ког сматрају ништавним, презреним и превазиђеним представља младост и дисидентсво у свом пуном капацитету и смислу. Тако се ствара уметност, страст, нада и мит о младом човеку који је делатни субјект. Очекивало се да ће студенти разних факултета радије примера ради, стати на страну са својим колегама са Архитектонског факултета који се буне због баснословне школарине и индицијама о учесталом сексуалном насиљу на том факултету. Не колико због пораста цене школарина, већ због победничког родног дискурса се очекивало да ће бујати студентски активизам, радикализам, креативност, солидарност и одрицање. Показало се да је бежање од било какве жртве јаче чак и од доминирајуће дискурзивне праксе.
Студенти у Вучићевим дискурзивним вратоломијама
Вучићево политичко и партијско репозиционирање у светлу немачко-француског споразума би требало да буде главна детерминанта у оквирима бављења дневно политичким темама. Као небо је јасно, да тајкун Ђилас више није главни противник већ потенцијални савезник, такође је врло јасно да Шеф покушава да направи новог политичког противника који је осакаћена и контролисана конзервативна (десна опозиција). Врло вешто председник покушава да формира дискурс у ком је он већи десничар од свих десничара, али за разлику од салонског и митоманијског десничарења, које се све више представља као инфантилно теоретисање завере, он има и ratio који га чини изузетним државником. У тој изузетности он је створио јаку државу која је неприкосновени лидер по свим параметрима, нарочито економским, и не жели да патриотске теме остави онима који су ту државу уништили и који би нас вратили у период санкција. Укратко, монопол над партриотизмом са примесама грађанске продуховљене свести.
Стабилократија и грађански мирнодопски патриотизам постаје Вучићево ново дискурзивно дело. Шеф није екстреман нити има негативно одличје било ког, од два екстрема, он само убира оно есенцијално из те две позиције. Није Шеф отворени еврофанатични грађанер као што су били Жути, нит је митоманијски десничар који не разуме савремен контекст као Воја. Шеф је у исто време преко својих таблоида спреман да ФПН назове издајничким факултетом, иако факултет прати његово политичко деловање, он покушава да се на својим медијима представи као неко кога све те структуре попут ФПН-а нагоне да изгледа као да неће учинити државнички потез. Док ће у исто време Западним званичницима рећи, па погледајте ФПН како на нивоу литературе, активизма и деловања професора изгледа као било која савремена школа политичких наука.
У том дневно политичком контексту, на деветнаестогодишњицу од мартовског погрома, студенти оберучке прихватају, чак и инсистирају да буду пол који савршено одговара Вучићевом актуелном репозиционирању, пол који ће у својој склоности ка интелектуалном онанисању и брањењу привилегоавних структура без икакве жеље за одрицањем, подгрејати наратив да сви они који не прате Вучићеве дипломатске вратоломије су терористи или митоманијски десничари. Суштински, политичка структура која је остала иза гвоздене завесе и не зна да функционише у демократским пре свега државничким оквирима. Док ће Зоља Бећковић покушати да инсинуира како је Вучић заправо одговоран за те плакате, јер он подгрева екстремистички наратив и тако ће Вучићев и Ђиласов медијски монопол бити у тобожњем сукобу. Грађанери са својим влажним сновима о Шефовој свеприсутности можда неку баку са Врачара и убеде да је Вучић дестабилишући фактор који све то ради. Такве циркуске сукобе два капиталистичка блока медија студенти би требало да спрече и пошаљу другачију визију младог мислећег човека.
Разумљиво је да су студенти Факултета политичких наука забринути за сопствену будућност јер знање које стичу на факултету није претерано конкурентно на тржишту рада, али то није разлог да сви одреда желе да буду аналитичари који ће се на том скупу утркивати да дају изјаве медијима.
Њихове изјаве су до те мере неаутентичне и баналне, додуше, савршено одговарају исто тако неаутентичним и баналним медијима који настају а претендују да буду уточиште за будуће активисте. Јурњава за социјалним капиталом тих дисидената је опортунистички кључ у ком се разумева њихов грађански активизам, радије би да дају својом изјавом „Факултет политичких наука је школа демократије“ легитимитет медијима који су изгубили сваки кредибилитет, само да би камера ухватила њихова лепа лица која прате разборите и институционалне мисли. Сама помисао да буду анонимна скупина која би својим колективним идентитеом и жртвом деловала самим тим била учинковитија им није јасна.
И ви сада да питате студенте који су учествовали у таквом активизму, јел сте ви свесни да помажете у епохалном Вучићевом подухвату да поново пресвуче дискурзивно одело? Они би рекли ма не, ми смо против диктатора Србије, ми се грозимо на његов аутократски режим. Тај аутократски режим је омогућио да је свако будуће академско и научно деловање осуђено на сарадњу са сличним проблематичним партнерима због којих су и њихове колеге нападнуте. Зато тренутни дисиденти су и спремни да учествују у Вучићевом симулакруму, само да им Шеф не би одузео демократски и грађански легитимитет у јавности на све еузамладе, младиимедијскаписменост, перон аранжмане.
Екстремисти који су ипак успели да формирају јавно мњење су учинили несмотрен, естетски одуран и радикалан потез. Ја тај њихов потез не подржавам, али могу да претпоставим одакле им такве аспирације да се баш тако изразе. Поборници идеолошког екстремизма уз беле бубреге су нови панкери, они имају храбрости да замисле нов институционални оквир у ком ја не бих волео да живим. Међутим, сама замисао новог и другачијег институционалног оквира представља наду да се другачијим облицима учествовања нешто може променити. Они осећају немоћ пред капиталистичким институцијама већег обима, зато желе да на потпуно сулуд начин покушају да нађу корен и кривца за читаву ситуацију на факултету који производи легитимитет над оваквом ствароншћу, против које се сви буне.
